ZABELEŽENO U KOPNENOJ ZONI BEZBEDNOSTI I NIŠKOM VOJNOM CENTRU ZA OBUKU VODIČA PASA I PASA

Psi minotragači

Od nedavno naša vojska je u operativnu upotrebu uvela pse minotragače. Pojavili su se najpre u KZB-u gde su najavili svoju nezamenljivu ulogu u opasnim operacijama pronalaženja zaostalih minsko-eksplozivnih sredstava. Ipak, ovo je tek deo zanimljive storije o tim pametnim, radnim, lepim i čoveku odanim nemačkim ovčarima koji su, zahvaljujući svom čudnovatom nosu, zaslužili da budu - glavni junaci ove priče.

Piše Dušan Marinović & Foto Zvonko Perge

Svaka 22 minuta, kažu statistike, negde u svetu neko nastrada od posledica eksplozije zaostalih protivpešadijskih mina. Oko 70 odsto žrtava takvih mina su civili, a među njima najveći stradalnici su, da tragedija bude veća, deca koja, u ukupnom broju žrtava, čine čak 20 odsto.

Godišnje, od "pametnih" ili "glupih", svejedno, protivpešadijskih mina strada čak 26.000 žrtava - čulo se na nedavno održanom okruglom stolu u Beogradu čija je tema bila pristupanje naše zemlje Međunarodnoj konvenciji o potpunoj zabrani protivpešadijskih mina.

Na pomenutoj tribini čulo se i da je na Kosmetu, u periodu od početka Nato agresije pa do dolaska Kfora, bilo oko 56.000 mina i drugih eksplozivnih sredstava od čega je 40.000 postavila Vojska Jugoslavije. Prema rečima pukovnika Milomira Manojlovića, kako navodi jedan beogradski dnevnik, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, Kforu je ostavljena celokupna dokumentacija o broju i teritorijama gde su mine od strane Vojske planski postavljene.

Međutim, mina još ima. Nedavni događaji u Kopnenoj zoni bezbednosti, gde su teroristi neplanski posejali sijaset raznoraznih mina na jugu Srbije, aktuelizuje pitanje njihovog uklanjanja i, svakako, načine da se to što bezbednije i efikasnije, pa i - što pre uradi. Tim povodom, više puta u medijima, ali samo u napomenama, spomenuti su i psi-tragači minskoeksplozivnih sredstava. Pošto su ti psi relativna novost na našim prostorima, pokušaćemo da o njima progovorimo koju reč više.

OPASAN I SKUP PROCES

Pre nekoliko meseci boravili smo u Bujanovcu. Načelnik inženjerije u 72. specijalnoj brigadi, major Miloš Jakovljević, zadužen za organizaciju rada sa pionirima i psima-minotragačima u svojoj jedinici, tada nam je rekao da su njegovi ljudi imali - sreće. Jer, gde god da su se kretali, a bili su, bogami, u sva četiri sektora KZB-a, nisu imali većih problema. Naime, sve prepreke na koje su nailazili, a koje su postavljali teroristi, uspešno su razminirane, a opasne mine, raznog porekla i namena, sakupljene su na jednom mestu... U tom opasnom i odgovornom poslu, reče major, njegovim inžinjercima mnogo je pomogao pas-minotragač. Jedini problem je, naglasio je on, što je takvih nemačkih ovčara u našoj vojsci - malo.

Ali, pasa-minotragača, i to dobrih, malo je i u svetu. Cena im je, mada se ne prodaju, i do nekoliko desetina hiljada dolara. Zašto?

Obuka pasa-minotragača je posebna. Literature, odnosno velikih svetskih i vojno-policijskih iskustava napismeno, zapravo, gotovo da i nema. S druge strane, ono što je poznato jeste to da je ta obuka drugačija od one klasične, službene, u žargonu rečeno vojno-policijske.

U jedinici na čijem je čelu pukovnik Radoslav Cvetković, a koju smo posetili u okolini Bujanovca, rekoše da terorističke mine njihovi inženjerci nalaze, pre svega, pipalicama i mino-istraživačima velike moći pretraživanja i osetljivosti, instrumentima koji reaguju na metal. Na sumnjivim lokacijama, gde se pretpostavlja da ima mina, vojska koristi i pipalice, a o iskustvima sa psima-minotragačima vele da su nova i još uvek nedovoljno proučena.

Psi-minotragači posebno se obučavaju za te namene u niškom Centru za obuku vodiča pasa i pasa i to tako što se odabranim nemačkim ovčarima, posebno i brižljivo, ispituje pre svega - čulo mirisa. Provere su razne i brojne i tek neki od njih prođu ozbiljne testove...

Suština je sledeća: pas, pomođu čula mirisa, treba da pronađe sakriveni eksploziv, odnosno minu. Kako to izgleda u praksi?

REZULTATI KOJI OBEĆAVAJU

Kada pas u pretrazi terena, bio on na dugačkom povodcu ili ne, oseti "nosem" da u blizini ima "nečega", on markira to mesto tako što (uglavnom) legne pored pronađene mine. Posle uočenog markiranja psa, do označenog mesta dolazi stručna ekipa inženjeraca koja obavezno dodatno pretraži teren i, ukoliko se ustanovi da u neposrednoj blizini nema drugih eksplozivnih sredstava, demontira minu.

Na brojnim treninzima sa psima-minotragačima Vojska je, do sada, imala izuzetne rezultate; jer, gde god je pas stao, gde je markirao, tamo je zaista i bila - mina!

Pitamo sagovornike koliko bi takvih specijalizovanih nemačkih ovčara moglo da odmeni ljudi i koliko su oni, za sada, pouzdani u tom opasnom poslu gde se i najmanja greška najskuplje plaća?

Prema rečima inžinjeraca poređenja tipa "pas ili čovek" veoma su nezahvalna. Jer pas, zapravo, ima neku vrstu svog "radnog vremena"; njemu, odnosno njegovom nosu, najviše odgovara rano jutro, ima određeni tempo pretrage terena i ne može dugo i efikasno da radi po velikoj vrućini. Jako sunce i drugi nepovoljni klimatsko-geografski faktori mogu često umanjiti efekat rada tih, inače, izuzetno vrednih i pametnih pasa.

S druge strane, kod vojnika opremljenih minoistraživačima, vremenske (ne)prilike relativno nisu ograničavajući faktor; inžinjerci mogu duže da rade, odnosno njihove "baterije" su u tom pogledu izdržljivije.

Prema rečima majora Jakovljevića, iskustva iz KZB-a, gde su ti psi naročito korišćeni za pronalaženje mina, pokazala su da njihovo prisustvo na terenu daje veliku moralnu i psihološku podršku ljudima sa pipalicama, pogotovu u kritičnim zonama, kada se nailazi na bunker, sklonište, na uski put.... Tada pas nepogrešivo reaguje i, ako opasnost realno postoji, ona zahvaljujući njegovom nepogrešivom nosu - brzo nestaje.

Jedno istraživanje je pokazalo da je na istom rejonu pas brže (i takođe uspešno!) pretražio teren od vojnika, ali i da je, posle toga, morao ipak da dođe čovek i - domontira minu. To pokazuje, kao i bezbroj puta pre toga, da između čoveka i psa ne postoji nikakvo suštinsko rivalstvo, već prava uzajamnost, pa i kada je reč o takvim izuzetnim vojničkim zadacima. Ukratko, pas-minotragač je i u KZB-u mnogo značio inžinjercima i ulivao im je, sve vreme rada, neophodno samopouzdanje.

DOK - MEDIJSKA ZVEZDA

Vojnika po ugovoru Ivana Đorđevića, vodiča pasa, koji je iz Niša doveo Doka, lepog nemačkog ovčara pametnih očiju, pitamo koliko je star njegov štićenik, koliko dugo i kako ga je obučavao za taj opasan posao?

- Dok ima pet godina i da bi pas postao dobar tragač minsko­eksplozivnih sredstava potrebna je ne samo genetska predispozija, već i da je pametan, da poseduje odlično čulo njuha i da, naravno, ima volju da radi i uči. Tokom devet meseci, koliko se obučavao za ovaj specifični zadatak, Dok je pokazao veliko interesovanje. Radili smo najviše na pronalaženju minsko-eksplozivnih sredstava u motornim vozilima, zatim na putevima, prugama, u objetima, zatvorenim prostorijama i drugim mestima - kaže Ivan.

Kako izgleda obuka psa-tragača mina?

Za pse koji pronalaze narkotike po aerodromima i carinama, u narodu je rašireno pogrešno mišljenje da se u hranu tih pasa, uglavnom labradora i golden retrivera, stavlja droga. A to je velika zabluda! Jer, u tom slučaju bi Dok, tragač mina, morao svakoga dana da pojede bar po desetak grama trotila, što je čista besmislica!

Šta se, dakle, sa psom radi u stvarnosti, kako se on uči tom "zanatu"?

Pre nego što se pas pusti u pretragu terena, objekta ili vozila, vodič mu daje da omiriše trotil, "plastični" eksploziv... On se daje psu "na uvid" minut-dva, "skida se" sa povodca i - pušta u pretragu.

Pas kreće, traga, njuši, pretražuje, istražuje!... Kinolozi bi rekli da on tada "čita" mirise kao što mi to radimo sa novinama. Pas prilikom pretrage terena ide obično cik-cak putanjom, ali ni tu nema pravila. I tako... dok ne pronađe opasnu materiju.

Kada nađe eksploziv, priča vodič Ivan, Dok markira predmet, odnosno svojim zaleganjem ispred njega skreće pažnju "gazdi" da je našao minu. Naravno, odmah sledi nagrada; Ivan, uz nežne reči pohvale, tada pomiluje svog psa, a u džepu obično ima i komad mesa, keksa... I radost štićenika tada je neizmerna, takoreći kereća...

- Pre nego što krene na zadatak pas ne sme da se hrani. Odnosno, pred polazak "na posao" Doku dajem da popije jednu čaša mleka koje ima funkciju da mu pročisti disajne kanale - kaže Ivan.

Inače, Dok je najviše radio na otkrivanju protivtenkovskih i protivpešadijskih mina tokom obuke. Dreser i Ivan koji su radili sa psom, postavljali su mu eksploziv u razna vozila, pod njih, uglavnom "plastiku", amoneks u prahu, trotil...

- Ovaj pas ne sme da jede ništa što je začinjeno. To pravilo se mora poštovati u njegovoj ishrani. A pravilo kaže da Doku dnevno sleduje oko 400 grama mesa, 300 grama kostiju, nešto povrća, hleba... Svakog dana, a posebno posle povratka sa zadatka, Doka obavezno četkam. Pre neki dan veterinari su očisitili psu dva krpelja, kojih ove godine ima više nego obično - kaže Ivan dok pas pored njegovih nogu dahće zbog velike vrućine.

Major Jakovljević kaže da je Dok markirao jedan teroristički bunker-zemunicu u KZB-u u kojem je, kako se posle ispostavilo, bio minobacač sa minama. Uz to, Dok je našao i nekoliko ručnih bombi koje su, u povlačenju, ostavljali na putu Šiptari. Naravno, Dok je bio angažovan samo na pronalaženju mina i eksploziva, dok su drugi formacijski psi, namenjeni za gonjenje i traganje, radili druge stvari.

Sve u svemu, Dok je na terenu pokazao odlične rezultate i vojsci uštedeo mnogo vremena i truda, a i televizija ga je više puta snimala tako da je, kažu u šali vojnici, postao i medijska zvezda.

ČUDESNI MIRISNI LABORATORIJ

Čulo mirisa daje psu najvažnije informacije o svetu koji ga okružuje.

Dejvid Tejlor, recimo, smatra da je pasiji "nos" čak milion puta osetljiviji od ljudskog. Drugi autori smatraju da je ta ocena preterana, ali se većina stručnjaka slaže, kao, na primer, Nemac P. Mesent, da je čulo mirisa kod pasa najmanje - sto puta razvijenije nego kod čoveka!

Pasji nos, pre svega, ima veću čulnu površinu od našeg. Kod čoveka ta mirisna površina iznosi približno četiri, a kod psa srednje veličine to "mirisno polje" iznosi 85 kvadratnih centimetara.

Kod nemačkog ovčara, prema istraživaču H. J. Svarovskom, ta mirisna površina iznosi oko 150 kvadratnih centimetara. Po istom autoru, čovek ima pet do sedam miliona mirisnih ćelija, a pas čak - 200 miliona. Istovremeno, deo u mozgu koji je "namenjen" čulu mirisa, prema nemačkim istraživanjima, kod psa je 40 puta veći nego kod čoveka.

Pasija njuška je zato, bez preterivanja, prava hemijska laboratorija! Pomoću čula mirisa on prima poruke, razabire raspoloženja drugih pasa, dobija informacije o fizičkom i zdravstenom stanju živih bića u okolini, prepoznaje čovečiji strah, agresivnost drugih pasa...

Kako radi ta prirodna hemijska laboratorija?

Preko nosnih otvora na tzv. nosnoj pečurci, u nosnu šupljinu psa, kada normalno diše, ulazi vazduh sa spoljnim mirisnim informacijama. Nosna šupljina sa toplom krvi greje vazduh pri disanju; istovremeno ona i vlaži udahnuti vazduh i čisti ga od prašine, mikroba i sličnog i, što je važno, čini da mirisne čestice postanu hemijski topljive.

Sluznicu u nosu psa prekrivaju duge i cilindrične mirisne (olfatorne) ćelije. Ti hemijski receptori imaju na svom vrhu šest do osam mirisnih dlačica, koje su od suštinskog značaja za saznavanje mirisa i za prosleđivanje tih signala (informacija), preko mirisnih živaca, do mozga.

Uz mirisne ćelije su i druge, nešto manje, koje u sebi sadrže pigmente. Ispitivanja su pokazala da što je više pigmenta u mirisnom epitelu, to je i čulo mirisa kod psa izraženije. I, kada dovoljan broj spoljnih mirisnih molekula prekorači prag nadražaja pomenutih receptora, koji informaciju potom šalju do mozga, dolazi do reakcije psa. Drugim rečima, što više mirisnih receptora pas ima u svom "nosu", samim tim on "oštrije" miriše i traga jer je nadražaj, prirodno, za njega i veći.

Prema istraživanju E. Stačlija sposobnost psa da uspešno miriše (traga po mirisu) neposredno zavisi od dužine i oblika njuške, odnosno dužine nosne šupljine (psi sa kratkim i spljoštenim njuškama imaju čak i respiratorne probleme- prim. aut), veličine površine mirisnog organa, razvijenosti mirisnog centra u mozgu životinje i, konačno, od količine pigmenta u mirisnom epitelu (psi albini, pošto nemaju dovoljno pigmenta, gotovo su neupotrebljivi kao psi tragači).

Međutim, pas ima za mirisanje i jedan poseban organ koji kod čoveka nije razvijen. Reč je o Jakobsonovom organu, odnosno o dva parna mirisna organa koji se nalaze u vrhu usne šupljine i koji su, uskim kanalima, u nosnoj kosti, povezani sa nosnom šupljinom. Taj organ, koji se naziva i vomeronazalni organ, ima svoje posebne mirisne ćelije koje su, sa nekih 600 živčanih nerava i spletova, povezane sa mozgom. To znači da neki sisari (konj i pas) mogu i preko usta, odnosno Jakobsonovog organa, da primaju mirise iz sredine, uz važnu napomenu da je tu reč isključivo o mirisnim informacijama o trenutnom polnom statusu ženke, pa kinolozi taj mirisni organ kod pasa i nazivaju "dodatnim nosom". Interesantno je da taj organ imaju i amebe, reptili, neki sisari, kao i većina domaćih životinja.

Zato se kod pasa i razlikuju dve vrsta mirisanja: ono pri zatvorenim ustima (nazalno) i pri otvorenim ustima (vomeronazalno). Naravno, samo prvo je korisno za službenu upotrebu kada je reč o psima tragačima, tim vrednim i večnim čovekovim pomagačima koji su svoju primenu odavno našli i u vojsci.

Dalja ispitivanja, ali i mukotrpni i dugotrajni rad sa psima ­minotragačima, kao što je Dok, svakako, nastaviće se u Vojsci. Razlog za takvo verovanje nalazi se u činjenici da je po našim poljima, putevima i šumama ostalo još mnogo mina, koje, podsetimo, svaka 22 minuta, negde u svetu, naplate svoj krvavi danak. I to onima nevinima, civilima, uglavnom deci...

...........

Oprema

U opremu pasa-tragača mina spada dugačak povodac od 18 metara, prsna oprema (amovi koji se stavljaju psu pre nego što pođe u pretragu terena) i standardni zatezajući povodac kojim se vodi pas.

Vodič psa opremljen je standardnim pešadijskim naoružanjem i ratnom opremom jer je procenjeno da bi njegova dodatna zaštita, samo otežalo kretanje na terenu.

...........

Upoznavanje sveta preko nosa

Istraživanja su pokazala da je čulo mirisa kod pasa, u odnosu na druga, najrazvijenije. Kinolozi zato tvrde da svoju predstavu o svetu, psi i oblikuju preko čula mirisa.

Iako svi znamo da pas najpre pomiriše ono što mu ponudimo, retko kad se i pitamo zašto to čini? Odgovor je jednostavan: mirisanje nepoznatog je prirodni model njegovog ponašanja.

Čulo mirisa je i primarni način upoznavanja psa i sa čovekom, te on na osnovu tih hemijskih informacija stvara, u svom mozgu, "sliku" o čoveku, odnosno o određenom predmetu. Drugim rečima, dok čovek svoje predstave o svetu oblikuje prvenstveno preko čula vida i sporazumevajući se verbalnim simbolima, pas to čini pomoću svog "nosa", a dodatno i preko čula sluha i vida. Možda zato treba reći da je svet pasa "svet mirisa", a da čovek ima "svet vizuelnih i simboličkih predstava", tj. da je pas "biće sa nosom", a čovek "biće sa očima".

...........

"Vojska" (avgust 2001)

Natura Online (01.12.2009)