IHTIOLOGIJA

Živi fosili

Dvadeset drugog decembra 1938. godini na jugu Afrike, u mali grad Ist London, koji se nalazi na istočnom delu južnoafričke obale, uplovio je ribarski brod. Bilo je tu mnogo raznih riba ali je jedna posebno privukla pažnju ribara. Nepoznata riba plave boje, sa neobičnim krupnim krljuštima, duguljastim savitljivim parnim perajima, pokrivena kožom, koje su ličile na noge suvozemne životinje i isto tako neobičnim repnim perajem, bila je novost ne samo za iskusne ribare već i za naučnike. U tom trenutku niko nije mogao da pretpostavi da je po sredi veliko naučno otkriće koje će promeniti do tada ustaljena shvatanja, kako u paleontologiji tako i u zoologiji. Nova vrsta ribe danas je nauci poznata kao LATIMERIA CHALUMNE. Bilo je to najveće naučno otkriće u zoologiji 20. veka...

Piše Vesna Marković

Kada je izvađena iz vode riba je bila još živa i otvarala je svoje zubate čeljusti. Bila je agre­sivna, čak se savila da ujede za ruku kapetana koji je pokušao da je dodirne. Ubrzo pošto je uginula, počeo je da se širi specifičan zadah usled brzog kvarenja ribe.

Po pozivu ribara, ubrzo je u luku stigla gospođa Latimer, koja je radila u prirodnjačkom muzeju. I ona je bila zbunjena jer nikada ranije nije videla takvu ribu. Uzela je podatke: dužina 1,5 metara, težina 57,5 kilograma, ulovljena na dubi­ni od 75 metara, tri milje od obale ispred ušća reke Čalumne.

Prenevši ribu u muzej gospođa Latimer je napravila suvi punjeni preparat (zbog nedostatka formali­na i velikog suda riba nije mogla da se očuva kao preparat u tečnosti) i tako je sačuvala skelet glave, kožu sa krljuštima i peraja. Ostalo je moralo da se baci tako da su važni organi ribe zauvek bili izgubljeni.

Kako nije mogla da nađe podatke o toj ribi, ona ju je nacrtala i obratila se za pomoć dr Smitu, profesoru hemije na Univerzitetu u Graham­steunu. On je bio najbolji ihtiolog (poznavalac riba) u Južnoafričkoj uniji.

Zbog prezaposlenosti Smit dolazi da vidi ribu tek 16. febrauara 1939. Utvrdio je da riba liči na "celakante" koji su živeli krajem paleozoika i početkom mezozoika, pre 200 miliona godina. O tome je obavestio i jedan engleski naučni časopis ali mnogi su mislili da je poludeo, jer se usudio da tvrdi da i sada žive ribe koje su odavno iščezle.

No, uhvaćena riba ličila je doista na izumrlog celakanta, na vrstu undinu. Imala je dva leđna peraja, trorežasto repno peraje i parna per­aja slična nogama. Tada se postavi­lo i pitanje gde ta riba živi kao i to zašto nije uhvaćena ranije ako nije izumrla.

POTVRĐENE HIPOTEZE

Jedan engleski zoolog mislio je da one žive u velikim okeanskim dubinama i da se uhvaćeni primerak izuzetno popeo u gornje slojeve okeana. Njegovo mišljenje prihvatili su naučnici širom sveta.

Sa takvim mišljenjem jedini se nije slagao dr Smit jer je, za razliku od drugih riba velikih dubina, koje su uvek crne boje, ova bila - plava. Smit je znao i da dubinske ribe, kada dođu u gornje slojeve, zbog naglog sman­jenja pritiska, brzo uginu. Međutim, ova je bila živa i na palubi, što je nagoveštavalo da se ovde radilo o nečem drugom.

Zato je dr Smit smatrao da stanište te ribe treba tražiti blizu istočne obale Afrike. Pretpostavljao je i da je, možda, mozambička struja (koja prolazi sa severa na jug, između Afrike i Madagaskara) donela ribu.

Smit je čak i dao ime novoj vrsti ribe koja je pronađena. I to po imenu gospođe Latimer jer je ona zaslužna što je riba sačuvana. Nova vrsta ribe je danas nauci poznata kao LATIMERIA CHALUMNE.

14 GODINA KASNIJE

Ihtiolog je rešio da ispita područja za koja je smatrao da u njima živi ta vrsta ribe. Od 1947. do 1952. godine obišao je celu istočnoafričku obalu, od Južnoafričke Republike do Mombase (Kenija). Ali, trud se nije isplatio. Tako je prošlo punih 14 godina od pronalska čudne ribe, a da drugi primerak nije pronađen.

Decembra 1952. g. Smit dobija telegram da je, pored Komorskih ostrva, uhvaćen još jedan celakant. Trenutak kada se našao licem u lice sa ribom opisao je ovako:

- Nastupio je najuzbudljiviji trenutak moga života. Tačno je, to je on! Pravi pravcati celakant. Ja sam kleknuo da bolje razgledam ribu, da je opipam i osetim. Da, suze padaju na moju ruku. Plakao sam i ni malo se nisam stideo. Najboljih 14 godina moga života nisu utrošene uzalud. Evo celakan­ta! Našao sam ga najzad!"

Od tada je izvučeno iz mora još nekoliko primeraka te vrste ribe i to iz dubina od - 150 do 390 metara. Sve ribe bile su slične prvom pri­merku. Zoolozi su ih dobro proučili i utvrdili da su to vrlo primitivne ribe. Naime, one nemaju kičmene pršljenove već prostu debelu hordu; parna peraja imaju mišiće tako da ih mogu koristiti kao noge za hodanje. lmaju najprostiji i najmanji mozak, kao i najprimitivnije srce, koje ima oblik savijene cevčice tankih zidova. Riblji mehur je kod tih riba zakržljao i liči na cevčicu, ali pošto su to morske ribe, nije im potrebno dop­unsko disanje. lmaju oštre zube kojih ima i na vilicama i na donjoj površini usne duplje. To su grabljive ribe, koje hvataju razne morske životinje.

Kako je kasnije ustanovljeno, te ribe žive među podvodnim stenama na malom području Indijskog okeana, pored Komorskih ostrva i to im je jedino stanište. Razmnožav­aju se jajima, koja su krupna i sku­pljena u grozdaste gomile.

Otkriće latimerije govori nam, međutim, da još uvek nedovoljno poznajemo živi svet zabačenih okeanskih područja. Neispitani delovi okeana sigurno kriju i druge zanimljive vrste koje nauka još do danas nije upoznala.

PRETEČA KIČMENJAKA

Za najveće naučno otkriće u zoologiji 20. veka upravo se smatra pronulaženje živih celakanata. Ta vrsta ribe, inače, spada u grupu izumrlih riba koje su živele od devona (pre 320 miliona godina) do kraja krede (pre 70 milioana godina).

Te ribe su, kako je do 22. decemhra 1938. godine tvrdila paleontologija (nauka o fosilimu) išćezle pre najmanje 70 miliona godina jer se fosilni ostaci celakana­ta nalaze na mnogim mestima zemljine kugle pošto su one nekada­ bile veoma rasprastranjene.

Starije vrste tih fosila živele su u slatkoj vodi dok su kasnije neki celakanati promenili sredinu i postali - morske ribe. Celakanti su imali posebne odlike: njihova parna peraja su imala na kraju rese pa zbog toga te ribe sačinjavaju jednu grupu iz reda riba resoperke (crossopterygii). Takođe, one su imale tipično repno peraje. Imale su dobro razvijenu hordu u čijem se produžetku nalazio veći režanj - manji od gornjeg i donjeg režnja u sredini repnog peraja.

Najsrodniji celakanatima, fosilne ribe, takođe iz grupe resoperke, su ripidisti od kojih, kako veruje nauka, vode poreklo današnji kopneni kičmenjaci. Ripidastije su imale takođe parna peraja ali mogućnost dvojakog disanja. Drugim rečima, kada su bile u vodi disale su na škrge, a kada bi izašle iz vode disale bi na riblji mehur­ pretvoren u - pluća. Kada je to bilo potrebno te ribe su ostajale dugo na kopnu.

Otkrićem celakanata otvorena su tako vrata ka novim saznanjima u zoologiji.

Natura broj 6-7 (jul 1996)

Natura Online (26.6.2009)