Retke i nepriznate rase: tamaskanski pas
• Tamaskanski pas izgledom toliko liči na vuka da se čak, neretko, dešava da ga ljudi odmah povezuju sa tom životinjom. Na prvi pogled, moglo bi se reći i da je reč o nekoj prastaroj rasi ali izgled, ipak, vara. Naime, reč je o vrlo „mladoj“ rasi pasa nastaloj osamdesetih godina prošlog veka, u Velikoj Britaniji, predanim selekcijskim radom grupe entuzijasta i velikih zaljubljenika u pse...
Piše Aleksandar Arsić *
Tamaskanski pas je stvoren mešanjem više rasa, u čemu su učestvovale priznate rase: sibirski haski, aljaski malamut, nemački ovčar i sibirski samojed da bi, na kraju, u stvaranju rase učestvovao i čehoslovački vučijak. Selekcijom se išlo na stvaranje vukolikog psa - vučijaka.
Rasa je veoma „mlada” iako bi se, zbog njenog izgleda, moglo reći da deluje „prastaro". Naime, rasa je nastala osamdesetih godina prošlog veka u Velikoj Britaniji. Tvorac rase bila je jedna grupa entuzijasta i velikih zaljubljenika u pse.
Treba se osvrnuti na sledeću činjenicu: kada se kaže vučijak (u narodu takođe čest izraz je i „vučjak”) obavezno se prvo pomisli na nemačkog ovčara. Ali, to je samo delimično tačno jer nemački ovčari nisu „vučijaci". Pod izrazom „vučijak/vučjak“ podrazumeva se, u kolokvijalnom smislu, svaki pas koji spoljnim izgledom podseća na vuka kao i životinje nastale parenjem pasa i vukova. Možda i zato rasu, o kojoj ovde govorimo, neki nazivaju i tamaskanskim vučijakom dok, u nekiim izvorima, pasminu nazivaju i tamaskanski vuk što je, po nama, malo preterano s obzirom na to da se radi o rasi pasa, a ne o podvrsti vuka.
Tamaskanski pas ili kraće tamaskan je pas krupnije telesne građe; mužjaci su visoki 62-70 a ženke 60-67 centimetara u grebenu; telesna težina mužjaka iznosi 29-45, dok ženke teže 22-39 kilograma.
Zbog svoje veličine tamaskani jesu malo zahtevniji po pitanju ishrane; potrebna im je obilnija i kvalitetna hrana. Po pitanju nege i smeštaja tamaskanski psi nisu posebno zahtevne životinje; vrlo su zdravi, poseduju snažan imunitet i otporni su na brojne bolesti; nisu zabeleženi neki urođeni zdravstveni problemi niti sklonosti prema nekim određenim bolestima svojstvene sličnim rasama.
Tamaskani su psi krupnije telesne građe, imaju srednje dugu dlaku sive „vučije“ do žućkasto-sive boje, sa tamnijim ili svetlijim prelivima, a linjaju se dva puta godišnje, u rano proleće i kasnu jesen.
Leđa su im ravna, blago zasvođena u plećima, vilice su izdužene, uši podignute, što pojačava vukoliki izgled životinje. Noge su stubaste i snažne, pogodne za dugo i brzo trčanje, grudni koš je širi u odnosu na karlicu i srednje dubok. Rep može stajati spušteno neposredno iza zadnjih nogu ili ređe podignut iznad leđa. Uopšteno gledano, telo ovog psa je snažno, mišićavo i čvrsto, što životinji daje prilično moćan izgled.
Vrlo su živahnog temperamenta i pokretni. Vole otvoren prostor, trčanje, skakanje i igru, zbog čega se nikako ne preporučuju za držanje u stanu ili u kući, najpodesniji su za domove sa velikim dvorištem.
Tamaskani su odani ali i vrlo senzibilni psi; svako grublje ponašanje prema njima može biti kontraproduktivno. Brzo se vezuju za svog vlasnika i njegovu celu porodicu, zbog čega mogu biti vrlo nepoverljivi prema strancima. Ta osobina ih čini solidnim čuvarima ali, sa druge strane, sve to može biti pomalo i nezgodno. Ovi psi zahtevaju ranu socijalizaciju sa drugim psima.
Zbog svih ovih osobina tamaskani se ne preporučuju ljudima koji nemaju iskustva sa psima već isključivo iskusnim ljubiteljima i vlasnicima pasa. Ovi psi će, međutim, biti odlični osobama koje vode aktivan život i vole isti takav odmor. Oni mogu biti dobri i većim porodicama koje bi im mogle pružiti punu pažnju, negu i ljubav.
Prvobitna zamisao tvoraca tamaskana bila je da to budu psi za društvo. Međutim, ubrzo se ispostavilo da oni imaju ogroman radni potencijal. Uz solidne čuvarske sposobnosti, ovi psi poseduju i vrlo razvijeno čulo njuha što ih potencijalno čini i vrsnim psima tragačima.
Tamaskanski pas se još uvek nije oprobao kao službeni pas ali, ko zna, možda će to jednog dana postati. Iako su nepriznata rasa, pored Velike Britanije, uzgajaju se još u Kanadi i retko u SAD-u. U ostalom delu sveta ovi psi su potpuno nepoznati, osim u knjigama i na internet stranicama.
* Aleksandar Arsić, autor teksta, vodi i uređuje svoja dva sajta: www.neobicniljubimci.rs i www.severna-postaja.rs
…..
Natura Online (16.3.2023)