petak, novembar 16, 2018

 

BALKANOGENIJ

Poslednje vreme

djura-nemacki-ovcar

I dok se moj pas Đura usput sam "informisao" i kratko zapišavao svaki ugao i banderu, razmišljao sam o trafikantu koji krije svoju robu, njegovom "stručnom" rezonu šta je dobra a šta loša štampa, njegovom mišljenju o onima koji stvaraju tu robu (novine) a koje bi on, valjda, trebalo da prodaje a neće... Šta sam zaključio? Došlo je zaista - poslednje vreme!...

Piše Dušan Marinović, urednik

 

Kao svake nedelje, i ove, krenuo sam do novinskog kioska da kupim "Glas javnosti". Da onako, posle kasne jutarnje kafe, iz prve ruke, vidim šta su novo, u rubrici "Lov i ribolov" pripremile moje kolege novinari.

Po običaju, sa mnom je krenuo i moj nemački ovčar. Komanda ili pitanje "Kako ide dobar pas!?", zatim komanda "Sedi", pa njegova podignuta glava gore, davilica, povodac i - pokret.

I mada kako kaže naš narod "k'o pas sa lanca", moj nemački ovčar Đura (izvinjavam se svima koji se isto tako zovu ali, umesto nekog nemačkog, ženi i meni, više je prijalo da mu, kad je još bio štene, damo neko naše, srpsko ime), hoće, jednostavno, da "poludi" od sreće kad zvecne njegova metalna "davilica".

Jer, to parče "lanca" (kakve li, molim vas, nelogičnosti u tom psećem svetu!) za njega je značilo neopisivu slobodu, šetnju van dvorišta... Ali i "čitanje" svih onih svežih mirisnih informacija koje su, pre njega, baš tu, ostavili njegovi istovrsnici, komšijski psi, zapišavajući posebno one "istaknute" delove "svoje teritorije". Dakle, i moj Đura, kao neverovatni i veliki borac za "kereća prava", još od svog ranog detinjstva, smatrao je kao normalno da se svakog nedeljnog jutra, objektivno, tačno i brzo informiše, u svojoj šetnji, o svim najvažnijim novostima iz komšijskog psećeg sveta. Kao novinar, naravno, nisam imao srca da mu to elementarno pseće pravo na informisanost ikada uskratim. Tako je bilo i danas.

Ali, u Meštrovićevoj ulici, u naselju Braće Jerković gde inače živim, danas, oko podneva, na kiosku "Štampe" (pošto je trafika "Future" bila već zatvorena kao i ranijih dana), na samom pultu - nema dnevne štampe! Ništa! Svega nekoliko revijalnih izdanja, valjda ženskih...

- Komšija, jeste li prodali svu dnevnu štapu ili... - pitam trafikanta, proćelavog prodavca srednjih godina.

- Prodato - odgovori kratko.

- Baš sve?!

- Ama, sve!

- Znate, novinar sam, i znam da se štampa nikada ne proda sva, da ostane remitenda... Nego, ako ste krenuli, pa već spakovali novine, ja bih zamolio jedan "Glas javnosti" - kažem mu drugarski.

- Pa, zemljače, ja i nemam baš neko visoko mišljenje o novinarima! Pogotovu o onim u "Kuriru" i "Glasu"! Sramota me šta pišu u tim novinama, u ruke da ih ne uzmem...

- A prodali ste ih sve?...

- Jesam, ali malo i dostavljaju...

- A ostale novine, "Blic", "Politika"?...

- I njih.

- Dobro - rekoh mu i odoh.

Ali, u krugu od najmanje pola kilometara, nigde, u ovom ne baš malom beogradskom naselju, nema novinskog kioska! A bilo ih je!

Neke su, pre pet-šest godina, demokratski srušili, neki su sami propali, neki sada samo prodaju žvake, sokove, grickalice i cigarete za decu.

I ono malo privatnih radnji što je bilo oko tržnog centra nestalo je takođe pre nekoliko godina; danas ostaci tih minimarketa, zaista prave ruine i ruglo grada, podsećaju na dane bombardovanja Beograda, jer kao da je na njih pala Nato bomba, a ne da je tu posla imao neki opštinski buldožer koji nije završio posao... Uglavnom, osim u "Maximarketu" u Meštrovićevoj ulici, nedeljom, u podne, pošten čovek nema gde da kupi, u krugu od pola kilometara - dnevnu štampu.

I šta ću?...

Privežem Đuru prekoputa ulice i uđem u "Maximarket". A tamo, ispred svih pet-šest kasa - redovi u nedogled.

Na samom ulazu samoposluge, sa desne strane, poređana revijalna i dnevna štampa. Ova druga, na dnu, nepregledna i neuočljiva. Konačno, pronađoh "Glas" i uputih se ka kasi. A red, nepitaj!...

Uz izvinjenje disciplinovanima u redu, dođoh na metar-dva do kase i ljubazno zamolih kasira da li može da mi naplati samo novine da ne bih pravio ionako veliku gužvu.

- Jel' imate sitno - upita me mladić za kasom.

- Imam 50 dinara.

- Ne vredi, moram da zbog vas otvaram kasu, pa sačekajte red - odgovori mladić onako "direktorski".

Vratih se na začelje reda. I tu ostadoh narednih petnaestak minuta. Najmanje!

- Dajte mi i jedan boks plavog "Bonda" - zamolih konačno kasira.

- Ne držimo "Bond" - odgovori 'ladno "ljubazni" kasir.

- A razlog za to je?...

Njegov odgovor, naravno, nije za javno objavljivanje, ali kada sam mladiću na njegove reči odgovorio da me baš zbog toga, ali  i zbog ovolikog reda, najverovatnije nikada više neće videti u svojoj radnji, on mi reče da ga nešto "zabole" jer "nije on došao kod mene, nego ja kod njega"(?!!!). Kao da ja živim od njega, a ne od mene, odnosno nas mušterija!

Poslednje vreme!

Odvezao sam Đuru prekoputa i pođosmo ka "Lukoilovoj" benzijskoj pumpi gde je mojih cigareta uvek bilo. Nažalost, ne i štampe.

Usput, dok se Đura i dalje "informisao" i kratko zapišavao gotovo svaki ugao i banderu, razmišljao sam o trafikantu koji krije svoju robu, njegovom rezonu šta je dobra a šta loša štampa, njegovom mišljenju o onima koji stvaraju robu (novine) koje bi on trebalo da prodaje...

I pitao se zašto više nema onih brojnih kioska ne samo u mom kraju već i širom Beograda; zašto treba da za samo jedne novine čekam u redu 15-20 minuta?...

Pade mi na pamet i onaj mladi nesrećni prodavac za kasom, njegova arogancija, ta neuništiva "socijalistička svest" u njegovoj glavi da "mušterija mora da kupi kod mene", po sistemu "ako hoćeš - hoćeš, ako ne ko te....".

I pitao se: Čemu uopšte rigorozan Zakon o javnom informisanju, njegove drakonske kazne, hapšenja novinara, urednika, uglavnom štampanih medija?... Kad je jednostavnije i praktičnije pozatvarati novinske kioske širom zemlje, a u onima koji ipak ostanu ostaviti ljude kojima nije baš u interesu da prodaju dnevnu ili bilo koju drugu, sve jeftiniju štampu! Uostalom, ko će pametan danas da izgubi svojih dragocenih 20 minuta u nekom redu samoposluge da bi kupio samo jedne jedine novine? Naravno, niko! Osim...

Osim onih koji imaju vremena za to! Ali i onih koji još uvek nisu izgubili Božji dar da proniknu u problem i vide kako se, iza zatvorenih vrata, odigrava lagano ali uspešno ekonomsko gašenje mnogih (pre svega nepodobnih) medija u Srbiji. O tome govore zvanični podaci o sve manjoj prodaji štampanih medija, smanjenim prihodima od reklama, malim i neredovnim platama zaposlenih...

Ko je kriv za to?

I moj Đura je znao odgovor na to pitanje dok je zapišavao sada zatvoreni i ofucani kiosk u kojem smo, ne tako davno, kupovali i dnevnu štampu i cigarete.

- Stvarno je došlo, Đuro, poslednje vreme - rekoh psu skidajući mu "lanac slobode" sa vrata pošto smo ušli u naše dvorište.

Đura je bio tužan...

Ne znam da li zbog moje poslednje rečenice ili lanca...

.........

Natura Online (1.11.2009)

{jcomments off}