Al’ neka... nema veze... još ima snage i moći...
još pamtim tvoje reči, čekaj me… ja ću doći..
I tako od onog dana, prošetam, pa se vratim
i čekam na istom mestu i nikako da shvatim...

Prolaze tako ljudi, svak’ ide putem svojim,
ja tražim poznato lice i mašem repićem svojim.
Neko me pomazi malo, neko i udari nogom,
al’ neka, sve će to proći i opet biću sa tobom.

Setim se onda tako, kada mi teško bude,
dolaska u tvoju kuću, među te sve nove ljude.
Svi ste se smejali jako, na dlan ruke sam stao,
rek’o si da me voliš, da nikom ne bi me dao.

A ja sam bio sretan i već tada sam znao,
da ako zatreba nekad, za tebe život bih dao.
Svud sam te pratio stalno, delili sreću i tugu
i nikom verovao nisam, kao svom najboljem drugu.

Zato mi jako čudno, bejaše onog dana,
gledao si me dugo, pa izveo iz stana.
I krenusmo u vožnju i to baš podužu neku,
puno smo ulica prošli... i most... i neku reku...

Tada smo odjednom, stali, krio si od mene oči,
rek’o si da te čekam i da ćeš sigurno doći.
A ja sam ostao zbunjen, gledao dugo za tobom,
sam u nepoznatom kraju, ne znajuć’ kud bi sa sobom.

I prolazili su dani, teški, al’ hrabrio sam sebe,
u svakom čoveku što prođe, ja sam tražio tebe.
Mnogo je od tada prošlo, smenjivala se leta, zime,
kad mi je najteže bilo, dozivao sam ti ime.

Dođi... molim te, dođi... sve biće kako treba,
ništa ti tražiti neću, čak ni koricu hleba.
Al’ tebe nema, pa nema, ja više snage nemam,
polako sklapam oči, na put se poslednji spremam.

A ako nekada i dođeš... možda i nećeš... al’ ako... 
znaj, čekao sam te dugo i voleo sam te jako...
Dok zora polako sviće, ja zadnjim dahom dišem...
za oproštaj te molim, nisam mogao više..

Pesmu napisala 
Ljiljana Vukosavljević

.......

Natura Online (10.2.2020)