GLJIVE NAŠIH KRAJEVA

Zelena pupavka

(Amanita phalloides)

Ovu najozloglašeniju, najopasniju i najzavodljiviju vrsta mora dobro da upozna svako ko se upušta u svet gljiva, a posebno oni koji to čine iz gastronomskih razloga. Najveći broj trovanja sa fatalnim ishodom uzrokovan je ovom vrstom ili nekom od njenih varijeteta. Po nekim autorima (A. Verna) i bela pupavka se može smatrati samo za varijetet zelene, mada postoje određene razlike koje su dovoljne da razdvoje te dve podjednako opasne i otrovne vrste gljiva...

Tekst i fotografije: Vladimir Janjić, dipl. ing

Osobine vrste

Šešir zelene pupavke je prečnika od šest do16 centimetara. On je u početku zvonast, kasnije konveksan da bi, na kraju, bio sasvim otvoren ili plitko udubljen.

Boja ove gljive ide od krembele do maslinastozelene. Kožica šešira prekrivena je sitnim dlačicama koje se za vlažnog vremena ne primećuju. Vrlo retko na šeširu se mogu videti ostaci ovoja iz koga gljiva raste kao iz jajeta (napominjem da se to izuzetno retko dešava, te da je ta činjenica uzrok opasnih zabuna, jer mnogi površni poznavaoci pečuraka očekuju da vide ostatke ovoja, pa ih odsustvo istog oslobađa i dovodi do fatalne zamene). Ivica šešira je blago narebrena.

Listići su gusti, široki, različite dužine, skoro da ne dodiruju stručak. Boja listića je bela, a neki autori napominju da je kod starijih primeraka primećeno kako listići blago požute ili pozelene. Moje iskustvo govori da su oni nepromenljivo beli. Spore su bele.

Stručak je visok od pet do 12 cm i prema šeširu tanji, beo, može biti zeleno ili braon zaprljan, kod mlađih primeraka pun, a kasnije šupalj. U gornjem delu nalazi se opnast beli venčić, koji može biti i vrlo slabo primetan; na dnu je gomoljsto zadebljanje omotano belom opnom koja može biti i blago zelenkasto obojena (u boji šešira).

Meso zelene pupavke je belo, srednje debelo, a miris i ukus nisu osobito izraženi. Neki autori napominju da je ukus ove otrovne gljive kiselkast, a prema drugima podseća na svež krompir i med. Ja je, lično, nisam probao, što ni vama ne preporučujem. 

Vreme i mesto rasta

Razne šume, živi u simbiozi sa raznim, najčešće, belogoričnim drvećem (bukva, hrast, breza...) mada se može naći i po crnogoričnim šumama.

Raste od leta do jeseni i nije retka vrsta, štaviše retke su godine u kojima nisam na nju nailazio.

Upotrebljivost

OTROVNA, a među gljivama koje je moguće naći u našim šumama svakako NAJOPASNIJA (ovde mislim i na belu pupavku).

Moguća zamena

Posebno se treba paziti zamene sa šampinjonima. Obratite pažnju na to da šampinjoni nikada nemaju bele listiće, pa bi to bilo glavno upozorenje.

Od ostalih vrsta gljiva moguća je zamena sa različitim krasnicama ali se one ne beru tako često, te između njih i pupavki postoje značajne morfološke razlike.

Takođe, treba se paziti i od zamene mlade pupavke sa drugim mladim gljivama iste porodice ili sa puharama.

Na slikama ispod samog kraja teksta dat je primer jajeta pupavke u poređenju sa jajetom jajčare (blagve, knjeginje, kajmakčare, ilinjače), jedne od najcenjenijih vrsta. Moguće je uporediti to jaje i sa puharama.

Otrovi u pupavkama nisu lako isparljivi niti termo labilni, pa se ne mogu odstraniti niti sušenjem niti kuvanjem. Lečenje je veoma komplikovano a fatalni (smrtni) ishodi su veoma česti. Zato su sve ovo preporuke da se ova vrsta dobro upozna jer ona predstavlja jedan od najvećih rizika pri branju drugih vrsta jestivih gljiva.

Kao kuriozitet mogu da posluže i određene istorijske sumnje o poznatim trovanjima (kažemo sumnje jer ne postoje čvrsti dokazi). Naime, prema pojedinim autorima opisi trovanja rimskog imperatora Klaudija odgovaraju simptomima trovanja zelenom pupavkom. Sumnja se da je ovom gljivom otrovan i papa Klement Osmi, mada se opisani simptomi prilično razlikuju od trovanja pupavkom.

Kao mnogo pouzdanije uzima se trovanje cara Karla Šestog. On je umro desetak dana pošto je pojeo obrok od gljiva, uz simptome koji odgovaraju simptomima trovanja pupavkama.

Postoje priče i da su srpski srednjevekovni velikaši umeli da osušenu pupavku koriste "u rešavanju svojih razmirica".

Natura Online (11.6.2010)