VELIKI INTERVJU: ZORAN ĆURČIĆ - ZOĆA LEDINJAR, MEĐUNARODNI KINOLOŠKI SUDIJA I ODGAJIVAČ NEMAČKIH BOKSERA

Skok za pet kil'a kajmaka

O suđenju i neznanju naših sudija, putujućem kinolaškom karavanu koji iz nedelje u nedelju obilazi našu otadžbinu, nepoštovanju i nepoznavanju standarda, paraleli između naših i stranih odgajivača, našoj kinološkoj i sportskoj nekulturi, mutnim radnjama ne samo na CAC već i specijalizovanim izložbama, novcu, ljubavi i entuzijazmu bez kojih nema napretka, radnoj kinologiji, našim bokser klubovima, ali pre svega O NEMAČKOM BOKSERU kod nas i u svetu - otvoreno smo razgovarali sa međunarodnim kinološkim sudijom i poznatim odgajivačem te rase Zoranom Ćurčićem, u "kučkarskom svetu " poznatijem kao Zoća Ledinjar. On tvrdi da i kada bismo uveli sve ono što je normalno u zapadnim kinologijama kod nas to ne bi moglo da funkcioniše jer, kako kaže, mi smo takvi - kakvi jesmo. A kakvi smo mi to kinolozi - o tome govori poduži i zanimljiv intervju koji će retko koga ostaviti ravnodušnim.

Razgovarao Dušan Marinović, urednik

Zoran Ćurčić ili u "kučkarskom svetu" poznatiji kao Zoća Ledinjar, a za druge Ćure, dugogodišnji je odgajivač nemačkih boksera. To što je gorepotpisani izabrao baš njega za sagovornika, naravno, nije slučajno. Jer, drugarstvo između nas dvojice nije samo kučkarsko. Ono je mnogo duže i dublje i, koliko me pamćenje služi, ono traje od jedne letnje, tople noći davne 1976. godine kada se između nas dvojice umešao Johnny Winter, dugokosi američki gitarista i njegov "Live And album", snimljen u Fillmore East-u...

Te noći slušali smo taj LP u Bežaniji... A ono što se nakon toga događalo sasvim je druga pa i duga priča koja će, možda jednog dana, biti tema kakve knjige, memoara, romana o jednoj rock' n' roll generaciji...

I eto, nakon toliko godina, ponovo zajedno, naravno, drugim povodom, kinološkim...

*  *  *  *  *

Ćure, podseti me, kada si počeo da držiš pse... I molim te, za naše čitaoce, reci gde si i kada si video prvog rasnog psa?

- Prvo kuče sam dobio... A prvo rasno kuče sam video kod tebe u stanu, negde '76 ili '77... Bila je to crna kuja, koker španijel, Ada... Bila je mnogo pametna, volela je da se vozi u  "tristaću" Branka Divljaka... Prvog boksera sam dobio od svog venčanog kuma Slavimira Milenkovića '79 ili '80. godine, zvao se Arex. Bio je bez oba testisa. Tada, naravno, nisam ni znao da kod psa oba testisa moraju da budu spuštena; verovao sam da je to pas za borbu i da to mora da bude tako, da ga ne povrede... Ha, ha, ha...

A posle se ispostavilo da mora da ima...

- Posle se ispostavilo da mora da ima, i to velike testise... Ha, ha, ha... Kao i u životu...

U redu... Vratimo se u te godine...

- Kasnije, prvog psa kojeg sam kupio bio je onaj od čuvenog Voje iz Kragujevca. Od Vojislava Vučetića, iz njegove odgajivačnice "Kraguj". Pas se zvao Brik Kragujski. Bio je to žut bokser kojem sam kupirao uši kod Miloša i Dragice Jelenić, sećam se kao da je juče bilo... Jedno uvo sam uspeo da mu podignem da lepo stoji, a drugo ne. I od tada počinju i moje muke sa podizanjem ušiju... Kasnije sam dobio na poklon ženku boksera. Zvala se Brena. Bio je to moj prvi i poslednji bokser sa lošim karakterom: bila je neverovatno plašljiva. Sećam se da se i ptice u preletu preko našeg dvorišta plašila... Ali, ta ženka me je "navukla" na uzgoj...

Kako to?

- Pa, u pozitivnom smislu... Ona je bila loša, a ja sam želeo boljeg psa u svom dvorištu. Tada sam već počeo da posećujem izložbe pasa, da slušam sa strane šta komentarišu sudije, odgajivači... Sećam se, tada je veoma popularan bio gospodin Janoš Farago iz Kanjiže, imao je prelepu ženku Bela Mi Vi Si. I danas bi ta ženka bila u vrhu, što znači da je bila vrlo elegantna, pravilna, što kažu, "zadovoljava standard". Imala je neke rezultate i u inostranstvu.

E,  od te  kuje uzeo sam njenu ćerku Filu Mi Vi Si, koja nije bila eksterijerno lepa kao majka. Pario sam je jedanput ali bezuspešno pa sam je poklonio i tako sam uveo u svet kinologije svoju kumu Oliveru Jevđenijević, koja je kasnije osnovala i odgajivačnicu boksera "Dalla Fila". Imala je jedno uspešno leglo sa Nestorom Teofilom Torzusom... To su bili lepi psi, pobeđivali su kod nas...

Međutim, ja sam tih godina saznao za Vladu Horvata iz Petrinje i njegovu odgajivačnicu boksera "Stella Petrinia". Mislim da je to osoba kojoj mnogo dugujem, zahvaljujući Vladi počeo sam da se približavam, polako i mukotrpno, evropskom nivou kada je reč o nemačkom bokseru. Tada sam kupio Gajusa i Galinu Stella Petrinia, brata i sestru iz legla. I tada sam počeo da se takmičim i u inostranstvu.

Kada je to bilo?

- Bilo je to '87-88...  Tada sam sa Galinom, koja je imala devet i po meseci, bio prvak rase na budimpeštanskom CACIB-u, razred mladih, žute ženke. Međutim, ona se nije pokazala kao dobra priplodna kuja...

I tada su počele pare da pljušte?...

- Ma, kakve pare... Ja se divim ljudima koji uspevaju da žive od pasa! Sirko, koji je velemajstor u svom poslu, jedan je od retkih koji je baš zbog svoje stručnosti i uspeo u poslu. Ali ja znam još ljudi koji žive od pasa. Vratićemo se na tu temu...

Znači, još smo u Budimpešti, ti sa peharom?...

- Ne. Nije bio pehar. Strašno! Bila to zelena gumena lopta, sa nekim perlicima i mađarskim nacionalnim obeležjima. Smešno... Sećam se da sam tada zamenio 100 maraka i da sam dobio pune šake bordo nekih krpica, forinti... Nisam znao šta ću sa time pa sam u nekom pograničnom mestu, u nekoj poslastičarnici, častio svu decu koja su se valjda, u belim košuljama i teget odelima, vraćala iz crkve... Sve sam pare ostavio u toj poslastičarnici, nisam znao šta ću sa njima. A, eto, vidiš danas... Druga priča!

I šta je bilo posle?

- Nakon Galine, ponovo sam kupio kuju od istog odgajivača, čuvenu Hajdi Stella Petrinia, koja je, nažalost, uginula pre dva meseca. Ali,  moram to da kažem, Vlada Horvat i njegova supruga Mirjana iskreno su gajili te svoje boksere. On je imao svoj dobar posao i nije zavisio od prodaje legala. Oni su još tada isključivo parili svoje kuje sa odabranim nemačkim priplodnjacima što se pokazalo kao vrlo ispravno, a što je kod nas, u Srbiji, tada još bila retkost. Čak je on kupio jednog psa koji je, direktno i indirektno, popravio stanje srpske bokserske scene. Sećam se teksta u zagrebačkom bokser biltenu "6.000 kilometara za 6.000 grama"; on je, zapravo, morao da ide kod odgajivača tri puta u Nemačku, da ga izaberu, pa je  tu bilo problema itd. U Zagrebu su još tada imali svoj klub... Uopšte, tamo su imali dobre boksere i sećam se Radovana Korice, Branka Šikića, Vibora Ježeka... Bili su veliki kinolozi i, u to vreme, bokseri su bili popularniji u Zagrebu od bilo koje druge rase. Ali, da se vratim svojoj Hajdi ili Anji, kako sam je zvao.

Sa tom kujom sam počeo još ozbiljnije da se bavim uzgojem. Prvo sam je pario sa nemačkim, a kasnije i sa italijanskim psom. Njenu ćerku sam, kasnije, pario i u Italiji i u Holandiji. Nažalost, u poslednjem parenju nisam imao sreće. Uglavnom, baza mog ozbiljnog uzgoja je Hajdi Stella Petrinia. Ali, moram da kažem da nisam zadovoljan svojim uzgojem, pa i da nisam imao dovoljno sreće. Jer, za bilo koji rad u životu, pa i uzgajivački, potrebna je velika sreća. Imao sam entuzijazma, mada mislim da me on poslednjih godina napušta. Doduše, zbog nekih svojih privatnih stvari koje sam rešavao, malo sam i zastao, ali ću sa uzgojem nastaviti jer sam, u međuvremenu, shvatio da je to zanimljiv, ali i finansijski beskoristan posao. I to je lepo što sam shvatio.

Ja sam bio i ostao uspešan zanatlija, ali sam, jedno vreme, verovao da ću moći lepo živeti samo od uzgoja pasa. Sada znam da sam tih nekoliko godina ne samo loše živeo već i da sam mnogo toga propustio. Odnosno, sada znam da je idealan spoj biti uspešan u svom pravom poslu, a kinologiju shvatiti isključivo kao sport, predivan hobi...

Pa dobro, koliko ti je trebalo vremena da to shvatiš? Došao si u kinologiju kao totalni amater, a eto postao si vrstan odgajivač, pa i međunarodni kinološki sudija. I to za realtivno kratko vreme, zar ne?...

- Pa za nekih desetak godina ozbiljnijeg rada. Ja sam u svemu takav... Ali, mnogi se zanose nekim velikim novcem u kinologiji... To je velika varka! Zašto? Prvo, bez velikog imena u kinologiji ne možeš da odeš u inostrantvo i da kupiš kvalitetnog psa. Ja sam, recimo, 1990. imao sreću što samu u odgajivačnici v d. Leeuwendijk kupio svoju kuju Idu iz jednog tada fantastičnog legla. Međutim, ona nije bila ni izbliza kvalitetna kao njeni roditelji. Od te kuje sam imao jedno leglo koje je nesrećno završilo zbog "stručnosti" naših veterinara. Hoću da kažem da se mora poći od uvezenog psa... A šta se događa kod nas? Kod nas se kupuju sada samo mužjaci u inostranstvu! Zašto? Pa da bi se uzimao novac za parenje!

Po sistemu: jedan "skokić" trista maraka?

- Retko ko ima "skokić" za 300 maraka. Trenutno znam samo dva boksera koja pare za taj novac. A ostali, znaš ono, može da bude i pet kil'a kajmaka, kako se dogovorimo!

Znači, postalo je napeto... Ali, da te pitam: zašto si postao kinološlki sudija?

- Nekada se brže postajalo sudija, a sada je to nešto duža procedura. Ali reći ću ti pošteno: mislim da sam zaslužio tu knjižicu koju imam i to, pre svega, zahvaljujući svojem znanju i poštenju u ringu, radu u kinologiju. Vidiš, ja nemam ni jednu crnu mrlju u tom poslu, a mislim i da poznajem rasu koju sudim a to je - samo i isključivo nemački bokser . Nisam imao ambicija da budem sudija ni grupe, ni "all around"... Nisam želeo, ni smatrao da je to potrebno...

Nema te dugo u našim ringovima da sudiš. Zašto? Sudiš isključivo u inostranstvu?

- Ako je to inostranstvo Mađarska onda to jeste tako jer me odande i pozivaju. A i ja sam rešio da sudim samo u inostranstvu. Nedavno sam sudio klupsku izložbu u Budimpešti, a ako me neko bude pozvao otiću ću i drugde.

A zašto nećeš kod nas?

- Mislim da nema efekta... Naši ljudi nemaju ni kinološku, ni sportsku kulturu. I tog dana, kad je izložba, kod nas samo jedan čovek može da bude zadovoljan, tj onaj koji dobije prvaka rase. Ja imam mnogo prijatelja i drugara među bokserašima tako da ne bih želeo da ih izgubim time što bi im delio pravdu u ringovima.

Mada, bilo je i toga: neki su se naljutili na mene zato što su bili drugi ili čak prvi ali nisu bili prvaci rase sa svojim psom itd... U stvari, ispostavilo se da to i nisu bili neki drugari... Znam i neke osobe koje, kada bi njihovom psu dao nedajbože četvorku, nikada više sa mnom u životu ne bi progovorili. A ja, recimo, imamo izuzetno lepo mišljenje o nekome, ali ne i o njegovom psu...

Ljudi se strašno poistovećuju sa uspehom svog ljubimca, favorita?...

- I dalje: neću da sudim ovde zato što to nema više smisla. Pre dve godine sudio sam tri poslednje izložbe kod nas i to u Inđiji, gde sam sa oko 40 prijavljenih boksera bio po broju drugi, odmah iza nemačkih ovčara. Zatim sam sudio u Cetinju i tu je bilo najviše boksera od svih rasa... I, sećam se, u septembru, na poslednjoj izložbi u Čačku, gde sam takođe sudio, bokseri su bili najbrojnija rasa. I šta se dogodilo? U Inđiji sam imao katastrofalan prosek ocene pasa. Ne znam ni da li sam imao tri, 2,90... Imao sam 6-7 nedovoljnih, diskvalifikovanih pasa...

Na toj izložbi mi je priveden pas, mislio sam da mi je poturen mešanac... Deset minuta nisam mogao da mu pregledam testise. Bio je to "bokser" boje mopsa. Sive boje, kao pesak... Sa proporcijama gubice i čela 1:1, glavom poentera, ne znam ni sam kakve rase... Zamolio sam vlasnika da vidim da li je pas rasan, da mi pokaže tetovir broj... Kaže nema.... Zamolim ga za rodovnik, kad ono - uvoz iz Rusije!

Ja sam mu dao, naravno, nedovoljnu ocenu jer to, zbilja, nije bio bokser.  Vlasniku sam objasnio da je zalutao na tu eksterijernu izložbu, da može sa svojim psom da se takmiči u agilitiju, da ga uči da igra šah, ali da ne može da ide sa njim na izložbe...

I sad, mogu da se opkladim, taj isti "bokser" na jednoj od naših 60 izložbi, sigurno će dobiti - četvorku. A sa tom ocenom pustiće ga u priplod. Dalje je sve jasno šta iz toga proizilazi... Zato i kažem da nema efekta ispravno suditi, držati se se standarda...

Da se razumemo: ja sam za to da sudija može da sudi samo onu rasu koju gaji. Recimo: Ivana Grozdanić sudi i gaji rotvajlere, Gordan Đorđević nemačke ovčare, Ivana Lučić nemačke boksere... I to je u redu! To poštujem i cenim i to je na Zapadu praksa, znači da se iz redova vrsnih odgajivača regrutuju kasnije kinološke sudije i to samo za rasu koju odgajaju i poznaju. A kod nas?...

Ko je onda, po tebi, dobar sudija?

- Za mene je vrhunski onaj sudija koji u ringu ume da  razdvoji peticu od četvorke, nju od trojke, a ovu od nedovoljne ocene! Onaj koji to zna je dobar sudija. A kada to uradiš i ostaviš četiri odlično ocenjena psa u ringu i napraviš njihov plasman, od prvog do četvrtog mesta, što je slučaj na specijalkama za tu rasu, tu, iskreno govoreći, možeš i da pogrešiš, možeš da budeš i subjektivan, da kod tebe prevlada nešto lično, ono što ti se dopada kod nekog psa, što je možda trenutni modni hir...

Tu, dakle, može da dođe do grešaka, namernih ili nenamernih... Ali, ne mogu se praviti greške u rasponu trojka-petica! To ne! Evo, ja molim Pecu Gvozdenovića, i preko tvog časopisa, da više ne sudi nemačkim bokserima. Tamo gde ga pozove organizator da sudi bokserima treba lepo da kaže da on ne poznaje tu rasu, to nije sramota...  A znam da je Peca čovek koji je odgajio prelepe šarplaninace i on je ponosan, verovatno, na to. Ja ne vidim stvarno pravi razlog zašto bi on trebalo da sudi boksere? Zar samo zato što su u drugoj grupi?...

Pa je li nešto strašno pogrešno odsudio?

- Postoji mnogo primera... Njega sam uzeo samo samo za primer... Ali, tu je i Mića Jovanović, mnogo drugih ljudi... Jer, takva nam je organizacija u kinologiji da danas svako, maltene, može da sudi sve rase. Taj putujući karavan kruži zemljom, iz nedelje u nedelju, i ja, moram da ti kažem, nisam želeo da budem u svemu tome, deo tog cirkusa...

Sve te ljude ja izuzetno cenim kao ličnosti, Miću Jovanovića izuzetno volim kao čoveka i urednika, ali kao sudiju za boksere - imam pravo da ne cenim! I on nema prava da se ljuti na mene! Ili Peca Gvozdenović...

Znaš, to je kao da meni neko kaže: ajd' sedi malo u helikopter, vozi... Odakle meni hrabrosti da ja vozim nekoga helikopterom? Kad ne znam ni gde se pali, šta treba da pritisnem, isključim...

Koliko sam shvatio, suština je u specijalizaciji rase, odnoso da se ne može danas suditi šar-pej, a prekosutra šarplaninac ili dalmatinac? Da je, drugim rečima, suludo biti sudija za sve?

- Aposlutno se slažem. Od svih mojih kinoloških kolega mogu da kažem da je Milivoje Urošević čovek koji poznaje odlično mnogo rasa pasa, ali ne poznaje ni on sve! Ali mislim da je upravo on od svih tzv. "sudija za sve", najkvalitetniji, kinološki najobrazovanija osoba kod nas.

Ćure, suditi kompetentno jednu rasu podrazumeva poznavanje ne samo predistorije onoga što se vidi u ringu već, ako se slažeš, i onog što će, eventualno, od jedinike i nastati. Možeš li i bez kataloga da odrediš poreklo psu, ili šta bi u kombinaciji sa tom i tom kujom pas mogao da pruži, na koji način bi mogao da unazadi ili unapredi rasu?

- Meni u ringu nikada nije bio potreban katalog. Smatram da sudija može da ga ima, mada mislim da mu nije potreban. Jer, sudeći godinama, ti se i družiš sa tim ljudima, upoznaješ i njih i njihove pse. A jedni te isti ljudi su svake godine po izložbama, sa nekim izuzecima. I sad, ako si sudija, pa i slabija ličnost, i pozanješ vodiča psa koji na povodcu drži bilo koju jedinku, on je u blagoj prednosti u odnosu na one koji su tu prvi put. Imao sam i sam, kao izlagač, priliku da procenim da kod nekog sudije mogu da pobedim bilo šta da izvedem u ring. Jer, s obzirom na to da je on slaba ličnost i što poznaje mene, što zna da sam ja Zoran Ćurčić, a uz to ne poznaje istinski rasu, ja mogu sa bilo kojom jedinkom da dobijem prvaka rase... Naravno, to nisam nikada želeo da zloupotrebljavam, jer sam uvek kinologiju posmatrao kao sport, a ne kao vrstu krvavog dokazivanja i takmičenja pošto-poto.

No, da se vratim pitanju. I bez kataloga mogao sam u izloženim primercima rase da prepoznam linije koje, po nekom svom genetskom kodu, daju lošije, recimo, sapi, glavu, gubicu, stavove zadnjih nogu... To se jasno vidi... Kasnije, kada dođem kući, kad vidim roditelje u katalogu određenih jedinki koje sam tog dana ocenjivao, shvatim da sam po fenotipu, jer jedan odgajivač to mora dobro da zna, prepoznavao i uviđao mane ili vrline pasa, pa i njihove reproduktivne (ne)mogućnosti.

Mnogi tvrde da je nemački bokser pomalo problematična rasa. Ona je hibridna, kao, uostalom, i sve današnje rase, s tom razlikom što je glava boksera u relativnoj disproporciji sa elegantnim telom. Slažeš li se sa mnom?

- To je tvoj utisak. Bokser ima vrlo karakterističan tip glave. Ona ne sme da bude kao u buldoga, a verovatno si viđao mnogo takih glava kod boksera. Ali, glava ne sme da bude ni kao kod doge!

Oko glave boksera se mnogo polemiše u svetu i među samim bokserašima. Sada je to veoma aktuelno. Proporcije čela i gubice jasno su naznačene u standardu i ta srazmera je 2:1: od potiljne kosti do početka čela su dva, a od korena nosnika do vrha njuške jedan. Međutim, u praksi to nije tako, ali i takvi predstavnici prolaze. Štaviše i sadašnji svetski šampion iz Budimpešte je pas takvog tipa nepravilne glave, mnogo kratke gubice, preterano prćaste njuške... I on je svetski šampion! Imamo gospođu Rezevski, vođu uzgoja nemačkog boksera, koja piše i crta u jednom od poslednjih Bokser biltena, kako bi trebalo da izgleda ta pravilna glava boksera. I navodi upravo primer fotografije psa kojem je lično ona dala prvo mesto na Zigeru 1996. u šampion klasi. A prethodno je opisala crtežom i slikom da glava kod nemačkog boksera ne treba da bude takva. I šta sad? Nemci javno propagiraju da tako kratke gubice treba sankcionisati i ocenom manje u ringovima i oni su tu u pravu.

Zašto?

- Pre svega takva njuška kod boksera nije zdrava i stručnjaci veterine bi to znali mnogo bolje da objasne. Jer, ono što nije u funkciji zdravlja rase treba sigurno sankcionisati. Međutim, mnogi koji nisu videli uživo pravilnu glavu boksera kažu da im se takva, dakle pravilna glava ne sviđa jer je poslednjih godina upravo forsirana ona sa kratkom gubicom. I to su ti estetsko-zdravstveni problemi... Ali, bokser, s druge strane, ima probleme sa respiratornim organima, sa srcem, problem displazije kukova, tumora, reume u poznijim godinama... Ukratko, ima istine u tome da je bokser problematična rasa...

Šta je sa karakterom te rase?

- Karakter rase je fatastičan! Da se razumemo: bokser nekome može da se dopadne ili ne. Recimo, ta glava nekome može, a nekome ne mora da se dopada. Telo boksera je jedno od najlepših u psećem svetu, ali karakter je ono što od boksera čini posebnu rasu. To je nervno vrlo stabilan pas, nije plašljiv, nije kukavica, nije agresivan bez potrebe... Bokser, štaviše, prilazi svakom, što kažu, pružene ruke.

Za njega kažu da je najbolji za porodicu, dom, da obožava decu?...

- Jeste. Ali da čuva kuću od nepoželjih posetilaca, realno govoreći, mislim da bokser nije najidealnija rasa. Sa njim mora mnogo da se radi da bi postao oštar pas, dobar zaštitnik poseda... Ponavljam, to je hrabar pas koji će te zadatke vrlo lepo rešiti, ali u njegovom genetskom potencijalu ne nalazi se čuvar.

Pa dobro, kako bi ga onda ti definisao?

- On je  svrstan u grupu službenih pasa. Zahvaljujući vlasnicima i odgajivačima iz Nemačke, Italije, Belgije, Holandije, Češke, Austrije i Švajcarske ta rasa zadržava osobine službene rase. Možda ne znaš, ali valjalo bi reći da nemački bokser ima godišnje više položenih ispita u Nemačkoj nego rotvajler ili doberman!  U Italiji pogotovu! Znači, što se karakatera i rada tiče tu je bokser fantastičan. On je manje dobar na tragu i u vežbama poslušnosti jer je specifičan za obuku. To možeš i da pitaš ljude koji se i bave konkretnom obukom boksera u ovoj zemlji, recimo Branislava Mrazovca, Rebića... Obuku je radio i Jovamba sa Teofilom della Filom, Obrad Đokić i Boba Radosavljević pa i njih možeš da pitaš kakve su "bombe" bokseri na rukavu. I još nešto: ja nikada nisam video boksera koji se plaši rukava, markera...

Zanimljivo je da je kod nas teško videti boksera, rotvajlera ili dobermana "na rukavu". Neće li ti psi zbog takvog nerada izgubiti atribute radnih pasa koje, inače, prirodno imaju?

- To ti je slika kod nas... Napolju to nije tako!

Pa šta je u pitaju, lenjost vlasnika, odgajivača?...

- Novac! Razlog za nerad nalazi se u tome što mi nemamo takvu reprodukciju od koje bi moglo i da se zarađuje, zato što kod nas kinologija nije postavljena tako da se od psa traži i - upotrebna vrednost!

Vidiš, kod nas je potpuno nebitno da li su štenci od roditelja sa radnim ispitom ili ne i to je posledica elementarne kinološke nekulture. I, moram to otvoreno da kažem, što se kod nas, u 99 odsto slučajeva, kinologija svodi na novac, na zaradu! Jer, kod nas vrlo malo ljudi voli pse, upamti to! Pa, i ja sam među njima: toliko sam se "izveštačio" da ne volim čak ni sve boksere nego samo lepe, one najlepše primerke rase! Ja sam pošten pa to otvoreno priznajem, ali ne znam koliko će ti to budućih sagovornika priznati...

Eto, da mi pokloniš ružnog boksera, ne znam ni da li bih ga redovno hranio... Ne bih mogao ni da ga gledam... Takav sam... Volim samo lepe primerke rase! To sad neko može da protumači i da ne volim ni životinje. A tako bi možda moglo i da ispadne... A to je tako kod većine ljudi koji idu na izložbe. Dugo sam ih posmatrao: nikome tamo nije svejedno kako će mu pas biti ocenjen, plasiran. Od toga zavisi uspeh, lova... Pa, ljudi se biju na izložbama! Tuku se, maltene vade pištolje, pa vi bar idete svuda... Ljudi ne vole pse! Poznati naši odgajivači, ne samo boksera, koje publika viđa na pobedničkim postoljima raznih izložbi, pa i u ovoj reviji, tuku svoje pse lopatama, drže ih po nazovi boksevima, zapravo kazamatima... I tu definitivno nema ljubavi!

Ali, da li išta pametno može da se uradi u životu bez ljubavi?

- Mi živimo u jednom nevremenu kome je ljubav i te kako potrebna, kao i entuzijazam. Ja svoje kuje parim isključivo sa vrhunskim priplodnjacima, žrtvujem mnogo toga, i novca i vremena, fanatik sam i u svom osnovom poslu... U tom fanatizmu, ljubavi prema rasi, nazovi to kako hoćeš, i jeste štos. Bez toga nema uspešnog uzgoja, a pogotovu ne napretka. Ali, ja nikada ne parim, kao pojedini uzgajivači, svoje kuje sa svojim psom, jer to, pokazalo se, ne daje dobre rezultate, krug se zatvara...

Međutim, koliko mi je poznato, ti si radio neka parenja u srodstvu?

- Mislim da sam među prvima u državi radio incest 2:2,  odnosno upario sam brata i sestru po ocu. I meni je to naš kinološki savez priznao! I? Dobio sam fantastično leglo koje je, međutim, imalo slab zdravsteni imunitet. Recimo, Kartum v.d. Burg Singidunum je bio najlepši pas mog uzgoja kojeg sam, sa devet meseci, morao da "uspavam" jer je bio neizlečiv od demodikoze.

Među našim vlasnicima i odgajivačima službenih pasa mnogo se, u poslednje vreme, govori o vraćanju uzgojnih smotri, kerunzima, specijalizovanim izložbama, o klupskom radu... O vraćanju kvaliteta koji je, navodno, potisnut od strane kvaniteta... Kakvo je tvoje mišljenje o svemu tome?

- Želeo bih da se niko ne uvredi, ali ja mislim da mi kao nacija, ovakvi kakvi jesmo, i ne bi trebalo uopšte da se bavimo nekom ozbiljnom kinologijom. Hoću da kažem sledeće: i da postavimo kinologiju onako kako je to urađeo na Zapadu kod nas to ne bi moglo da funkcioniše! Znači, iste stvari bi se događale i da postoje klubovi, smotre, kerunzi... To ću objasniti na primeru naša dva bokser kluba u zemlji. E, sad, to što imamo milion izložbi, milion seoskih kinoloških vašara i zabava, to je naša tragikomična stvarnost... Znaš ono "mladi entuzijasti iz Donje Vukojebine organizovali uspešno izložbu na lepim terenima"...  U redu, poštujem ja taj trud i sve to, ali sam ja samo za profi stvari u svemu, pa i u kinologiji. "Ringe, ringe raja" su smešne stvari, prevaziđene, otužne...

Pa, kome to onda sve treba?

- Sve to, naravo, puni kasu Kinološkom savezu, ali, ponavljam, i da je sve drugačije organizovano, sve bi opet bilo isto! I onda, sve je prepušteno nekoj stihiji: narod se zabavlja, sve kao funkcioniše, pa ko voli nek' izvoli...

Znači, uzgojne smotre po tebi ne bi mogle da zažive kod nas, prave specijalke?...

- Vidi, ja uzgojne smotre zagovaram već 10 godina i kada sam rekao da jedinku treba oceniti sa četvorkom, kada je to njena realna ocena, a u tome nema ničega lošeg ni negativnog, mislim da sam onda sve rekao. Uostalom, čuvena ženka nemačkog boksera Lea von Klojsterbrunen je sa dva različita mužjaka, istog dana, na jednoj izložbi, dala - dva svetska šampiona! A vidiš, to nije bila ženka nekog izuzetnog eskterijera! Ona čak nije pobeđivala ni po izložbama! Ali je zato bila "primabalerina" u uzgoju i dala dva svetska šampiona! Slažem se da kvalietetne jedinke daju, po pravilu, kvalitetniju štenad i to jeste pravi put u uzgoju, baš kao i rad u klubu, uzgojne smotre, uzgojni pregledi i izložbe. Ali, smatram da smo mi još uvek izuzetno nedisciplinovana nacija i da čak ni to ne bi kod nas funkcionisalo.

Pomenuo si dva bokser kluba kod nas. Šta je bilo sa njima?

- Pa to su, zapravo, sekcije pri kinološkim društvima u Beogradu i Novom Sadu, ali nama je draže da ih zovemo klubovi. Novosadski klub je ozbiljniji jer tokom godine uspeva da napravi jednu specijalku koja je, što se organizacije tiče, najbolje organizovana kinološka manifestacija kada je reč o eksterijeru.

Na osnovu čega to tvrdiš?

- To je klupska izložba za samo jednu rasu, po modelu kakav se primenjuje u Evropi. Eto, nedavno sam sudio jednu klupsku izložbu u Budimpešti koja ni približno nije bila dobro tehnički organizovana kao što je to, recimo, bila specijalka boksera na Paliću ili u Bačkoj Topoli.

A kako to rade Italijani?

- Italijani prave lepše izložbe i od Nemaca, Holanđana... Ali, vratimo se našim klubovima. Beogradski bokser klub postoji samo na papiru i ja sam, nažalost, i njegov predsednik. Imali smo ukupno pet-šest sastanaka u atomskom skloništu jedne osnovne škole i evo, mi se više ni ne sastajemo jer, izgleda, i nema razloga za to. A prvi put da sam u životu predsednik nečega; nagovoren sam da to budem i ne znam zašto sam pristao kada sam znao da od toga nema ništa. Ali, s druge strane, i prelepa i dobro organizovana izložba koju organizuje Bokser klub iz Novog Sada, nažalost, nema sve kvalitete jedne specijalke koju mora da karakteriše nepristrasno, pošteno i objektivno suđenje.

Obrazloži malo to?

- Pa, ne bih obrazlagao... Jednostano, moje mišljenje je da se tamo ne sudi pošteno. Primer? Tigrastog mladog pobednika poslednje izložbe u Bečeju dovela je jedna poznata osoba u svetu bokseraša, a ja mislim da taj pas nije zaslužio da pobedi. Opšte je poznato da novosadski bokser klub pripada jednoj porodici i s obzirom na to da ja sa njima nisam u dobrim odnosima ne bih više želeo da potenciram neke stvari koje su, inače, ljubiteljima ove rase veoma dobro poznate. Naravno, želim da pohvalim sve dobro što se radi u tom klubu, ali kao što vidiš, ne mogu ni da prećutim ono što je ružno i nefer.

Misliš na nameštanje rezultata, plasmana?

- To si rekao ti...

Pa dobro, ali to je jedna opasna pojava, kažnjiva... Kada je to počelo ozbiljnije u našoj kinologiji?

- Otkad je veka i sveta bilo je nameštanja, mita i korupcije. Međutim, mislim da su nameštanja naglo počela, da se niko ne naljuti, sa popularnošću "Zov"-a. Prva govorkanja i šaputanja bila su oko nameštanja tzv. Best in show-a. Mislim da je danas bar 95 odsto tih smotri najboljih namešteno.

Ja sam '96, u martu, pobedio na beogradskoj izložbi sa svojim psom i radovao sam se... Ali, tek kada sam došao kući sa Felixom i onim peharima rekao sam supruzi da ništa gore nije moglo da mi se dogodi danas... Kaže mi ona, zašto, je si li ti lud? Pa, mislim se ja, sad će cela Juga da bruji o tome: eno Zoća, nemestio sebi beogradski Best in show, mora da je okrečio celi Kinološki savez...

Aha, 'ajde priznaj, sad javno, koliko si kanti polikolora potrošio?

- Nisam krečio, nego sam Mahmudu, pre pet-šest godina, tapacirao njegova vrata u Savezu... Ha, ha, ha... Ali, ono što je interesantnije od toga, kasnije sam saznao da je i ta izložba bila delimično nameštena. Kako?

Moji prijatelji iz Crne Gore, s obzirom na to da sam ja bio prvak rase sa Felixom, u toku Best in show-a dovikivali su, iz zezanja, sudiji u ringu, Nikoli Sjekloći, bokser, bokser... I on, da li nije želeo mnogo da razmišlja, a video je da je raspoloženje publike tako, dodeli meni prvaka grupe. Doduše, svi znaju da je moj Felix tada bio izuzetan izložbeni primerak, da je imao izuzetnu volju za trčanjem, a znao je i šta se traži od njega u ringu...

I sad, kad su ušli pobednici po grupama u finale, sećam se da sam mu dao takav "gas" brate, da sam onog francuskog buldoga obišao i optrčao jedno 16 puta...  I kad kod ga ja sustignem, kao u crtaćima, okrenem za 360 stepeni... Sećam se, tada sam digao i publiku na noge... To mi se svidelo... Jednostavno, svojom prezetacijom psa nisam dozvolio tamo nikome da kombinuje bilo šta, matirao sam ih fantastičnim kasom svoga psa...

Uzgred budi rečeno, bio sam tamo... Sećam se da ni hrt, ni još nekoliko pasa koliko je ušlo u tzv. uži izbor, nije moglo, objektivno, da konkuriše tvom psu i ja sam i pre samog finala znao da će upravo Felix da pobedi. Jesi li i ti tada bio svestan toga?

- Situacija je kod nas nekad paradoksalna. Recimo, bernardinac Karuzo Milana Parlića, čitam negde, bio je drugi valjda u grupi na CAC Sremski Karlovci... A ispred njega mladi rotvajler, dobar, neću da kažem, ali ovo je pas koji se pokazao i dokazao ne samo kod nas nego i u svetu, na mađarskim specijalkama. Ja sam imao psa koji je bio prvi na najjačoj specijalki u Italiji, psa koji je ocenjen odličnom ocenom  na Atiboxu, a kod nas je na specijalkama i CAC izložbama prolazio katastrofalno!

Što govori o verovatnom neznanju sudija ili...?

- Ili muvanju... A biće i jedno i drugo... Najžalosnije je, znaš, kad se u jednoj osobi spoji to neznanje i muvanje! To je strašno!

Pa, ima li mnogo takvih kolega?

- Ne znam... Mogu da ti kažem da sam ja samo na jednoj izložbi bio zamoljen da favorizujem jednu rasu na Best in Show-u, što i nije strašno. Ali, greška organizatora je što me je uopšte stavio da sudim drugoj grupi kad ja u njoj poznajemsamo jedu rasu. Doduše, da ne ispadne prepotetno, ali je tako, ja smatram da bolje poznajem neke rase od nekih sudija koje stalno sude tu rasu. Ali, ostavimo to...

Znači, ti kao sudija nisi trpeo pritiske?

- Ne, pogotovu ne za boksere. Da li je reč o autoritetu koji već imam ili nečem drugom ja ne znam, ali ti tvrdim da je toga bilo ili ja ne bih sudio tog dana ili bi bilo kako ja hoću, odnosno onako kako po standardu jedino i može biti! Jer, meni nije stalo da sudim pošto-poto, ja ne živim od pasa! Meni niko ne može da zabrani da se bavim uzgojem, a to je ono što ja najviše volim u kinologiji. Ja ne volim izložbe mada imam primerke kući koji bi od sto, na 80 izložbi u nas bili sigurno prvi. Ali, mene ne privlače "ringe-ringe-raja izložbe" u pomenutim već mestima, već specijalke, kod nas i u  Evropi. U Italiji moj pas je isključivo izvođen na specijalke, jer je moj prijatelj Alviano smatrao da su CAC izložbe manifestacije za one pse sa papilotnama i mašnicama u glavi.

Vidiš li mogućost da se i kod nas uskoro razdvoji taj, da ga nazovem komercijalni deo kinologije od one prave?

- Ja sam pesimista u tom pogledu jer smo mi takvi kakvi jesmo... A nepošteni smo! Ne mislim sad da su u Italiji nešto pošteniji, ali je to na mnogo višem nivou i to tamo funkcioiše. I tamo ima neslaganja, ljubomore, sujete, zavisti, klanova, svega...

...Ali, ne tuku se na izložbama!

- Ne, brate! Poznajem dva italijanska odgajivača boksera koji i nisu baš u najboljim odnosima, ali kad se vide na nekoj izložbi, ljudski se pozdrave, pitaju za svoje i pseće zdravlje. A kod nas, dve nedelje nakon specijalke boksera u Bečeju, koja praktično nije smela da se održi, po novim pravilima JKS-a, jer su ljudi koji su organizovali tu izložbu 'ladno izmajmunisali ceo kinološki savez i nisu kažjeni ni dan-danas. Jer, na toj izložbi su dodeljivane titula mladi i zreli godišnji pobednik 1997. Ali, oni su vrlo mudro izbegli dodeljivanje ocenskih lista da to ne bi bio corpus delicti protiv njih...

Kako?

- Nisu deljene ocenske liste! A za Kinološki savez to je bila CAC izložba Bečej '97! A za strance to je bila - godišnja specijalka boksera! Da ne budem pogrešno shaćen ja jesam za tu vrstu izložbe i drago mi je da su na nju došli vlasnici sa svojim psima iz cele Srbije i Crne Gore. Ali, šta se nakon samo nekoliko nedelja dogodilo? Poznato je da je čačanska CAC izložba uvek bila jaka sa bokserima i ovoga puta tu rasu sudila je gospođa Žozina Roton, inače predsednica francuskog bokser kluba. I? Niko iz Vojvodine, sem Nenada Zaharića iz Novog Sada, nije došao u Čačak!

A ostali?... Sve junaci, nikom ponikoše!?

- Niko! Mislim da članovi i simpatizeri Bokser kluba Novi Sad nisu želeli da dođu na tu izložbu. Oni su ignorisali tu izložbu! A na njihovu izložbu smo svi mi došli. Kako ti to tumačiš?

Laički, dakle, kinofilski, mislim da su se oni uplašili Francuskinje, da im ne podeli dvojke...

- Žena je fantastično odsudila izložbu... Želim da podvućem da se meni jedino nije dopalo to što je Miloš bio stalno u ringu pored Francuskinje (sin dr Dobrile Bećirović, koja je kinološki sudija za boksere, najzaslužnija što se u Čačku uvek okupi veliki broj bokseraša - prim. aut). Iako je on tu bio iz krajnje dobronamernih razloga i kao pomoć vrlo nestručnom prevodiocu, mislim da bi ubuduće i i to trebalo izbegavati zbog toga što to neko može da poveže i sa onim što radi Bokser klub iz Novog Sada kada organizuje svoje specijalke, pa imamo situaciju da je u jednom ringu brat, drugom sestra...

...A i ujna zna, ponekad, da bude najstručniji preodilac...

- Takva smejurija Čačku ne treba! Čačak važi za poštenu izložbu, za takmičarsku izložbu! I samo tako treba da nastave. Znači, sve to što sam rekao je u cilju otklanjanja bilo kakve sumnje da neko može da utiče na odluke sudije, pa zato ne bi trebalo ni Miloš Bećirović da bude u ringu, mada niko nikakvih primedbi nije imao na suđenje gošće iz Francuske. U stvari, tog dana sudija je tako presudio. Odluka sudije je trenutna, nije to neko kompjutersko rešenje, već ocena određene osobe. I u kinologiji bi tako i trebalo svaku odlukui shvatiti i prihvatiti tuđe mišljenje.

Međutim, jurnjava za titulama je kod nas nezajažljiva?...

- Da. Postoji sindrom Nenada Marića! On ne priznaje ništa ispod prvaka rase, to mora da bude "sasvim normalno". Ali, ako on nije na postolju sa psom u grupi ili u finalu izložbe, on kao da nije bio na njoj! Šta je to? Je li to neka fora?! Jaki i veliki odgajivači ako nisu ušli u Best in Show odmah kažu da je izložba slaba, nikakva...

Da se razumemo: Marić ima vrlo kvalitetne šnaucere, on ide i na specijalke preko, on je narodski rečeno, veliki kučkar, ali svoju energiju beskorisno troši na to da kada nije prvi ili drugi u grupi, dokazuje da je to katastrofa naše kinologije. Moji veliki prijatelji, Ivana i Sava Grozdanić, izvedu grupu ili par, uzmu pehar i oni tako vide kinologiju... Ja ne... Moja kuja Hajdi Stella Petrinia ima ispit, ne znam koliko je imala CAC-eva jer ja to ne upisujem, ispunila je sve uslove za nacionalnog šampiona ali ja nikada nisam otišao to da upišem niti sam joj ikada pridodao tu titulu. U Nemačkoj su samo titule "jareziger" i "klubziger" cenjene. Kad kažete nekom da je to tvoj pas osvojio, onda zo zbilja nešto znači, shvati se da je pas prava jedinka.

Da li si primetio veličinu i raskoš naših pehara koji se dodeljuju psima na izložbama? Meni se čini da su neki, koje sam video, lepši i veći nego onaj što ga je donela naša košarkaška reprezentacija kada je osvojila evropsko prvenstvo...

- Svako voli da dobije lep pehar i to je u redu. Ali, rekao si već na početku da je kod nas kinologija - novac! I u svetu je to isto samo na višem nivou. Zato je i normalno da je i taj dasa koji prodaje pehare kinološkim društvima u lepoj kombinaciji... Ja sa tim nisam detaljno upoznat, ali vidim da su pehari sve veći i veći... Međutim, znam da je danas biti kinološki sudija kod nas veoma dobro: dobiješ lepu dnevnicu za taj dan, dobro se jede, pa ako si snalažljiv možeš i još nešto da dobiješ, sve u svemu, sve je dobro, sve funkcioniše...

A, u stvari?

- Sve je dobro osim kinologije! Ima lepo da se jede, ime lepih pehara, lepih riba, ima svega... osim lepih pasa!

Međutim, osipaju se izložbe... Ljudi sve ređe pristaju da, po tom cenovniku, učestvuju u svemu tome... Kako to tumačiš?

- Da je kriza u novcu - nije! Sećam se one proklete '93, one inflacije, bede... Nikada nije bilo više pasa na izložbama nego tada! Nego, znaš li ti da ne može da se proda štene?! Čovek je pario kuju iz Kragujevca u Budimpešti sa vrlo kvalitetnim psom. I nije mogao za 200 maraka da proda kuče! Očekujem uskoro da pročitam u "Zov"-u oglas: Menjam štene boksera za pet kil'a kajmaka, a može i za turšiju! Strašno...

Da li je došlo do zasićenja ili je to, možda, nagoveštaj kraja kinologije kod nas?

- Kada parim svoju kuju napolju glavna vodilja mi je da ću iz legla ostaviti sebi nešto kvalitetno. U drugom planu mi je prodaja štenaca mada ja ne prodajem ni malo jeftino kučiće. Imao sam i ljude koji su me čekali dve godine za šteme! Kod nas nema ni u čemu pravila! A onaj moj drug iz Kragujeca ne može da proda ni za 200 meraka! U oglasima sve same titule, prvaci, šampioni... Molim te, nađi mi oglas gde stoji "prodajem vrlo tipične primerke" ili "štence koji obećavaju"? Nema! Kod nas su svi štenci šampionskog porekla, svi su fantastični... Postoje samo oni koji obećavaju, a fanrtastičnih nema!

Ili ono: "Prodajem ekstra leglo belih boksera"...

- O tome neću ni da govorim... Pazi, na televiziji jedna nesrećna devojka, koja ima belu ženku boksera, nedavno kaže da će i beli bokser da bude priznat... Pa, ona ni ne zna ko to priznaje, ko to odobrava, zabranjuje... Ali, ni novinar koji je pustio tu glupost, naravno, ne zna da je Nemački bokser klub zabranio još 1925. godine bele boksere u rodovnoj knjizi jer to je škart! To je ono protiv čega se svi uzgajivači u svetu bore, a kod nas imaš odgajivače belih boksera! I da bude tužnije, do skoro je naš Kinološki savez izdavao rodovnike belim bokserima. To je strašno! Zašto?

Zato što se i od tih vlasnika mogu uzeti pare, ali se tamo, ipak, našao neko svestan i pametan ko je shvatio da zbog toga može i da odgovora pa su prestali da daju takvim belim bokserima rodovnike. Jednostavno, taj škart ne sme da bude upisan u rodovne knjige, ne sme da ima ni RM broj. To nije albino primerak, to je zdrav pas ali koji je beo i koji nije priznat kao varijetet rase. I tu treba staviti tačku na diskusije hoće li ili neneće biti priznat. Jer, samo nemački bokser klub mož to da rehabilituje i niko drugi! Do sredine dvadesetih godina 20. veka beli bokser je bio zastupljen sa 30 odsto u uzgoju i ti recidivi se i danas osećaju i javljaju.

Međutim, ponavljam, i da imamo klubove, uzgojne smotre i ostalo isto bi se dešavalo! I kao što se danas dobijaju lažne titule šampiona, tako bi se i onda dobijale i lažne uzgojne vrednosti.

Ali, ako bi s pooštrili kriterijumi onda Kinološki savez ne bi imao para i koristi i on to, naravno, ne bi dozvolio. Savez opstaje na novcu! Savez je, recimo, zabranio eksterijerne specijalke za službene pse ukoliko nema provere na rukavu. To je apsurd! Mi smo jedina zemlja u svetu koja to radi...

Zašto?

Evo zašto... Specijalke su kod nas napravljene prema prototipu specijalki za nemačke ovčare. A u svetu se čak ni na zonder zuchtschauu za boksere ne proverava rad na rukavu, već samo na njihovoj najvećoj uzgojnoj smotri proveravaju i te radne sposobnosti rase. Ali, ponavljam, u Nemačkoj ni na jednoj eksterijernoj izložbi za boksere nema rada na rukavu ni provere na pucanj! Pripuštaju se samo na uzgojnom pregledu i kerungu. A to nisu specijalke. Ali, poenta je u sledećem: ukoliko bismo uvrstili obavezni uzgojni pregled, pitam te šta bi bilo sa onim jedinkama koje ne dobiju uzgojnu dozvolu?! Znači, sa onim primercima koji ne idu dalje u reprodukciju?

Pa, brate, nema para od te jedinke, nema štenaca, rodovnika, kasnijih prijava za izložbu... Isto tako, ako bismo na izložbama imali kvalitetne i poštene sudije, samo deset odsto pasa bi moglo kod nas da prođe te prave kriterijume ocenjivanja i dobije uzgojnu dozvolu. I to je onaj pravi rad u kinologiji na kojem insisitraš! I to je jedini ispravan put, to je jedini mogući put napretka u kinologiji! Ali od deset jedinki dobilo bi se 50 rodovnika! A od 50 rodovnika ne može da živi Savez kojem, s druge strane, društvo ne daje ni prebijene pare za svoj rad i koji je, sasvim prirodno, prinuđen da se izdržava od rodovnika pasa i kinoloških manifestacija. I što više izložbi to bolje, što manje manifestacija to manje plate zaposlenih u Savezu! I tu se krug zatvara... Ja ne agitujem da se to ukida; ljudi treba da imaju dobre plate jer rade jedan ipak težak posao, ali želim da ukažem na to zašto kod nas kinologija nije ispravno postavljena i zašto imamo to što imamo! I nekome to ne bi odgovaralo. Vrh naše kinologije bi zato sada trebalo da te probleme vrlo mudro razmotri, da izbalansira, da se odluči šta hoće, a šta ne!

Po tebi, dakle, predstoji jedno veliko preispitivanje?

- Ja na tom vrhu, nažalost, vidim samo dvoje-troje stručnih kinologa... Veruj mi, ostali su likovi iz stripa!

Postoji tu i Paja Patak, Baja, Miki...

- Postoji i Alan Ford! I Broj Jedan! Ali, nećemo o tome...

Pa, šta sad treba uraditi?

- Svi kinolozi ogovaraju vrh iza leđa i vrhunski i oni drugi. Pokušaj da se kinološki vrednim jedinkama izdaju rodovnici, a manje vrednim potvrde o rasnosti je jedna mogućnost. Druga je da se uzgojno kvalitetnim primercima daje roze papir kao što je u Nemačkoj, a beli rodovnik onim običnim, prosečnim....

Ti možeš da upariš danas kuju i da ne prijaviš leglo koje, zatim, prodaš bez rodovnika. I ti nisi kinološki prekršio ništa jer recimo nisi bio u finansijskoj situaciji da izvadiš te rodovnike. Međutim, onaj ko je kupio takvo štene, ako se malo potrudi, vrlo lako će naći rodovnik za svog ljubimca jer kod nas nema kontrole legala. To znači da ja mogu danas da dobijem tri šteneta, a da u Savezu prijavim sedam i, naravno, pošto sam platio sedam, ja ću i dobiti toliko rodovnika koje posle mogu da "krčmim" kako hoću.

Tetoviranje pasa bi tu pojavu moglo donekle da ograniči?

- Nisam primetio da se kontroliše tetovir broj u ringu! U Sremskim Karlovcima mom psu sudija Paroci Pal nije gledao tetovir broj. Ja bih njegovom gledao!

Da li je potreban ovoj kinologiji nekakvo udruženje, savez sudija?

- Ne! Potrebno je kontrolisati suđenje. Kako? Lepo. Mada bismo mi i za to našli "rupu u zakonu" i izmajmunisali kontrolu. Takva smo nacija!

Možda bi trebalo u ringu da sude dvoje ili troje sudija i da svako piše svoju ocenu koja bi se potom sabirala i sintetizovala?

- Ne. To se nigde ne radi u svetu. Mi samo moramo da se u svemu prilagodimo Evropi i ne bi trebalo da mi budemo nešto posebno pametni. Međutim, mi smo kvarni, što kaže Đoka Balašević, k'o kvaran zub! Uostalom, kako nam funkcioniše država, tako nam funkcioniše i kinologija i dok to ne shvatimo nema nam spasa.

Ćure, izragovarasmo se... Jesi li zadovoljan, imaš li još nešto da kažeš što će još bolje prodati ovu reviju?

- Nisam. Mogao sam još mnogo toga da kažem ali nisam hteo. Neka ostane malo mesta i za druge, pa i za one koji se ne slažu sa mnom... Polemika je prava stvar, pa gospodo kinolozi, izvolite...

...........

Nemci ili Italijani?

U svetu boksera sada se vodi "veliki rat" između dva najveća svetska bokser kluba: onog nemačkog i i italijanskog. Nemci sapliću Italijane na izložbama. Objektivno gledano, poslednjih deset godina, Italijani su prevazišli Nemce u uzgoju boksere i to su rezultati Atibox izložbi gde je arbitražni sastav multinacionalan.

Na tim najznačanijim izložbima za tu rasu Italijani uzimaju 75-80 odsto  titula i to,  normalno, ne prija i ne sviđa se Nemcima čija je to autohtona rasa. Međutim, moram da kažem da je u lepom procvatu i španski bokser klub, Holanđani su uvek dobro kotirani, a i Belgijanci se u poslednje vreme istiću sa svojim uzgojem. U međevremenu, Nemci stvaraju zdravu rasu! I za nekoliko godina, tvrdim, bokseri iz nemačkih odgajivačnica će sigurno biti - najzdraviji bokseri! Kako? Pa, Nemci vrše trenutno stravičnu selekciju svojih pasa mada su vrlo izgubili na kvalitetu svojom zabranom kupiranja ušiju 1990, pa je bilo i slučajeva da su mnogi veliki odgajivači posle te odluke prešli da gaje neke druge rase jer im se "klempavi" bokser nije sviđao.

Lično, više verujem nemačkim priplodnjacima nego onim iz drugih zemalja jer je tamo uzgojna slika mnogo jasnija. Jedan odgajivač ima u stalnom mesečnom biltenu bokser kluba statistiku grešaka pojedinih priplodnjaka: procenat belih štenaca, pojave zečijih usana, nedostatak jednog ili oba testisa itd... Te stvari se, međutim, za italijanske priplodnjake ne znaju i ideš pomalo na rizik. Istina i jedni i drugi imaju snimljene kukove ali kod Nemaca se beleži i to da li su kukovi ispravni i u potomstvu. U Italiji nema te statistike mada je bokser iz njihovih odgajivačnica danas najlepši bokser na svetu. Apsurdno, ali je tako! Naričito napominjem kuje iz odgajivačnice Hazenberg, La Costa Saionara, Quinn degli Scrovegni, a od mužjaka pomenuo bih Teg dell' Colle del' Infinito, Grand, Xanto dell' Ermo, Rudy della Barbariga... Sve su to izuzetni, lepi psi...

............

Rasa za ceo život

Koliko tačno ima nemačkih boksera u ovoj našoj skrćenoj zemlji ne znam, mada je to rasa koja i kvantitativno i kvalitativno napreduje kod nas. Mi smo čak i u ono vreme embarga, inflacije i viza imali izuzetno lepa legla sa stranim psima. Zanimljivo je da rasa ne beleži ni velike skokove ali ni padove, odnosno, koliko imam uvida, broj ljubitelja je konstatantan, čak se izgleda i povećava. Drugim rečima, nemački bokser ima svoju publiku na izložbama, ima svoje obožavaoce. U Italiji to je po brojnosti četvrta rasa po popularnosti, a u Nemačkoj sedma-osma. U Evropi je to popularan pas, a kod nas nešto manje jer nije pas za borbu što mladi danas vole, nije pas za neku "šminku", nije filmska diva ali je zato to rasa koju, kada jednom zavoliš, ostaje za - ceo život.

............

Časopis "Bokser"

Časopis "Bokser" nije bilo nikada glasilo beogradskog bokser kluba već je to bila novina jedno dvoje ljudi, praktično privatno glasilo. Zašto časopis ne izlazi ja ne znam; verovatno su finansije razlog tome ili gubitak entuzijazma.

..........

Natura broj 16 (novembar 1997)

Natuta Online (23.5.2009)