KINOLOŠKO-LOVAČKA PRIČA SA NEOČEKIVANIM KRAJEM
Laska i njeni psi
Ili: kad je prepelica veća od slona...
Piše prof. Zoran Lj. Milić, kinološki sudija i lovac
Moja odgajivačnica, registrovana kod FCI-a na ime Laska, probudiće kod mnogih znatiželju, pašće im u oči, pod čijom sam zaštitom mogao da gajim bretone i "engleze", setere i poentere, što sam ja u stvari radio, dvadeset godina pre registracije odgajivačnice. Evo kako je do toga došlo.
Davno, nekad, bio sam vrlo mlad i čitao sam, tačnije rečeno, gutao Tolstoja. Čitajući Anu Karenjinu, naišao sam na meni najsimpatičniju ličnost, gospodina Ljevina, muža Anine sestre Kiti. Taj gospodin bio je strastven lovac, a lovio je sa kerušom, čije je ime bilo - Laska.
Tako je to bilo u sretna vremena, kad je "ćopavi" Bog išao po zemlji. Imao je mnogo drugih poslova oko "sređivanja" Srbije, pa za kinologiju nije imao vremena. Ali to nije stvar moje amaterske odgajivačnice. Za nju je važno bilo da ni jedno štene iz nje nije izašlo kao škart. Ako nije bilo takmičarsko grlo, bilo je kasnije bar odličan lovački pas! Ovo je amaterska odgajivačnica. Ne bavi se prodajom pasa na veliko. Za 20 godina postojanja, prodavala je uglavnom štenad, tek ponekog pripremljenog psa, koji ako nije baš za moju dušu, a to ne znači da nije bio dobar, čak i odličan pas... Mogao se prodati, tek ako zagusti, oko pokrivanja troškova... Jer, ko želi da se bavi kinologijom i to u korist uzgoja kvalitetnih grla, mora biti spreman da svesno ide u gubitke. Ja sam toga bio svestan od prvog dana.
Daleke 1957. godine moja poenterka Besi, kod sudija Bošnjakovića i pok. Mijatovića, ušla je među prvoplasirane. Svaki pas iz moje odgajivačnice, pre puštanja u priplod, morao je da položi radni ispit. Istina, nije morao da ide do titule, ali mu nisam priznavao ni proveru urođenih osobina (PUO).
Imalo je u mojoj odgajivačnici i radnih šampiona i onih u lepoti. Pošto sam dugogodišnji odgajivač i dreser, uglavnom svojih pasa, primetio sam da nam bretoni opadaju u kvalitetu, uglavnom zbog parenja u srodstvu. Pre dve godine, pokušao sam preko svojih mladih prijatelja, preko jednog psa uvezenog iz Švajcarske, od gospođe Ive Ganc, koja je poslala zaista onakvog psa kakvog sam želeo, da malo promenim stvari. Međutim, moji dobri prijatelji, koji su svoje odlične epanjel bretone kupili kod mene, prodali su mi uglavnom "rog za sveću".
Tako sam pod stare dane spremio dva dvogodišnjaka, nešto malo mlađa bretona za prodaju, a zahvaljujući svome drugu iz školske klupe, Vladimiru Krstiću i njegovom svesrdnom zalaganju i razumevanju moje penzionerske situacije, uspeo je da uvezem, prelepu ženku iz odgajivačnice Piženet gospodina Trentinjija, odnosno njegove kćeri, ili snaje, ne znam tačno. Znam samo da su i oni amateri i da mi nisu podvalili, kao naši odgajivači. A imam crno-belog mužjaka, zahvaljujući gospođi Zagi Pejović. On je sad godišnjak i mnogo obećava. Tako će Laska doživeti i sprovesti renesansu bretona, uprkos mojim godinama i finansijskim problemima.
U principu, slažem se da svaka odgajivačnica, u svakom momentu, ima spremnog psa za prodaju, zlu ne trebalo. Ali da to bude liferantski posao - nikako, jer se tako, istina, mogu zaraditi pare; jedan od takvih, koji je kupio od mene štene, pareći sa njom sve i svašta, sazidao je, čuo sam kasnije, dvospratnu kuću, ali je zato meni prodao "rog za sveće".
No, šta sve to vredi, kad u svakom lovačkom društvu u Srbiji vekovima čuči, sekretariše, vedri i oblači, neki Draško-nestaško-đavolak, kome, očigledno, smetaju dreseri-amateri u poljima, rezervatima, gde on sa svojim pajtosima vedri i oblači i puni zamrzivače mesom divljači. Za jednog od njih kruže priče da je radnike, dok su mi zidali kuću, hranio isključivo srnetinom. A da ne govorimo koliko je puta milicija otvarala gepeke automobila njegovih pajtosa, nabijene divljači, ulovljene u rezervatu, a neprijavljene.
Takvi ljudi niti znaju šta je lov, a o kinologiju, utakmicama, uzgoju rasnih grla i da ne govorimo. To su za njih "španska sela". I tu leka nema!
Sad, kad su se pojavile i Srbijašume, zlo i naopako. I one nisu naivne. Nastupaju neznalački, nestručno, a to znači drsko, bezobrazno, ako treba. Koliko njihovih pajtosa ima muzeje sa trofejima, palim na bojnom polju u "uzgojne svrhe"?
Raspolažem podatkom da je neki šumski inžinjer u beljskim šumama odstreljivao za dan stotinak jelena u "uzgojne svrhe". I, tu je priči kraj! Tu pravi lovci, strastvenici, oni kojima je prepelica veća od slona, nemaju šta da traže. Bespomoćni su. Ako još uzjašu za vrat Srbijašume, pa udare namet na vilajet, ode mast u propast. I lov. I kinologija. Dresura. Treninzi. Utakmice. A doći će na red i izložbe.
Osećam odnekud, smeju mi se iza leđa devize... na sav glas! Jer, ko sam ja?! Običan penzionisani profesor kome je "davno, davno tamu nazad" obećao, dolazeći na vlast gospodin ministar da će od sledećeg meseca biti redovno isplaćivane penzije. A umesto obećanja, ili u njihovu zamenu, osećam kako mi se njegovi prsti sve čvršće pripijaju uz vrat. Jer, penzionisano piskaralo ne mora više ni da živi, a kamoli da se bavi kinologijom, lovom... Taman posla! Lovom još manje. Šta će mu to kad čeka čas kad će ga oni prsti ugušiti. Bar tako govore naši mlađi ugledni ekonomisti, profesori Ekonomskog fakulteta, a uzgred devizni iznajmljivači stanova, svakojaki rabotnici, čija predavanja studentima mora da počinju rečima: "Što manje njih - to više nama ostaje".
.......
Natura broj 10 (decambar 1996)
Natura Online (2.2.2010)