OBUKA
"Čuvaj se psa"
Ovog puta jedno naizgled obično pitanje, "sitnica" na koju retko ko obraća pažnju: Koliko je "ČUVAJ SE PSA" važno u vaspitanju psa?
Piše Nenad Vučković, kinološki sudija za rad pasa
Mnogi viasnici pasa žele psa čuvara poseda, stana i slično. Većina njih je, međutim, razočarana nedostatkom te osobine kod svojih pasa, a da ne znaju da su, možda, i sami za to krivi!
lz prakse znam da ljudi upravo na tome insistiraju kad dovode psa na obuku. Žele da imaju oštrog psa, kada to zatreba, a zatreba! lskreno govoreći, nekad se toj želji ne može udovoljiti i to se već na testu naravi da naslutiti.
O čemu je tu reč kada znamo da pas u prirodi obeležava svoju teritoriju i oštro je brani? Zar to ne bi trebalo da mu je urođena osobina?!
E, tu leži zec!
ZAPOSTAVLJENA OŠTRINA
Oštrina jeste urođena našem ljubimcu, ali je do te mere zapostavljena u obuci, a pre svega u vaspitanju šteneta, da je potisnuta duboko u podsvest psa. Zato i treba mnogo meseci rada da se taj instinkt probudi mada, ponekad, nema leka. Dakle, čovek je držeći psa, samo iz mode ili ljubavi, tu pseću osobinu potisnuo, uzgajajući ga u urbanoj sredini, gde zbog buke on ne sme ni da laje.
Odgajivači rasnih pasa, uz časne izuzetke, davno su prestali da se bave njihovim radnim odlikama; sve se svelo na lep izgled i lepu cenu. I kao treće, imam utisak da i same izložbe i utakmice u radu službenih pasa (od nedavno se to zove - školovanih) svojim pravilnicima idu na tu stranu. A upravo u pravilnicima o uzgoju i radu pasa moglo bi se mnogo toga promeniti. No, pravilnike pišu (ili prevode) nadležni, a nadležne postavljaju nadležni, kojima i ne odgovara da imamo dobrog psa čuvara nadležnog za naš posed. Ali o tome drugom prilikom... Vratimo se obuci.
Setimo se žalosnog primera iz naše kinološke nekulture i brojnih pasa lutalica na autobuskim i železničkim stanicama. lma tu i pasa impozantnih veličina i to što nisu rasni nema značaja za ono što želim reći. A hoću da podsetim i upozorim na veliki broj Ijudi na tim mestima i šta bi se sve moglo dogoditi, ne daj Bože, kad bi ti psi branili stanicu kao svoju teritoriju.
Ali ti psi to ne rade. Zašto? Oni su se, jednostavno, prilagodili nama i puštaju nas na "svoju teritoriju", ne bi li, možda, za nama ostao poneki nagriženi hamburger. U takvim uslovima očekivati, dakle, psa čuvara je iluzorno jer takvih pasa se niko i ne boji. Ali, šta je sa dvorištem ili našim stanom?
NIŠTA BEZ DOMAĆEG VASPITANJA
Tu se moram vratiti na savet iz prošlog broja da se sa vaspitanjem psa počinje čim štene stigne u naš dom. Interesantno je da se za buđenje čuvarskog ili stražarskog instinkta (što su dve različite osobine), možemo jednostavno postarati sami bez puno muke i dreserskog umeća. Neka se dreseri ne osete povređenim, ali kako se tim poslom i sam bavim profesionalno, znam koliko vredi "domaće vaspitanje" za dalje školovanje i obuku, kao i učiteljima u pravoj školi. Ništa bez domaćeg vaspitanja! Tako su bar vaspitavali moju generaciju...
"Sitnica", koju pominjem na početku teksta je tabla sa natpisom "ČUVAJ SE PSA" na kapiji našeg dvorišta ili vratima stana. Na stranu zakonska obaveza da takav natpis moramo imati uz psa, pogledajmo praksu. Skoro svi vlasnici štenadi, nažalost, užasno greše i prvih dana primaju ili pozivaju prijatelje, komšije, rodbinu i rodbinsku decu da se pohvale sa štenetom. Takvo dvorište ili stan upravo liči na ono prometno mesto iz prethodne priče i štenetu postaje "normalno" da tu defiluje mnogo Ijudi, koji će ga, uz sve to, još i uzimati u krilo, maziti... A jednog dana on mora da razlikuje stranca od komšije, teče, tetke, ujaka i tako redom.
Težak rebus, nema šta! I - to je već previše za psa vođenog uglavnom instinktom!
Iz iskustva znam da i oni koje sam pri kupovini šteneta na to upozorio nisu poslušali savet i uz štene odmah okačili tablu "ČUVAJ SE PSA". Valjda misle "još je mali, izgledaće smešno"... A nije mali! Sa tri meseca pas ima naših 21 mesec, a sa godinu dana naših već sedam. Prema tome, pas po prirodi stvari brzo uči. Kako bi, inače, za tri-četiri meseca savladao ISPIT I za radne pse? No, vratimo se upozorenju sa table.
Nema te osobe koja neće zastati pred natpisom „ČUVAJ SE PSA" i upitati se da li da otvori vrata ili da pozove domaćina? Čovek na vratima vašeg dvorišta-stana ne zna da li je reč o štenetu ili dogi. Prema tome, svakako će pozvoniti ili (ako zvona nema) pozvaće vas glasno da izađete.
Ceo taj postupak štene će posmatrati iz nekog svog kutka, a ako posetilac još i bojažljivo odškrine vrata, vikne ono poznato "gazda" ili "domaćine" i brzo zatvori, štene će nesumnjivo pomisliti kako je - strašno i da ga se boje. Te tako česte reakcije ljudi na pomenuto upozorenje, ostavljaju dubok trag u ponašanju psa kasnije. Jer, naš pas će posle instinktivno znati da tu niko ne može ući dok "gazda" ili "domaćin" ne izađe, otvori i pusti posetioca do kuće ili dnevne sobe.
Kardinalna je greška, koja se često čini, kada vlasnici, zbog lenjosti ili drugih "praktičnih" razloga, ne izađu pred posetioca već samo viknu ono tragično: „UĐI, NE BOJ SE!".
A sutra!?
...........
Natura broj 8 (avgust 1996)
Natura Online (12.7.2009)