JEGULJA
Grabljivica zakopana u mulju
Jegulja, iako se kod nas ređe nalazi, svima je dobro poznata riba pre svega po svom zmijolikom izgledu. Zbog toga je u mnogim krajevima ne smatraju ribom i ne koriste u ishranu. Međutim, osim što je lov jegulje zanimljiv i sportski atraktivan i njeno meso bez kostiju je veoma ukusno. Neki čak tvrde da oni koji često jedu ovu ribu imaju ne samo snažnu telesnu građu već i isto takvo - zdravlje.
Piše Aleksandar Ardeljan
Jegulje nalazimo u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora, a ređe u rekama crnomorskog sliva. Godine 1890. Društvo ljubitelja ribolova iz Altone (Šlezvig) pustilo je u Dunav, kod rumunske obale pola miliona mladih jegulja koje su se, po svoj prilici aklimatizovale i kasnije razmnožile u moru.
No, da li je jegulja u potpunosti slatkovodna riba?
Za jegulje je ispravnije reći, možda, da je to prolazna riba, jer ceo svoj život ona ne provodi u slatkim vodama. Ali, može se takođe reći da postoji razlika između jegulja i drugih tzv. prolaznih riba. Naime, ta razlika je u tome što druge prolazne ribe žive u moru, a u slatke vode dolaze da se mreste. S druge strane, jegulja se razvija i sazreva u slatkoj vodi, a na mrest odlazi u Sargasko more. Na tom putovanju od nekoliko hiljada kilometara ne postoje prepreke koje ona neće savladati da bi dospela na mesto mresta.
Nije pouzdano utvrđeno na koji način to jegulja postiže, tim pre što ona ne pravi visoke skokove kao, na primer, losos. Po svoj prilici prepreke ova riba zaobilazi kroz vlažno priobalje. Tvrdi se da jegulja vešto puzi po vlažnoj zemlji i da izvan vode može da opstane više od 12 sati. To joj omogućava i posebna građa škržnih poklopaca i škržnih otvora koji su uski i dugo ostaju vlažni. U tome joj pomaže i obilna sluz kojom joj je prekriveno celo telo te lako klizi i dugo zadržava vlagu u organizmu.
Jegulju nalazimo na glinovitom i muljevitom dnu. Ali, ova riba izbegava vode sa peščanim i kamenitim dnom. Voli da se zavlači u trsku i drugo vodeno bilje. Preko dana miruje u mulju, a noću kreće u potragu za hranom. U mulju se jegulja nalazi i zimi, ponekad zakopana i do 40 centimetara.
Jegulja je grabljivica koja se hrani drugim ribama, manjim vodenim životinjama, ikrom, rakovima, larvama i glistama. Njen plen najčešće su one ribe koje , kao i ona, žive u mulju, mada lovi i sve drugo što joj "dođe pod ruku". Zato su najefikasniji mamci za jegulju oni živi. Tako, na primer, neki ribolovci su u utrobi jegulje našli malog klena zajedno sa udicom, za koju je bio zakačen.
U proleće, kada šaranska riba baca ikru, jegulja se njome obilno hrani uništavajući je tako u ogromnim količinama. Krajem leta i u jesen, jegulja najviše voli rakove. Karakteristično je da kada jegulju stavimo u usku čuvarku ona povrati veći deo nesvarene hrane, pogotovu ako joj je želudac pun.
Ulovljenu jegulju je gotovo nemoguće držati u rukama jer je ljigava (odatle i izraz: ljigav kao jegulja) i zato što se žestoko otima. Uz sve to jegulju je teško i ubiti pa tako i najteže rane za nju ponekad nisu smrtonosne. Po zemlji jegulja puzi vrlo vešto izvijajući telo kao zmija. Čak i otkinuti delovi tela pokreću se vrlo dugo, ali ova riba će uginuti brzo samo ako joj se slomi kičma.
Seoba jegulja Migracija jegulja direktno je vezana za produžavanje njihove vrste, odnosno za razmnožavanje. U stvari, jegulja godine provodi u rekama i jezerima, a onda ih iznenada napušta plivajući do mora, odnosno do Sargaskog mora koje se nalazi jugoistočno od Bermuda, gde nakon mresta ugine. Kada mlade jegulje iz dubine od nekoliko stotina metara stignu na površinu razdvajaju se na one koje plivaju prema istoku (za oko tri godine stižu do Evrope) i na one koje plivaju prema zapadu i koje, za nešto kraće vreme, stižu do američke obale. Na tom putu jegulje porastu i nastavljaju da plivaju uz reku do prebivališta svojih roditelja koji su isto stanište napustili radi mresta. Lotar Alfred Vagner, nemački geofizičar, pojavu migracija jegulja objašnjava na sledeći način: naša planeta je nekada imala jedinstvenu spoljnu koru koja je vremenom, jednim svojim delom, nestala u vasioni. Međutim, ostatak kore podelio se na nekoliko delova koje danas nazivamo kontinentima. Kao dokaz za svoju teoriju koristio je mape kontinenata tvrdeći da se njihovi delovi mogu uklopiti jedan u drugi. Naime, istočna obala Severne i Južne Amerike sasvim se tačno uklapa u zapadnu obalu Evrope i Afrike. Prema toj teoriji koja pretpostavlja da su jegulje nastale u morskim pukotinama Starog i Novog sveta, onda kada su oni ležali jedan pored drugog, i vreme do mresta provodile u obližnjim rekama, na obe strane morskih pukotina, morale su duže da putuju do svojih mrestilišta utoliko više koliko su se kontinenti odvajali. Ta razdaljina nije se mogla prebroditi u toku jedne godine. Zato jegulje duže vreme provedu u slatkim vodama u kojima rastu i razvijaju se prikupljajući energiju za put od nekoliko hiljada kilometara. Pre dolaska u svoje mrestilište (Sargasko more) imaju samo još toliko snage da polože ikru, posle čega umiru. Ta migracija, reka - more - okean, naziva se katadroma migracija. Migracija suprotna ovoj, more - reke - jezera, naziva se anadroma migracija (jesetre, lososi). |
Pri normalnim uslovima jegulja raste vrlo sporo. Dužinu od jednog metra dostiže tek u petoj - šestoj godini. Maksimalno naraste 180 cm kada je teška oko osam kilograma i debela kao čovečja ruka.
U našoj zemlji ima malo jegulja i retko se love. U Zapadnoj Evropi lov jegulja na udicu je posebno zastupljen i spada u najinteresantniji. Lovi se na različite načine koji se mogu primenjivati na svakom mestu. U lovu jegulja na udicu na prvom mestu su Nemci i Francuzi.
Lov počinje u proleće i traje do početka oktobra. U novembru jegulja polazi prema moru da se mresti, a one koje još nisu za mrest zakopavaju se u mulj gde ostaju do toplijih dana. Tokom dana skoro da se ne lovi jer je na skrovitom mestu. U potragu za hranom izlazi samo noću i za vreme toplijih dana obavezno pred letnje nevreme. Tada je ispod vodenog rastinja. U proleće, posle dugog sna, može se upecati i preko dana jer je gladna.
Jegulja ima dobro razvijeno čulo mirisa i nije je teško namamiti na mesto gde želimo da je pecamo. Mami se komadima creva uvaljanih u pesak, komadima smrdljivog mesa, životinjskom bešikom napunjenom krvlju sa malim otvorom da krv može da ističe. Neki ribolovci mamac umaču u ruzmarinovo ulje ili drugu mirišljavu materiju. Kada je bliže površini jegulju treba mamiti konopljinim semenom pomešanim sa zelenim graškom. Lovi se na različite mamce pa se može nazvati svaštojedom, mada se mamci od brašna - valjci i hleb ne koriste.
Prolećni i letnji mamac je crvena ili kišna glista. U jesen je to živa ribica. Ako nemamo živu ribicu treba joj ponuditi parče ribe i to od repa. Mnogi na udicu stavljaju biljni mamac vodenog porekla. Ako nemamo ni to, kuvani grašak, švajcarski sir, a u jesen male žabe - odgovaraće potpuno. Ponekad je dobar mamac komad slanine, džigerice ili mesa.
Jegulja ima mala usta i uvek guta mamac pa udice ne treba da budu velike, ali obavezno treba da su sa jakim vratom i kovane. Kada kačimo ribicu probadamo je kroz njušku da može da pliva. Jegulja ima male ali oštre zube, pa predvez treba da bude jak. Neki stavljaju i sajlicu ili kelver. Mnogi ne koriste čekrk jer se jegulja ne zamara već energično odvaja od dna i odmah izvlači na obalu. Kada oseti da je ulovljena žestoko se otima pokušavajući da se podvuče pod neku prepreku. Ako se to dogodi slobodno kidajte najlon i stavljajte drugi predvez. Tada ne pomaže ni najjači pribor.
Na mamac jegulja udara energično, halapljiva je i retko ispušta mamac. To se objašnjava time što tako zarije zube u mamac da ga više ne može izbaciti. Jednom reči, sa potezanjem i izvlačenjem ne treba oklevati, pogotovo ako je mamac sitan. Za prihvatanje ribe meredov se retko koristi jer se najlon redovno tako umrsi da ga je teško odmrsiti, a i jegulja prolazi i kroz najmanja okca razmičući ih ili ih kidajući. Kada je izvučemo na obalu najlon treba da je stalno zategnut, tj. da joj glava bude uzdignuta, jer obavezno dolazi do mršenja najlona. Da bi je smirili treba joj prerezati kičmu ili je repom snažno udariti o kamen jer se u repu nalaze dva limfna čvora i tu je najosetljivija. Kada je već ulovljena treba je čuvati u ribarskoj korpi, nikako u čuvarki, jer će sigurno da pobegne.
Jegulja se peca na plovak i dubinski. Kao mamac za plovak koristi se veća glista ili nekoliko manjih. Plovak treba da je lak i treba kontrirati dve-tri sekunde pošto ovaj uroni u vodu. Posle toga energično je izvlačiti na obalu.
Meso jegulje je ukusno i bez kostiju. Ljudi koji jedu meso jegulje u većim količinama karakterišu se snažnom građom i zdravljem. Međutim, slab želudac, naročito ako je riba starija, teško vari meso jegulje. Krupnu jegulju pre prženja treba neko vreme kuvati.
Gde je ima jegulja?Jegulje svoje putešestvije radi mresta počinju u maju i ono traje celo leto. Tada jegulja nema stalno boravište već se seli od mesta do mesta. Ali, jegulje koje se ne mreste te godine ne napuštaju svoje stanište. Pri normalnom vodostaju stanište jegulje su duboka mesta u rekama, sa ilovačastim ili muljevitim dnom obraslim vodenim biljem. Pri visokom vodostaju jegulja je često u virovima pri obali tokom celog dana. |
Šta tvrdi Rus Tarlecki?
Prema istraživanjima koje je sproveo Rus Tarlecki, jegulja može da pređe 500 metara po suvom, a što umnogome objašnjava kako to ona savladava prepreke do mora. Naime, istraživač je držao jegulje u bazenima napravljenim u potocima. Odatle ih je nosio na znatna rastojanja i tek tu puštao "na slobodu". Istog časa jegulje su, savijajući se kao zmije, brzo gmizale, u početku u raznim pravcima, a zatim bi se nepogrešivo upućivale ka potoku u manje-više pravoj liniji. Blizu potoka ubrzavale bi kretanje da što pre stignu do svog prirodnog ambijenta.
...........
Natura broj 19
Natura Online (16.4.2009)