GLJIVE NAŠIH KRAJEVA
Pečurka, šampinjon, kračun
(Agaricus macrosporus)
Od svih ovih naziva bi trebalo, kao najkonkretniji, zadržati ovaj poslednji. Naime, pečurke ili šampinjoni su veoma razgranata familija sa više veoma interesantnih predstavnika, ali i sa dve do tri delimično - otrovne vrste. Zato, pravi sakupljač gljiva mora uvek biti oprezan...
Tekst i fotografije Vladimir Janjić, dipl. ing
Postojanje otrovnih šampinjona (reč je o vrsti Agaricus xanthoderma sa više varijeteta, bar prema literaturi kojom raspolažem) ne bi trebalo početnike da uplaši, jer je reč o vrsti koja bi mogla da se proglasi nejestivom. Osnovna razlika između otrovne i jestive pečurke je u mirisu; dok jestiva prijatno miriše i svojim mirisom mami na zalogaj, dotle otrovna miriše neprijatno po hemikalijama te tako teško mogu da zamislim nekog ko bi mogao da je stavi u usta.
Opis kračuna (Agaricus macrosporus) u velikoj meri slede i ostali pripadnici široko raspostranjenog roda šampinjona. Najveća razlika između ove vrste i srodnika koji rastu u polju je u veličini – naime kračun je šampion među sabraćom, te po merama mogu da mu pariraju jedino dve šumske vrste šampinjona (vilovnjača A. Perrarus i golema pečurka A. Augustus), ali one su mnogo ređe, bar na jugu Srbije. Najkrupniji mladi nerazvijeni primerak koji sam pronašao bio je težak 320 grama, dok sam pronalazio stare primerke čiji je prečnik šešira bio i preko 35 centimetara.
Šešir (klobuk) ove pečurke bele je boje, u mladih primeraka zvonolik, kasnije se otvara i prelazi preko poluloptastog do, kod starijih primeraka, u sasvim raširen i ravan oblik. Po površini mogu se videti jako sitne dlačice (ovo je izraženije po suvom vremenu). Jedna od glavnih osobina ove vrste je blaga promena boje: klobuk na pritisak požuti. Prečnik je od 10-30 pa i do 40 cm.
Listići ovu vrstu jasno razlikuju od drugih. Oni su gusti, nejednaki, slobodni (tj. ne dotiču stručak). Boja listića je u mladih primeraka bledo roze, vremenom prelazi preko svetlo braon i čokoladno braon a u, kod potpuno razvijenih primeraka, crnu.
Ovakvu promenu boje listića imaju samo pripadnici ovog roda. Boja spora je čokoladno (crna čokolada) braon.
Meso gljive je debelo, na preseku menja boju u bledo ružičastu, miris je izuzetno prijatan sa primesama mirisa na badem. Ukus mesa je karakterističan, dobro poznat, s tim da šampinjoni ubrani u prirodi imaju još izraženiji i bogatiji ukus u kome se pored osnovnog oseća i nota bademovog ukusa.
Drška je cilindrična, bela, debela, vlaknastog i debelog mesa, često (a kod starijih primeraka obavezno) u sredini šuplja.
Vreme i mesto, odnosno gde i kada tražiti ovu gljivu: maj i juni te avgust, septembar i oktobar. Jesenja berba je po pravilu obilnija, livade i šumski proplanci, kako u nizinama (uz Južnu Moravu) tako i na planinama. Ovo je vrsta koja, po pravilu, vrlo česta raste u vilinim krugovima, pa kada je jednom nađete vrlo je verovatno da ćete je na tom mestu opet pronaći.
Za kraj da vas malo i zabrinem. Prav isakupljač gljiva mora biti oprezan. Najopasnija zamena koja se može desiti (uz moguću, ali malo verovatnu zamenu za otrovnu pečurku) je zamena šampinjona za belu (Amanita verna) ili za zelenu pupavku (A. Phalloides). Obe navedene vrste su smrtno otrovne. Međutim dovoljno je voditi računa o boji listića koji nikako ne sme biti bela, te o mestu rasta. Sve amanite rastu uz drvo, u šumi, dok najveći broj šampinjona raste u polju ili na livadi, nevezano za bilo kakvo drvo.
I ponovo ponavljam: kod šampinjona listići nikada nisu sasvim beli, dok su kod pupavki oni uvek i samo beli.
Na slikama snimljenima maja 2009. godine vide se jedan srednje razvijeni primerak i jedan stari primerak (obratiti pažnju na boju listića).
........
Natura Online (17.5.2009)