sreda, novembar 13, 2019

 

IHTIOLOGIJA

Osam ajkulinih čula

ajkula1

Verovatno nijedan stanovnik mora i okeana ne budi toliko emocija pri pomenu njegovog imena kao - ajkula. Na prvom mestu, kažu psi­holozi, osetimo strah, potom znatiželju, a najposle odbojnost. Ravnodušnost - nikada. Da li su sve ajkule opake? Ni govora! Poznato je više od 354 vrsta tih riba, a samo tridesetak porodica seju smrt oko sebe. To su velika bela ajkula, tigar ajkula, modra ajkula, atlanska psina...

Piše Branko Kopunović, novinar i instruktor ronjenja

Najrazličitije po veličini, naravi i načinu života, sve gore pomenute ajkule imaju ipak nešto zajedničko - prepoznatljivo vretenasto telo sa srpastim leđnim perajem.

Ajkula ima osam fantastičnih čulnih organa, pet koje imamo mi i još tri dodatna. Nijedno biće nema takav detektor vibracija koji, na nekoliko hijada metara, veoma precizno otkriva rad vanbrodskog motora, pokrete plivača ili praćakanje ranjene ribe.

Drugo dodatno čulo su takozvane Lorencinijeve pločice. Taj neverovatno osetljiv ajkulin organ jedinstven je na Planeti. Smešten ispod ajkulinog nosa, obavlja istovremeno nekoliko funkcija. Može se reći da je to svojevrstan radar, kompjuter i lokator...

Prvo, on omogućava ajkuli da registruje sve, čak i najmanje promene u vodi, od temperature i morskih struja, do promene saliniteta i pH vrednosti. Zahvaljujući Lorencinijevim pločicama ona može da otkrije čak i plen pola metra zakopan u pesku morskog (okeanskog) dna!

Treći organ su senzorne šupljine, raspoređene duž čitavog tela, koje ajkule obaveštavaju o svim hemijskim reakcijama u okolini. Životinje koje osete strah, na primer, nesvesno luče određene hormone. Čak i u mikrokon­centracijama to je dovoljno ajkuli da se nepogrešivo ustremi na cilj.

Zašto su ajkuli potrebna tolika čula?

Ihtiolozi kažu da je to zbog toga što joj priroda nije podarila osobitu pamet, dok okeanografi tvrde da bi, bez njih, bez obzira na veličinu i snagu, sa tako lošim vidom i preskromnim mozgom - ona bila žrtva mnogo slabijih od sebe.

Jednostavno, slažu se svi, pretilo bi joj izumiranje. A ajkula se održala nekoliko miliona godina! Štaviše, ta životinja je tokom evolucije pretrpela najmanje promena. Savršenstvo čula i pratećih organa, s jedne, i totalno odsustvo inteligencije s druge strane, čine tu životinju nepred­vidljivom.

Ronioci koji su se sretali sa belim ajkulama, teškim i desetak tona, kažu da se ponekad ponašaju kao najpitomija jagnjad spremna čak i na igru, da bi se u deliću sekunde, kada proradi njihov razorni instinkt, preo­brazile u sumanute ubice.

Ako vam se svidela ova pričica o ajkulama nas­tavićemo je u sledećem broju.

(Nastaviće se)

..........

Natura broj 8 (avgust 1996)

Natura Online (30.7.2009)