ZANIMLJIVOSTI IZ MORSKIH DUBINA (3)
Oktopodi, meduze i sipe
Nedavno objavljeni materijali prikupljeni u okviru programa poznatog ekologa profesora dr Brusa Robinsa, iz Istraživačkog instituta u Montereju, pokazuju da i na velikim morskim dubinama - vrvi od života. Mala, ali vrhunski opremljena podmornica "Dubinska lutalica" spuštana je na različite dubine od hiljadu do čak tri hiljade metara!...
Piše Branko Kopunović, novinar i ronilačkli instruktor / Foto: flickrhivemind.net
Najveće stanište životinjskog sveta na našoj planeti nalazi između površine i dna najdubljih okeanskih basena. U tom ogromnom prostranstvu žive najveća i najčudovišnija živa bića.
U prilog tome govore i nedavno objavljeni materijali prikupljeni u okviru programa poznatog ekologa profesora dr Brusa Robinsa iz Istraživačkog instituta u Montereju. Mala, ali vrhunski opremljena podmornica "Dubinska lutalica" (veličine osrednjeg putničkog automobila) spuštana je na različite dubine, od - hiljadu do tri hiljade metara!
Od većih primeraka naučnici su otkrili životinje želatinske mase, sa izduženim organima za ishranu i odbačenim delovima tela. Pripadaju porodici Siphonophores (polipi, oktopodi, meduze...), a mogu dostići dužinu i do 40 metara, što ih čini - najdužim životinjama na svetu.
Ostaje, međutim, nerazjašnjeno da li se oni mogu smatrati organizovanim kolonijama pojedinačnih životinja ili složenim - superorganizmima?
U srednjim okeanskim dubinama žive životinje sa prečistačima za hranu u obliku balona, zvane apendikularije. Najuočljivijim filterima opremljene su najveće životinje iz porodice Bathochordaeus, koje luče čitave čaršave sluzi koji se roniocu čine kao prava ploveća ostrva.
Biolozi i okeanolozi dugo su smatrali kako sunčeva svetlost prodire 300 do 400 metara ispod površine, pre nego što postane toliko slaba da ljudsko oko ne vidi apsolutno ništa. Takvo ubeđenje zadržali su uprkos saznanju da ribe i sipe sa velikim očima žive na dubinama dobrano ispod te granice.
Tek kada su se spustili do njih istraživači su zaključili da na ta bića i te kako utiču delići svetlosti koji se kao kroz neku gustu zavesu ipak probijaju do njihovog staništa.
Na okeanskoj dubini od 500 metara postoje minimalne, ali konstatovane rezlike svetla ispod i iznad živih bića. Većina njih uspešno razlikuje slabe pramičke sunčeve od drugih vrsta prirodne svetlosti.
Pojava je poznata pod imenom bioluminiscencija. Iako je retka na kopnu, većina životinja koja nastanjuje pojas od prvih nekoliko hiljada metara okeanske dubine u stanju je da, na jedan ili drugi način, stvara svetlost. Pored toga, veliki deo čestica materije i raspadnutih bioloških sastava koji lebde u vodi proizvodi svetlost kada se fizički pokrenu.
Životinje srednje okeanske dubine koriste bioluminiscenciju za različite ciljeve. Jedne napadača obavijaju lepljivom svetlećom masom, posle čega postaje vidljiv i biva lak plen grabljivica. Druge se, pak, maskiraju pomoću svetlosti, "prerušavajući se" u stenu, školjku, biljku...
Sipe iz porodice Chiroteuthis i Galiteuthis imaju potpuno providna tela, izuzev ogromnih očiju i žlezda sa mastilom. Njihove kitnjaste fotofore (biloluminiscentni organi) na donjoj strani tela bacaju svetlost naniže i, bez obzira u kakvom su položaju, senka ili obris tela se gubi u odnosu na pozadinu, tako da su za napadača praktično - nevidljive.
Natura broj 6-7 (jul 1996)
Natura Online (27.6.2009)