RADNA KINOLOGIJA: OVČARSKI I PASTIRSKI PSI

Tradicija koja živi

Pasmine današnjih službenih pasa, kao i onih "kućnih", nastale su dugogodišnjom selekcijom nekadašnjih ovčarskih i pastirskih pasa. Međutim, u matičnim zemljama, što je malo poznato u nas, nemački ovčar, bernski pastirski pas, flandrijski govedar ili, recimo, šarplaninac, i sada se koriste za zaštitu, čuvanje i vođenje stada, vraćanje izgubljenih grla, odbijanje napada, lopova i divljih zveri. Naravno, u razvijenom svetu nisu retkost ni takmičenja u ovčarenju tih pasa.

Piše Ivan Lukić, odgajivač nemačkih ovčara

Od trenutka kada je pripitomljen, čovekov najbolji prijatelj- pas, bio je pomoćnik u lovu. Vremenom, došlo je do razvoja poljoprivrede i stičarstva, čime je izvor hrane životinjskog porekla postao odgoj domaćih životinja, a ne lov kao nekad.

Stočarstvo doživljava ekspanziju, ali stada vođena na ispašu po planinskim pašnjacima, dolinama, stepama i šumama bila su sve više idealan plen divljim zverima pa i lopovima.

Tada dolaze do izražaja i druge sposobnosti pasa, odnosno pokazalo se da im je, između ostalog, urođeno i čuvanje. Pošto ih je čovek bez problema obučavao za lov, počeo je i sa obukom pasa za čuvanje stada, da odbijaju napade lopova i divljih zveri.

PRETPOSTAVKE I TEZE

Pretpostavlja se da su se prvi pastirski psi pojavili kod nomadskih plemena u Aziji pre više hiljada godina. Posredstvom Feničana oni su stigli i u Evropu gde su ukrštani sa autohtonim rasama kada su stvoreni dalji preci današnjih ovčarskih i pastirskih pasa.

Prema nekim izvorima prvi pastirski psi bili su krupnog rasta, visoki, snažni, duge dlake, vrlo hrabri i oštri, uvek spremni za bespoštednu borbu sa napadačem. Prvi pastirski psi su bili svetlih boja ili najčešće beli i to zato da bi se razlikovali od zveri i da bi bili uočljivi noću.

Prvu selekciju tih pasa počeli su još stari Rimljani koji su ih, zatim, još više proširili po Evropi i ondašnjem starom svetu. Uz to, Rimljani su vršili dalju selekciju prilagođavajući ih određenim terenima i vremenskim prilikama koje su vladale na tim prostranstvima. Obukom i radom sa tim psima došlo se do savršenstva, kako u čuvanju i odbrani stada tako i u pronalaženju i vraćanju izgubljenih grla u stado.

OBUKA IMITIRANJEM

Obuka pastirskih pasa se uglavnom obavlja imitiranjem. Obuka šteneta počinje u periodu između šestog i osmog meseca, uz starijeg i već iskusnog psa. Za nekoliko meseci i ono će postati dobar "radnik", dobar ovčarski pas. Osim u stadu ovaj pas će održavati red i među ostalim domaćim životinjama (guske, patke, kokoške, svinje...), pritom ih ne napadajući i ne daveći ih.

U Engleskoj i Nemačkoj su se još u prošlom veku održavala takmičenja pastirskih pasa čija se tradicija održala do današnjih dana. U Nemačkoj se održavaju takmičenja u ovčarenju i to nemačkih ovčara specijalizovanih samo za tu disciplinu. U skorije vreme, sve više nemačkih ovčara koji se takmiče u eksterijeru ima položen HGH (herdengebrauchshund), odnosno odnosno ISPIT U OVČARENJU.

U Engleskoj se održavaju takmičenja autohtonih engleskih rasa, ali pravilnik dozvoljava takimičenje i mešancima. Oni moraju u određenom vremenu da prođu poligon, prepreke, pronađu odbegle životinje i vratiti ih u tor. Među ovčarskim i pastirskim psima naročito se cene oni koji su smireni, tihi, koncentrisani, brzi i energični, ne ujedaju životinje i poseduju visok stepen vodljivosti (poslušni psi, psi koji imaju dobar kontakt sa vodičem).

Dugogodišnjom selekcijom u različitim zemljama stvorene su različite rase koje su vremenom specijalizovane i za čuvanje i odbranu u okviru vojske i policije (nemački ovčar, belgijski ovčar, bernski pastirski pas, holandski ovčar, flandrijski govedar, rotvajler, šarplaninac), ali su mnogi postali i kućni ljubimci (škotski ovčar, bradati koli, bobtejl, puli, komondor, brieški ovčar).

...........

Dlaka pastirskih pasa

Pastirski psi ne traže nikakvu posebnu negu. Izuzetak su samo neke rase kao što su, na primer, komondor i puli.

Ti psi imaju posebnu strukturu debele dlake i guste donje dlake koja se potpuno zamrsi tako da im krzno ima oblik pusta. Nega njihove dlake zato se mnogo razlikuje od nege pasa sa dugom dlakom jer se dugodlaki psi mogu relativno lako očešljati.

Krzno odraslog komondora i pulija sastoji se od smršenih ploča ili tankih uzica isprepletane dlake koje štite psa od svih atmosferskih nepogoda i daju mu veoma tipičan i karakterističan izgled. Posebna svojstva tog krzna nisu jednako cenjenja u SAD, pa tamošnji vlasnici pulija i komondora češljaju svom psu dlaku, a služe se čak i sprejem za kosu. Tako postižu da dlaka strši od tela, što psu daje sasvim drugačiji izgled od onog njegovih suplenika u njihovom izvornom obliku.

U Evropi se taj neprirodni način češljanja tih pasa nikad ne primenjuje. Bojazan da bi nečešljan pas postao prljav i dobio neugodan zadah ustvari je bezrazložan.

Isprepletanu dlaku možemo lako održati čistom tako da iz nje prstima povadimo čičkove i razdvojimo je u dugačke tanke uvojke. Tako se ona može očistiti i od trnja i grančica koje je pas pokupio u igri ili šetnji. Samim tim svetlo i vazduh dopiru do kože pa i dlaka i koža mogu da dišu.

Osim toga ovi psi se mogu i kupati, ako je potrebno. U Mađarskoj ih kupaju jednom godišnje i to samo leti jer im treba mnogo vremena da im se krzno osuši.

(Izvor: Mala enciklopedija pasa, A. Gondrexon - I. Browne)

............

Natura broj 11 (februar 1997)

Natura Online (7.3.2011)