subota, avgust 17, 2019

 

NARODNI OBIČAJI I VEROVANJA

Litije i krstonoše

U Frigiji jedna pesma, koju su žeteoci pevali i o žetvi i o vršidbi, zvala se litjers*, a kod nas su litije - seoske slave. Tog dana sprema se ručak kao za krsnu slavu, ali se ne pali slavska sveća. Kolju se bravi, sprema piće, dočekuju gosti...

Piše Borivoje Mirosavić

Litija u Drlupi se sprema prve nedelje po Uskrsu. U Tominu nedelju.

Toga dana, ujutru, krstonoše idu oko sela, zatim se gosti dočekuju i goste, a popodne je seoski vašar u seoskoj porti.

Po svedočenju Miloša Mirosavića, na litiju ujutru, oko 7 sati, okupljao bi se narod u seoskoj porti i to: pop, đaci, i svi meštani koji žele da učestvuju u ovom običaju i obredu; i obično je bilo puno ljudi u povorci, koja bi iz porte krenula u sledećem poretku: napred se nosio krst, pa dva čiraka, dve ripide, zatim tri barjaka, onda su išli đaci i za njima meštani seljaci. Putem se pevalo "Hristos voskrese..."

U porti, na sred livade, bio je prvi zapis, jedan stari dud, a pored njega, malo niže, Spasoje Milutinović (pre Drugog svetskog rata) posadio je hrast da smeni već ostareli dud.

Krst na dudu bio je urezan onako kako se dolazi sa puta prema njemu.

Pre nekoliko godina selo je unajmilo čoveka koji je buldožerom pokušao da poravna portu i tom prilikom izvalio je hrast. Dud je bio odsečen pre.

Kontinuitet je prekinut, ali 1994. godine predsednik sela, Milinko Jerinić, posadio je novi zapis u porti.

Odatle je povorka išla u Venac, do drugog zapisa. Ukupno u selu nabrojali su nam sedam zapisa, mada ne znamo da li su svi u isto vreme korišćeni. Svi ostali se nalaze oko sela.

Sa jedne strane zapisa skine se kora u vidu krsta. Drvo se okadi i prelije vinom pa se tu zalepi krstić od voska. Kod zapisa moli se Bogu, pale se sveće.

Skidanje kore i obnova krsta obavlja se svake godine kada krstonoše dođu do zapisa i pop održi molitvu. Tako, dok drvo raste, taj se krst godišnje obnavlja i urasta u drvo.

Pošavši iz porte, obišavši sve zapise oko sela, povorka se vraća u portu oko podne gde se na poslednjoj molitvi i klečalo.

U porti se ostavljaju barjaci ceo dan uz naročito za to pobijene direke sa beočuzima kroz koje se provlače drške od barjaka. Popodne je tu seoski vašar.

Posle Drugog svetskog rata krstonoše su zabranjene.

.............

Ostalo je verovanje, među starijim ljudima u selu, da ne treba seći zapis i da je to greh za celu porodicu onoga ko to učini.

Pogledajmo malo istorijat ovog običaja: "...dovoljno je dokazano da je obožavanje drveća postojalo kod svih velikih evropskih ogranaka arijevske rase.

Obožavanje hrasta među keltskim druidima svakome je poznato, a njihova stara reč za svetilište izgleda istovetna, po poreklu i značenju, sa latinskom reči nemus, gaj ili šumski proplanak, koji još živi u imenu nemi. (Da li ima veze sa nazivom sela Nemenikuće?)

Mnogobožački Sloveni obožavali su drveće i gajeve. Litvanci su preobraćeni u hrišćanstvo tek pri kraju 14. veka i kod njih je još u to doba bilo rasprostranjeno obožavanje drveća. Neki od njih obožavali su izuzetno velike hrastove i drugo veliko lisnato drveće, od kojih su dobijali proročanske odgovore. Neki su održavali svete gajeve oko sela ili domova, a čak je bio greh polomitii jednu grančicu." **

Kad smo kod drveća navedimo i sledeće verovanje: Na Božić ujutru, pre sunca, domaćin priđe sa sekirom drvetu koje slabo rađa. Stane pred drvo i zamahne prema njemu sekirom, onda ga neko od ukućana pita šta će to, šta to radi? On odgovara: "Hoću da odsečem ovo drvo, neće da rodi".

Odgovara mu se: "Ostavi ga! Odsad će roditi svake godine".

I tako tri puta. Kažu da takva stabla posle redovno rađaju.

Ovde ćemo navesti i sledeću zanimljivu paralelu: Istočnoindijsko drvo durijan, čije glatko stablo ide 80 do 90 stopa uvis, pre nego što sa grana, donosi plod najlepšeg ukusa i najodvratnijeg mirisa. Malajci gaje ovo drvo zbog njegovog ploda i poznato je da, pokatkad, pribegavaju čudnoj ceremoniji da bi podstakli njegovu plodnost.

Blizu Jugre na Selangoru postoji jedan mali gaj durijan drveća, gde su se seljaci skupljali u naročito određeni dan. Kad se skupe, jedan od lokalnih mađioničara uzme sekiru i prateći udari njom nekoliko puta po stablu najneplodnijeg drveta, govoreći: "Hoćeš li ti odsad da donosiš rod ili nećeš? Ako nećeš, ja ću da te posečem".

Na ovo pitanje drvo odgovara kroz usta čoveka koji se popeo na mangostan, drvo koje je sasvim blizu (pošto je nemoguće popeti se na durijan drvo): "Da, ja ću odsad nositi plod. Molim te, nemoj me poseći".

I u Japanu, da bi drveće rodilo, dva čoveka odu u voćnjak. Jedan od njih popne se na drvo, a drugi stoji pod njim sa sekirom. Čovek sa sekirom pita drvo da li će doneti dobar rod iduće godine i preti mu da će ga odseći ako neće. Na ovo čovek među granama odgovara umesto drveta da će ono obilno roditi.

Ma kako nam čudno izgledao ovaj način vrtlarstva, on ima dosta svojih paralela i u Evropi.

Na Badnje veče mnogi južnoslovenski seljaci preteći zamahnu sekirom na neplodnu voćku dok drugi stoje pored drveta i posreduju za ugroženo drvo: "Nemoj ga seći. Ono će uskoro doneti rod".

Triput se zamahne sekirom i triput se zaustavi udarac na molbu posrednika. Posle toga "uplašeno drvo" sigurno će roditi iduće godine.

.......

(Iz knjige "Drlupa")

*( Dž.Dž. Frejzer, Zlatna grana, str. 532, BIGZ, Beograd, 1977)

** (Dž.Dž. Frejzer: Zlatna grana, str. 150, BIGZ, Beograd, 1977)

.........

Natura Online (3.8.2009)