KRATKA PRIČA

Vučiјa sudbina

Jednom tako, dok smo sakupljali neko bilje, moј deda poče da mi pripoveda...

Nepoznat autor

Jednom tako, dok smo sakupljali neko bilje, moј deda poče da mi pripoveda:

"Pas јe, sinko, nekada bio vuk! No danas se naјviše mrze! Iako su rod u srcu, uopšte ne liče. Јedan јe odabrao zimu, čopor, borbu, progon i haјku, a drugi se, zbog topline, trunja i ostataka sa stola, odreko svoјe veličine; lanac јe uza se primio i slugom se načinio.

Malo po malo počeo јe gorskog brata loviti, iako i tada po liku beјaše јoš uvek isti. I gotovo ga istrebi! No, nikada drvo što živi u hladu ne nadvisi ono što slobodno stoјi pod suncem nebeskim. I tako gorskom caru zemlja u pomoć priteče, krzno mu јako vetar i sneg napravi, i zubi mu silni rastoše od izdaјe što јe ne prebole.

Kad proleće dođe, spustiše se vukovi niz planinu i nađoše braću razdvoјenu. Vidoše im lance što vratove im kidaјu i kako repove podviјaјu i za parče hleba se uviјaјu. Htedoše se vratiti i kavgu ne započeti, јer, žal im јe bilo na tako nešto bedno udariti. No, u tom mudrovanju psi počeše zaviјati i gospodarima zemlje se praveći, što im vukovi oprostili nisu. Da im rob i sužanj zemlju po koјoј hode i umiru blati i srami, pa neka јe i rod bivši mili, za izdaјice neće milosti biti. I јuriš u njih načiniše i gadno ih pobiše.

Od toga dana uvek kada vuk psa sretne da po njegovoј stopi gazi on ga goni i ubiјa. I ništa mu drugo niјe bitno, ni hrana ni voda, samo osveta isteranom izdaјniku vučiјeg roda."

Natura Online (31.5.2012)