KINOLOŠKA PRIČA

Zašto je plakala Carevčeva violina?

Nije mi jasno zašto je Carevac tako tužno svirao iz oblaka? Da li je žalio odstreljene ptice ili poslednjeg Mohikanca lova - viteškog sporta zabave, ili eksplozivni, besprekorni rad "Engleza"? A možda ga je rastužila i činjenica što danas pas postaje sve više roba, a ne drug čovekov, kako je bilo još od prvih ljudi, ili što lov, umesto umetnosti, viteštva sve više postaje trgovina u kojoj džeparoši "mažnjavaju" dobru lovu. To samo on zna? Da li se zato borio? To niko ne zna...

Piše Zoran Lj. Milić, kinološki sudija

Kad se krene putem od Velikog Grdišta ka Donjem Milanovcu, negde ispred Peka, pre Braničeva, kao blagi dugin luk, odvaja se put za Češljevu baru, Makce, gde sam sa gospodinom Radetom Savićem doživeo mnogo lepih lovačkih trenutaka. E, pa na tom putu, čim se prođe Tribrode, desno u bregu, beli se selo Carevac, kao beli medved na "sretenjskom" suncu. A samo lečka napred, prema Češljevoj bari, Makcu, ulazi se u Srednjevo, neveliko ali bogato selo sa crkvom, školom i dobrim ljudima, bar onim koje znam, Zlatkom i Ratkom.

Nedavno sam bio tamo, gost, u lovu na prepelice. U subotu, slučajno, sreo sam Zlatka u Golupcu i on me, Bog zna kako srdačno, pozva. Odveo sam dva "Engleza" sa sobom. Mog setera Arona i godišnjaka poentera Asa. Kod mene je na obuci proveo celo leto. I ovaj poziv dobrodošao mi je za finalizaciju obuke. Išli smo lovištem, lagano, kako je dozvoljavala moja bolesna noga. Ja, dva psa i Zlatko i Ratko. Obojica su na moj zahtev, tačnije molbu, odsekla po jedan vitak vrbov prutić, zadenuvši ih za čizmu. Dok smo pratili poetizovan rad pasa, odozgo, sa neba, kao iz Fontane Aretuzo, čulo se i osećalo za vratom i ušima, kako plače Carevčeva violina. Tiho, tužno, bolno, samrtnički kapale su suze - zvuci kišnih kapi na nas.

Psi su, i pored vlažnog vremena, radili virtuozno. Pravilne petlje, violinski ključevi, vatrena ukrštanja kao Hačaturijanova "Igra sabljama". Jedino su prepelice koristile gužvu. Onako mokre, lakše im je bilo da beže kroz travu nego da poleću. Uzdizale su se tek na granici trave i oranja, kad više nisu imale kud, pažljivo kulirane, seterski i po sto metara. Ali to je već bilo van domašaja puške. As je bio nestrpljiviji, pa kad vidi "izgubi" miris od vlage, krene dalje da traži druge. I nalazio ih je. Sve se ponavljalo. Mislim da je samo jednu naterao da poleti iz trave, ali i to je bilo van domašaja puške. Međutim, ni nas ni pse to nije ni zbunjivalo, ni obeshrabrivalo. Išli smo dalje. Uporno. Neumorno. Lagano.

Kad sam krenuo ivicom pokošene deteline, desno od mene rasla je gusta trava, neprohodna, takoreći. Iznenada, srećom blizu mene, Aron prileže a As se zakuca nedaleko iza njega. To je jedna od najlepših slika koju lovac-sladokusac može da doživi, pa makar umro odmah posle toga. Tada se diže prdavac, izduži vrat, opusti noge i dvadesetica odsvira posmrtni marš. Nisam se takoreći ni "opasuljio", jer prdavca ne odstrelih više od deset godina, kad Aron krete, tek desetak metara od mene, pa pošto obiđe počasni krug oko mene, jer i to su njegovi prvi prdavci, prileže žestoko, gotovo uz moju nogu, dok se As muvao po korovu tražeći onog prvog, doduše uzaludno, drugi polete pa se pruži po majčici zemlji.

Odstreljena divljač iz roda prepelica, istina, ima oštriji miris, ali zato trkačke noge, a po ovakvom vremenu, sizifovski mirisavi kamen, njegov teret mogu da ponesu samo psi izuzetno kvalitetnih noseva. Drugi nemaju šanse. Nikakve.

Pokupismo divljač i kretosmo prema kolima. As je uzeo prdavca, Aron ne. Samo ga omirisao i nastavio sa radom. Vlaženi sve jače suzama Carevčeve violine, gledali smo kako psi i dalje pokušavaju, markiraju prepelice, vuku za njima, ali one uvek poleću bezbedno, van dometa puške.

Nije mi jasno zašto je Carevac tako tužno svirao iz oblaka? Da li je žalio odstreljene ptice ili poslednjeg Mohikanca lova - viteškog sporta zabave, ili eksplozivni, besprekorni rad "Engleza"? A možda ga je rastužila i činjenica što danas pas postaje sve više roba, a ne drug čovekov, kako je bilo još od prvih ljudi, ili što lov, umesto umetnosti, viteštva sve više postaje trgovina u kojoj džeparoši "mažnjavaju" dobru lovu. To samo on zna? Da li se zato borio? To niko ne zna. Meni osta srce veliko ko trolejbus, puno lepote zvuka, muzike kišnih kapi i umetničkog rada dirigentskih mirisnih palica mojih pasa.

Ako bi me Gospod pozvao, posle ovog lova, u Večna lovišta, gde je lov sigurno ostao ono što je uvek bio, sa radošću bih otišao da ne gledam šta se radi i uradi sa tako veličanstvenim zadovoljstvom, uživanjem u prirodi, druženju sa lovcima kojih je sve manje, druženju sa psima koji gotovo umetnički znaju da obave svoj posao. I smrt je lepša od ovoga što se radi. I ona je čista obraza, poštena, nekoristoljubiva. Nije joj stalo do para? Zar ne?

Možda zbog svega toga danas tužno plače Carevčeva violina iz visina, odozgo.

..........

Natura broj 11 (februar 1997)

Natura Online (31.1.2011)