INTERVJU: OBRAD ŠKIPIĆ, PREDSEDNIK DISCIPLINSKOG SUDA JKS-a, KINOLOŠKI SUDIJA I ODGAJIVAĆ ŠARPLANINACA

Kofom vode se ne gasi požar

O okrivljenima i onima koji okrivljuju, poziciji i opoziciji, najčešćim incidentima u i oko naših izložbenih ringova, (ne)znanju sudija i potrebi njihove stalne provere, nameštanjima i nužnosti za disciplinskim kaznama, "dobrim" i "lošim" momcima, prošlom i sadašnjem, prenošenju ovlašćenja na one na koje se neka prava nikako ne mogu preneti, praznim kasama kinoloških društava i uticajima moćnih sponzora na njih, raznim "muzičkim željama" koje naš kinološki vrh ispunjava čak i onima koji nemaju ni dinara za organizaciju kinoloških priredbi, o rastućem nepoverenju izlagača u sudije i nji­hovom sve češćem vređanju, jagmi za sudijskom legitamacijom u kojoj je upisano 250 rasa a da se češtito ne poznaju ni dve, hipokriziji i kukavičluku kinoloških poslenika da se pogleda istini u oči, ali i o načinima i realnim šansama da se aktuelna problematična situacija pre­brodi, dobrim stranama naše nacionalne kinološke identi­fikacije kao i tome šta je pravi zadatak suda na čijem je čelu, razgovarali smo sa predsednikom Disciplinskog suda JKS-a, gospodinom Obradom Škipićem, ekspertom za šaplanince koji tvrdi da neke njegove kolege mogu ceo dan suditi nekoj rasi a da nisu sasvim sigurni da li su i kada pogrešili ring, izložbu...

Razgovarao Dušan Marinović, urednik

Gospodine Škipiću, za početak našeg razgovora, bilo bi zanimljivo da nam kažete zašto je uopšte formiran i šta radi disciplinski sud JKS-a?

- U svakoj oblasti ljudske aktivnosti postoje nepisana i pisana pravila kojima su propisani mnogi odnosi, načini obavljanja tih delatnosti, prava i obaveze učesnika u njima, pojedinačno i u celini. Tako je i u kinologiji. Dakle, kao oblast ljudske aktivnosti i kinologija ima svoja, da kažem, na početku ove misli, pravila, kojima se uređuju organizacioni, stručni i mnogi drugi njeni sadržaji.

Koja su to pravila?

- Vi ste, kao i mnogi, najlakše zapamtili reč pravila, a ja sam na početku ovog razgovora i hteo da tako nazovem sve normativne akte u kinologiji, iako nijedan nema takav naziv.

Ta reč, "pravila", najrazumljivija je za sve kinologe, jer je ona i "najsuštinskija"; ona najbolje govori i objašnjava ono što se hoće ili tvrdi u tim normativnim aktima. Na primer, ako nekome kažete da nešto nije po statutu, prvo morate da se dobro namučite da tom licu objasnite šta je to ustvari statut. Zatim, morate ga upoznati i da statut sadrži pravila koja regulišu, odobravaju ili ne odobravaju ovo ili ono, šta se može a šta ne, kako i zašto, odnosno što se to reguliše - pravilima. To i jeste zato najrazumljivija reč, jer je i "srpskija" nego što je to recimo "statut".

No, da se vratimo na prvo pitanje: šta radi Sud?

- Nisam vam odgovorio ni na ono zašto je formiran disciplinski sud. Ali pošto ste nestrpljivi, odgovariću Vam da Sud sudi, a kome, zašto i kako, reći ću kasnije. Zašto je, pitate me, formiran sud...

Ustvari, pravo pitanje je zašto ranije nije formiran taj sud, recimo, kada je osnovana i kinologija kod nas?... Da li su onda svi bili "dobri", a sada - "loši momci"?

- Vas sve interesuje...

Siguran sam da to još više interesuje naše kinologe... Zato Vas molim da to bliže objasnite.

- Počeću od provokacije o "dobrim" i "lošim" momcima. Ali pre toga, moram da primetim da mi je drago, ili mi se to samo učini na trenutak, da "držite stranu" kinolozima. Tako treba... Ali da odgovorim: nije istina da, tako dugo vremena, nije bilo potrebe za disciplinskim organom. Preciznije, nije istina da su nekada, pa sve do formiranja Suda bili neki disciplinovaniji ljudi u kinologiji, pa sada to više nisu. Reč je o jednoj drugoj okolnosti i pojavi.

Do formiranja Disciplinskog suda, njegovu funkciju, obavljalo je predsedništvo Jugoslovenskog kinološkog saveza (JKS), Kinološkog saveza Srbije (KSS) i društva. Na primer, predsedništvo JKS-a donese odluku da je nešto zabranjeno, pa ko se toga ne pridržava, ono ga kazni. Ali to nije bilo uvek baš tako... Doskora, predsedništva nisu ni donosila nikakve "specijalne" odluke, ali su donosila veoma rigorozne kazne. Istina, one su bile veoma retke i apsolutno - bez obzira na objektivnost, odnosno pravni osnov - bile su procesualno nedopustive.

To je interesantno da se zna... Objasnite kako i zašto su donošene te mere, šta znači to "procesno"?

- Moram to da Vam objasnim na kratak, jednostavan način. Naime, da bi se utvrdila jedna pravna situacija, jedno stanje, jedna činjenica ili svojstvo, kao na primer, krivica u disciplinskoj odgovornosti nekoga, moraju da postoje dve nužne stvari.

Na primer, svi znamo da je zabranjeno psovati sudiji familiju i pokolenje. Ranije, to nije bilo dovoljno da se psovač-kinolog, kinološki i kazni jer to nigde nije bilo napisano.

To, dakle, nije bilo, kao disciplinsko delo sankcionisano. Drugo, ukoliko je delo sankcionisano - predviđeno, moraju da se predvide i obavezne procesne radnje kako se takva krivica utvrđuje. U tim procesnim radnjama, obavezno je učećše i onoga psovača, odnosno - okrivljenog. Jer, još su stari Latini uveli pravno načelo: Čujmo i drugu stranu! Kako su na nivou JKS-a, nedavno, usvojena takva materijalna i procesna pravila pod nazivom JEDINSTVENA PRAVILA O ODGOVORNOSTI U JKS, a pre njih toga nije bilo, jasno Vam je da su krivice utvrđivane na nedopustiv način, iako je predsedništvo JKS-a i disciplinski organ. Pazite, nemojte da pomisliti da se ovo predsedništvo sito nakažnjavalo i to po svom ćefu. Pune kompozicije kinoloških prestupnika navozala se, do mile volje, pored tog predsedništva, upravo što su i sami znali da su im ruke svezane, pa su rešavali samo one slučajeve kada je "dogorevao luč do nokata".

Sada imamo Disciplinski sud... Znači li to da će te "kompozicije prestupnika" da se zaustave?

- Ne znači. Neće ni sada da teče med i mleko. Povreda kinoloških propisa biće sve dok postoje takvi propisi, dok postoji kinologija. Kada bi ta kompozicija stala, a to, jednostavno, nije moguće, tada ne bi bilo potrebe ni za propisima, ni za Sudom. 

Kako su, po Vama, kinolozi prihvatili Sud, kao organ koji će da izriče samo kazne?... Jer, znate, kazna sama po sebi nije prijatna stvar za čoveka...

- U pravu ste... Odgovor na to pitanje je veoma interesantan ali i složen.

Naime, postoji takozvani javni moral, javni stav o nekoj nužnoj pojavi koji se ne može kritikovati i stavljati u negativni konteks. Svi su, dakle, da Sud sudi, nego šta. Postoji, međutim, i onaj unutrašnji, negativni, nejavni stav i večita dilema prestupnika - valjalo bi da me ne uhvate na delu ali, šteta, sad se sve to kažnjava! I šta se događa? Kako mu je želja za "zabranjenim voćem" veća i strasnija, tako mu je taj intimni negativni stav prema zabrani i Sudu vatreniji. To nije problem prestupnika samo u kinologiji...To je normalni, univerzalni problem. A sad, molim Vas, slušajte me dobro...

Našalio se Uroš, kada me sreo jednog dana, pozdravivši me neslanom šalom, a vi znate Uroša, ali ne znate sigurno da li sve šale presoljava, rečima: "Gde si inkvizicijo?" Mi tada još nijednu disciplinsku odluku nismo doneli. Pomogao mi Uroš, zahvalite mu u moje ime kada ga budete videli, da shvatim kako je dobro počeo ovaj Sud da radi. Kako? Sud odista radi tako da mu niko ne može reći da je "inkvizicija".

Sada JKS ima Disciplinski pravilnik, postoje sankcionisana dela, postoji uređen postupak - procesni put do saznanja istine o konkretnom delu, a u celom postupku važi i načelo - Čujmo i drugu stranu. Nema ništa što nije poznato, da okrivljeni zebe šta će mu se sve "sašiti" iza leđa. Sada, svaki okrivljeni, protiv koga je podnešena prijava, pre početka postupka, dobija od suda fotokopiju prijave da se upozna šta je podnosilac napisao protiv njega. Naravno, Sud prikuplja i druge dokaze, ukoliko ih ima. Kada okrivljeni odgovori na prijavu, Sud odlučuje o tome da li će postupak da nastavi ili će da ga obustavi. Ali, u celom postupku bitno je učešće okrivljenog. Ništa se ne može "preko kolena" i više niko nikada neće zakukati što "preko novina saznaje da je izbačen", odavde ili odande. Ako je i bilo nečega što se onom šalom pomenulo, tome je vreme prošlo.

Koliko mi je poznato, vi pravnici to nazivate pravna sigurnost...

- Da, baš tako. To je generalni princip demokratije. Nije sigurnost i demokratija kad samo možeš da pričaš šta hoćeš. To je nedemokratija, to je nesigurnost. Samo na tome demokratija ne počiva. Ona počiva na principu jednakosti svih pred zakonskim normama. Taj princip je i princip ovoga suda. Nema demokratije - male i velike. Ona je sastavljena iz malih i velikih prava - koja svi podjednako i ravnopravno koriste.

Postoje li u našoj kinologiji, Vi biste to morali znati, oni koji sebe nazivaju "disidentirna"? Nedavno mi je nekoliko "kinoloških opozicionara" skrenula pažnju da bi bilo pametno da pazim s kim razgovaram na stranicama ove revije... Vrši li neko pristisak i na Vas, sudiju u ringu i onog u Disciplinskom sudu?

- Mislim da u našoj kinologiji ne postoje disidenti. Jer, za to su potrebne veoma jake li­čnosti, oni ljudi koji imaju neki svoj program, veoma snažan uticaj protivteže, plan argumen­tovanog suprotstavljanja nečemu... Ali, mi takvih ljudi nemamo! Jer, disident nije frustriran i nezadovoljan pojedinac! Disidencija je jedinstvo programa koji je u izgledu da uspe, kad-tad! I ja bih rado bio disident. Ali, stvar stoji sasvim drugačije: Ako ja sebe napunim gubitničkom energijom kao odgajivač, sudija, kao misaono biće, ličnost, zahvaljujući sopstvenim slabosti­ma, ja to neću da priznam već oglašavam to svoje negativno stanje kao disidentsko, a da ni sam ne znam da sam usamljen kao panj u gori zelenoj, ne znajući ni sam šta je to disident, šta hoću, a šta ne.

U ovom trenutku i nikada ranije nisam ništa činio, kako u kinologiji, tako ni u običnom životu, pod bilo kakvim pritiskom. Trenutno mislim da je sve što sam govorio ovde, možda i moglo da izađe iz usta jednog dobro konsolidovanog disidenta. Biti to, međutim, znači dobro uočiti posledice, ali i predložiti konkretne metode njihovog otklanjanja, ona rešenja koja su moguća i celishodna za celinu, a ne samo za mene kao pojedinca. Zato i kažem da čovek bez programa ne može biti disident. I rad našeg suda neko može smatrati disidentskim. Ali i to je zapažanje sa aspekta pojedinca. Sud je formiran zbog zaštite celine jedne formacije koja je sastavljena od organa i pojedinaca. Zato i nije moguće kod takvog stanja stvari da Sud radi ono što nije moguće... A kako radi, već sam rekao..

Možete li nešto konkretnije reći o tom principu jednakosti pred kinološkim, nazovimo tako, zakonima?

- Predstaviću vam to samo jednim primerom. Najveći broj disciplinskih prijava su slučajevi disciplinskih prekršaja nezadovoljnih izlagača. Danas je vrlo mali broj izlagača koji misle da nisu oštećeni kada ne dobiju titulu da je njihov pas prvak rase. Veliki broj je i onih vlasnika pasa koji su frustrirani, kao da su u "crno zavijeni", zato što njihov pas nije najlepši pas izložbe. Znate, broj takvih, stravično nezadovoljnih, geometrijski se svake sezone povećava. Zašto je to tako ja nisam nadležan da odgovorim. Jer na to ozbiljno pitanje do sada niko od nadležnih nije davao odgovor. Mislim da je to najopasniji problem, impresivne rušilačke snage po kinološki život i to sa posledicama vrlo predvidive prirode.

Zašto ste rezervisani da kažete šta je tome uzrok, ako ste uvideli posledice?

- I onaj ko neće, mora da vidi te posledice na svakoj izložbi, može i da ih vidi i čuje. Najmanja je, recimo, ona kad se cepa ocenska lista za CAC-a, ako se ne dobije prvak rase ili kada se cepa dobijeno zvanje prvaka rase, ako pas nije prvi u FCI grupi i tako redom. To je postalo "normalno"! Slušao sam kako izlagač kaže sudiji da je ovan koji ne zna ništa, da će mu raditi ono bezobrazno na sred ringa... A sudiji ni na pamet ne pada, bar malo, da se oseti uvređenim... Kao da je gluv! I svake nedelje sudi. Svi ga zovu.

A što se uzroka ovih pojava tiče, rekao sam da nisam nadležan da ih saopštavam, ne zbog toga što sam rezervisan ili se nečega plašim, nego zbog toga što sam lepo vaspitan. Poštujem red i pravo starijeg da pre mene kaže ono što njemu pre sleduje. Mudri i veliki Njegoš je rekao: "Ko na brdu, ak' i malom stoji, više vidi no onaj pod brdom". Ali, ja strahujem od budućeg razvoja te opasne situacije i ne želim da ovako "ispod brda" uzimam reč onima koji su gore i više od mene vide. Opasnost vidim prema kinologiji u celini, kao i prema ljudskom, fizičkom faktoru u njoj.

Ali, ako tako Vi pričate, šta će onda Sud da radi?

- Mogu li ja sada vas da pitam nešto?

Zašto da ne, mada za ovakve razgovore to nije uobičajeno. No, pitajte...

- Šta mislite, gospodine uredniče, da li je celishodnije da sve one koji hoće da Vam podmetnu požar u kući sprečite ili mislite da je dovoljno da ih čekate sa kofom vode? Ta kofa je Disciplinski sud! Jer, Sud radi samo onda kada kresne i prasne vatra.

Vi pitali i odgovorili! Slažem se... Ali nikako da kažete ko to "kreše i pali"? I, naravno, zašto?

- Pa dobro, uporni ste, onako novinarski... Daću vam odgovor kao svoj lični sud, ali koji nije zasnovan i potrvđen na zvaničnom mišljenju onih koji su nadležni za tu vrstu ocena. Kako ocena i mišljenje o toj pojavi nisu zvanično dati, ja nisam u opasnosti da se moje mišljenje sukobi sa nečijim budućim jer to nije nigde na svetu kažnjivo. Pogotovu što je to moje, privatno mišljenje.

Vidite, ja kao predsednik Suda samo držim onu kofu sa vodom. Međutim, oni na brdu (onom Njegoševom) zaduženi su da obezbede plan "protivpožarne zaštite" u kinologiji...

Hoćete da budete malo precizniji?

- Način rada i, uopšte, funkcionisanja kinoloških poslenika iz onog prvog ešalona odgovornosti, kao subjekti prvog stepena, sa najviše odgovornosti, a to su pre svih sudije i kinološki organi, presudno utiču na količinu i vrstu disciplinskih prekršaja. Mnogo će vam biti jasnije na primerima. Evo prvog...

Ako jedan sudija "ispolaže" za tri godine da sudi 250 rasa, a zna se da od njih 250 nije dobro upoznao čak ni dve, pa uz to započne iz nedelje u nedelju, celu sezonu da sudi, pristajući da sve sudi, samo da bi sudio, to je činjenica koja sama po sebi nije normalna u profesionalnom i ljudskom smislu. Takva pojava, prilično uobičajena, izaziva kod izlagača osudu i vrtoglavo spušta nivo poverenja u stručno i moralno vršenje sudijske funkcije! Gubi se, prosto počinje da ističe ona dobra i pozitivna energija kinološkog mnenja koje, namajući drugih sredstava, počinje preko pojedinaca, kao eksponata, da se generalno suprotstavlja svakom kinološkom poslu bez provere. Svi napadi na sudije nisu bezazleni. To su ozbiljni ataci. Svakako, silina napada adekvatna je koncentrisanoj negativnoj energiji, pa u tom pražnjenju, često budu napadnute i časne, savesne i veoma stručne sudije.

Sud najviše rešava predmete gde su počinici izlagači. Često utvrdimo da je izlagač bio u pravu što je nezadovoljan, ali nije dopušteno to kako je nezadovoljstvo izrazio. Pisao je sud i zamolnice, preporuke predsedništvu JKS-a da, po svojoj nadležnosti, stručno rešava i postupanje sudije. Jer, ono jedino ima to pravo i mi smo ih zamolili da to svoje pravo i koriste. A, s druge strane, Predsedniuštvo ima veoma mnogo načina da to uradi.

Kao kinološki sudija odavno se zalažem da sve sudije polažu test znanja za rase koje sude i to svake godine. Da vidite kakva bi bežanija nastala! Ali, to čini kinološke poslove ozbiljnim i autoritativnim. Izlagač će tada shvatiti da ima posla sa ozbiljnim ljudima, kakvi sudije i moraju biti. Po meni, to je efikasan put kojim bi se razlozi ekscesa veoma smanjili.

Šta po tom pitanju može da uradi sudijska organizacija?

- Mi nemamo sudijsku organizaciju. Ima zahteva da se ona konstituiše, ali nema zahteva niti predloga šta ona mora stručno da radi. Zato mislim da to neće imati nikakav kinološki rezultat. Sudijski poslovi su oni stručni, a ne politički, poslovi vlasti u kinologiji. Uostalom, dosta nam je i ova jedna. Mislim da su stvoreni odlični organizacioni uslovi za stručni rad kroz stručne komisije, pa tu vidim sjajnu šansu da se sudije, po pasminskim komisijama, uključe u stručni i edukativni rad. Tu bi se videlo šta ko može, zna i hoće. Tu je borba znanja, borba za prestiž u znanju, a tu se može rangirati i vrednost sudija. Samo tada i tako, počeće da se rekonstruiše pozitivna kinološka energija koja sada ističe iz razloga koje sam naveo. U tom slučaju neće više moći da se dogodi, više nikada, da sudija cele izložbene sezone daje samo odličnu ocenu i ni jednu drugu, a da oceni hiljadu-dve pasa za nekoliko meseci. Verujte, to je strašni sud za kinologiju! Još teža je sledeća masovna pojava, a koja ima i te kako veze sa predhodnom...

O čemu je reč? O konkretnim uzrocima sadašnjeg stanja?

- Baš tako. Većina sudija počinje ocensku listu čuvanom rečenicom: "Pas u tipu rase". To je početak svega u kinologiji što može i ne može da bude dobro. Svi oni jurišnici, sudije za sve rase, neiskreni su prema sebi i izlagaču kada diktiraju tu rečenicu. Ne znači to da jedinka, stvarno, nije u tipu rase, ali znači sigurno da u najvećem broju takvih slučajeva, sudija ne zna da li je pas u tipu rase ili nije. Zašto? Zato što nije upoznao, shvatio i uočio živi model, živoga psa, koji je tip rase. To znači da se tip rase ne vidi iz standarda: opis, visina, dužina i drugo. Takvim sudijama se može desiti da ceo dan ocenjuju neku drugu rasu , po tehničkim merilima sličnu, misleći da je to, na primer, šarplaninac. O tome, između ostalog, i pišem u svojoj najnovijoj knjizi o šarplanincima koja je u štampi...

Zato sudije i trpe nezapamćena svakodnevna poniženja, a da pritom nemaju moralne snage da se tome odupru. Samo poneki sudija napiše prijavu. Većina pristaje na ono: uradi mi to, usred ringa, i prolazi, ja moram da sudim. A za to što kažem imam hiljadu primera...

Suština je u tome što se mora shvatiti da sudija mora znati tip rase koji ocenjuje, najmanje onoliko koliko tu rasu poznaje najobrazovaniji izlagač. Kada se takva jednakost postigne, sukobi će od tog trenutka prestati. Ali, prestaće i jagma za sudijskim legitimacijama sa položenih 250 rasa! Prestaće sve što nije dobro, prestaće nameštanje rezultata i ocena, čega takođe ima. O tome ste govorili u prošlim broju sa dr Dagistanijem, načeli ste tu temu, ali ne i problem. Problemi se ne načinju, oni se rešavaju. No, verujem i da predsedništva taj problem uočavaju.

Recite nam onda Vi, kako rešiti te probleme?...

- Pa nije to ni tako teško... I nož i pogača su na jednom stolu predsedništva JKS-a. Ono mora da odlučuje i rešava ono što se ne može preneti na niže organe koji i imaju manju odovornost. To je nedopustivo prenošenje ovlašćenja. Evo primera. Jedno društvo, recimo, koje nema ni jedan dinar da organizuje kinološku priredbu mora da se "podvije" sili i apetitu sponzora, koji neretko imaju svoje vrlo konkretne kinološke želje, kao što je na primer "molba" da psi njegovih poznanika, poslovnih prijatelja i slično dobiju to i to na izložbi. I sad zamislite da neko društvo sponzoru kaže: E, to ne može tako, to nije fer, taman i da ne održimo CAC izložbu! Ko će im dati novac? Taj isti sponzor? Odgovor je jasan... I onda, šta će-kud će, prave spisak onih koji će po želji sponzora i da presude. A zna se ko će... Na spisku su, za takve ugovorene rezultate, oni za koje svi znaju da im je dovoljno unapred raći da je neki pas, kobojagi, "najbolji u tipu", te da o njemu povedu računa. Znam da je retko kad takav dogovor omanuo! A ako nekim slučaj i omane, to se pročuje munjevito i takav sudija ubuduće nije podoban za takve slučajeve. Eto, to su veoma uticajni razlozi za negativnu energiju i nepoverenje izlagača u poštenu kinologiju o čemu smo govorili.

Gospodine Škipiću, da ne ispadne da ste kritizer, dajete li Vi neko moguće rešenje, kako te negativnosti ispraviti?

- Molim Vas, nije to negativno, to je opasno stanje! Ono se rešava kao i svuda u svetu. Kinološku manifestaciju može da pravi finansijsko nezavisno i kadrovski sposobno društvo. Oni koji nemaju ni para, ni žiro-račun, ni kadar, pre toga moraju da se kinološki, kao i po zakonu, oblikuju, da se uljude u prostojan kinološki izgled. A jugoslovensko i republička predsedništva odlučiće po tim kriterijumima; ona imaju za to mehanizme samo moraju da ih i koriste.

Isti je problem i sa pravom društava na izbor sudija za izložbe. Ona nemaju pravo da odlučuju ko će da sudi. To je pravo predsedništva JKS-a i KSS-a, ali oni hoće da budu "dobrice", pa vrlo često i oni snose krivicu kada nastane takav "kuršlus" na izložbama pošto prihvataju sve "muzičke želje" organizatora. Ta predsedništva, kada prenose na organizatora ona prava koja se ne mogu preneti, kada dodeljuju izložbe onima koji nemaju ni kancelariju, ni svesku, ni olovku, ni žiro-račun, ni jedan dinar, onima koji su potpuno ekonomski i organizaciono zavisni od sponzora, onima koji završavaju time isključivo svoja posla, čine nehotičnu štetu i kinologiji.

Znači, po Vama, predsedništva su kriva za sve što se događa?

- Ne. Nisu kriva, ali mogu biti. Predsedništva ne čine disciplinske prestupe. Ona mogu biti samo odgovorna pred Skupštinom za ono što nisu dobro uradila ili za ono što uopšte nisu učinila da otklone uzroke pojavi. Ona imaju najveću (jednaku) izvršnu vlast i najveću odgovorost u kinologiji. Predsedništva su jedina koja imaju pravo procene kada i šta treba uraditi. Zato sam i siguran da ona imaju "ključ" kojim će rešiti probleme o kojima sam kazivao ako i oni sve to vide kao deo uzroka za posledice o kojima Sud reševa. Sud, da ponovim, ne rešava uzroke, ali koristi svoje pravo da na njih ukaže, a to i činimo, kada ocenimo da je to potrebno.

Da li ste zadovoljni onim što je Sud do sada uradio?

- Do sada smo imali 32 prijave. Svi predmeti su odmah aktivirani, rade se... Prvo što činimo je da okrivljenog upoznamo zašto je tužen kako bi mogao da učestvuje u postupku. Sud ocenjuje, to mora, uzroke povreda i tada se uzimaju otežavajuće i olakšavajuće okolnosti. Pokušavamo mirenja, ako se radi o ličnim uvredama, i često u tome i uspevamo. Odlučujemo i o skidanju višegodišnjih kazni i sve smo već pozitivno rešili. Predsedništva nam daju veoma korisnu podršku u svemu tome ali i time što se ne mešaju u naš rad, mada rešavaju probleme u drugom stepenu. Do sada smo imali samo jednu žalbu na odluku Suda, a koju je predsedništvo JKS-a potvrdilo, a žalbu odbacilo.

U poslednje vreme na nekim našim izložba­ma dogodilo se nekoliko veoma grubih inci­denata. Da li je neko od tih učesnika kaž­njen, da li im je zabranjeno izlaganje pasa, javno bavljenje kinologijom?

- Za mnoge incidente "visokog napona", što je zanimljivo, prijave nisu ni podnešene. Očigledno da se nešto dogodilo među za­raćenim stranama, može biti i primirje. Ali, od ukupnog broja prispelih prijava, dve tre­ćine je već rešeno. Mogu reći da ima vremenskih kazni i za sudije i za izlagače, kao i nekih drugih blažih kazni. Ali, do sada, Sud nije koristio onu najrigorzniju kaznu koja na 10 godina isključuje prestup­nika iz javnog bavljenja kinologijom.

Jedno, samo na prvi pogled, uopšteno pitanje: Šta mislite o našoj kinologiji?

- Situaciju poznajem dugo vremena pa sadašnje stanje mogu da upoređujem sa pređenim putem. Tokom poslednjih 10-15 godina, od jedne nerazvijene, materijalno siromašne i po institucijama veoma zakržljale, kod nas je došlo do energičnog uzleta kinologije. Došlo je do bogatstva institucija, pojavio se i kadar a što je, sve zajedno, obogatilo kinološki život, pa i kasu ove sadašnje, rekao bih, evropski veoma razvijene kinologije. Po svojim raznovrsnim aktivnostima, po stručnim i organizacionim formama rada, slušajte me dobro, nijedna druga kinologija u Evropi ne može se meriti sa našom.

Na osnovu čega to tvrdite?... Šta je to uticalo da se mi, kako Vi to kažete, kinološki vinemo u Evropu?

- Kažem Vam da je to tako jer poznajem dobro organizacione institucije najvećih nacionalnih kinologija u Evropi, a upućen sam i u kadrovske i stručne resurse njihove i naše kinologije. Mi smo u veoma značajnoj prednosti u odnosu na Zapad, a o Istoku i da ne govorimo.

E sad, pitate se - šta je uticalo na to? Uticalo je ono što kod nih nije moglo da utiče. To je njihov hendikep, na samom početku... A to je što njihove kinologije nemaju beogradsku kinologiju! Jednostavno, oni nemaju Beograd!

Do snažnog uspona naše kinologije došlo je poslednjih petnaestak godina kada je Beogradsko kinološko društvo uspelo da se oslobodi manira samoizlacije Pijemonta i krenulo u ekonomsku, kadrovsku i stručnu ekspanziju, u razvoj srpske kinologije. Mnoga društva u Srbiji nastala su i opstala zahvaljujući takvoj svestranoj pomoći koju im je pružilo Beogradsko kinološko društvo i njeni članovi. Zahvaljujući toj činjenici mi danas imamo veoma razvijenu kinološku bazu, a Beogradsko društvo je i danas, kao najveće kinološko preduzeće ovog dela Evrope, generalno govoreći, pokretač i nosilac svih "velikih radova" u velikoj jugoslovenskoj kinologiji.

U redu. Drago mi je da je baš sve tako kao što govorite... Ali, da li ima i nešto što kod nas nije dobro?

- Ima, ima... Ali, ima tih problema i u Evropi i više nego kod nas. Ali, probleme koje sam naznačio mi ćemo rešiti u hodu, verujem u to. Važno je da organizam nije oboleo.

Na kraju Vam neću postaviti pitanje. Imate priliku da slobodno iskažete ono što Vas možda tišti, ono što do sada niste imali prilike nigde da kažete. Važi?

- Po meni, na vidiku je jedna istorijska situaciaja za našu nacionolanu kinologiju. Zapravo, od svog osnivanja srpska kinologija bila je, moramo to priznati, nacionalno bezbojna, što bi rekli, bez ukusa i mirisa. Bio je to prazan nacionalni ćup, bez identifikacije... Sada srpska kinologija, kao snažan činilac one jugoslovenske, "prikuplja dokaze" da se nacionalno identifikuje kao što su to uvek činile i sve velike kinologije Evrope i sveta. Međutim, samo su Srbi dugo mislili kako je "sramota" nacionalna identifikacija u kinologiji. Pored svega dobrog i lošeg što je sadašnje naše kinološko rukovodstvo u Srbiji i Jugoslaviji uradilo za kinologiju, ovaj uspeh postignut na afirmaciji nacionalne identifikacije kinologije, rekao bih, kompenzuje, kao vrhunska vrednost, sve tekuće slabosti koje se ne amnestiraju ukoliko se ne otklone.

...........

Presudio i svojim psima

Gospodine Škipiću, Vi ste i odgajivač. Psi iz vašeg uzgoja pobeđuju na mnogim izložbama. Neki kažu da je to zato što ste kinološki sudija i što ste bliski kinološkom vrhu... Kako to komentarišete?

- Baš Vam hvala na pitanju. Te primedbe su očigledno došle od onih koji ne znaju istinu. A istina je da ja upravo imam problema zbog veoma rigoroznog stava prema psima iz mog odgo­ja. To vlasnici mojih pasa odlično znaju... Ponekad grešim prema svojim psima da bi udovoljio drugima da pobede. Kažu da je jedan nemački odgajivač i sudija 10 godina upravo svoje pse proglašavao najboljima jer je smatrao da, ako su baš oni najbolji, onda treba i da pobede. Ali, ja ne radim tako...

Ali, tačno je i drago mi je što sam kao odgajivač uspeo. Neki moji psi jedini su apsolutni pobednici. Uostalom, zar nije retkost da na velikim izložbama jedan pas 12 puta uvek bude prvi, a da ga ocenjuje osam različitih sudija?! Pa, gde je onda tu moja "veza" i rečeni uticaj? Evo primera.

Na specijalizovanoj izložbi šarplaninaca u Smederevskoj Palanci prošle godine takmičio se i naš Merkur Duca Vujanski, koji je kasnije "pokupio" sve prvake rase, nekoliko puta bio prvi u FCI grupi, a jednom čak i u inostranstrvu, kao prvi šarplaninac koji je osvojio tu titulu napolju, a nekoliko puta je bio i najlepši pas izložbe. Ali, da se vratim u Palanku... Tada je rangiranje vršila grupa od pet sudija i samo tada taj moj Duci nije bio prvi. Jer, ja sam, kao član sudijske komisije, zamolio da Merkura prvog izbacim iz konkurencije. Kolege sudije su bile zaprepašćene mojim stavom i predložile su da njima prepustim odluku. Ostao sam uporan i lično sam psa eliminisao. Kolege su mi rekle da sam veoma hrabro i muški odlučio i da takvu principijelnost nisu nikada ranije doživele. Inače, prema pravilima, ja sam mogao da ga ocenjujem na toj specijalki. Mogao sam, ali nisam hteo...

...........

Natura broj 15 (septembar-oktobar 1997)

Natura Online (1.7.2009)