MORFOLOGIJA PEČURAKA
Kako prepoznati gljive?
Na početku ponoviću ono što sam više puta napominjao: Ne postoji čarobna formula za raspoznavanje gljiva. Jedini način je upoznati svaku vrstu i jesti samo one koje dobro poznajemo. Ipak, evo važnih detalja koji vam mogu pomoći u upoznavanju i identifikaciji gljiva...
Tekst i fotografija: Vladimir Janjić. dipl. ing
Za raspoznavanje pojedinačnih vrsta gljiva uberite nekoliko komada (najbolje da budu u različitim stepenima razvoja) jedne vrste. Da biste mogli temeljno da je proučite, morate poznavati sve delove plodnog tela.
Većina gljiva, zanimljivih sakupljačima, građena je na sličan način: iz tla raaste stručak, na njega je nasađen šešir (ili klobuk), koji je na mlađim primercima većinom uvrnut, a na starijim proširen i često izravnat; sa donje starne šešira najčešće se uočavaju listići ili rupice.
Šešir mladih gljiva najčešće je zatvoren i isprva nalik na polukuglu, kasnije se širi konveksno, ravno ili levkasto. Šešir je prekriven kožicom koja je često obojena, a može se delimično ili u celini oljuštiti. Osobine te kožice (da li je sluzava, ispucana, baršunasta, ljuskasta, glatka, sa sjajem ili bez njega) vrlo su bitne za determinaciju vrste. Kod nekih vrsta mogu se videti i ostatci ovoja po kožici, koji mogu biti tačkasti, u obliku krpica, kožasti, ređe svilenkasti i vlaknasti. Ovojnicu je moguće mnogo lakše uočiti na mlađim primercima, dok kod sasvim mladih ona može i u celini obavijati gljivu.
Listići su na različitim vrstama gljiva iz reda lističarki uski, široki, debeli, tanki, a prema načinu kako prilaze stručku, mogu biti: slobodni, prirasli, prirasli sa zupcem ili silazni niz stručak; prema gustini mogu biti gusti i retki, a vrlo često se vide i kraći listići između dužih. Takođe listići mogu biti međusobno povezani i račvasti. Vrlo pažljivo treba pogledati boju listića ta da li se ona menja sa razvojem gljive ili na dodir, pritisak ili drugo mehaničko dejstvo. Umesto listića rod rupičavki (vrganja) razvija, sa donje strane šešira, rupice - cevčice, koje se kod nekih gljiva lako odvajaju od mesa. Za određivanje vrste vrlo su bitni izgled, način kako su cevčice prirasle uz stručak i, svakako, boja cevčica, te da li se i kako ona menja pod određenim uticajima.
Stručak se kod mnogih gljiva sa razvojem menja. Na mnogim gljivama su listići ili cevčice u mladosti pokriveni ovojem, koji sa razvojem puca kako se šešir širi. Ostaci tog ovoja su vidljivi na stručku kao prsten koji može biti pomičan ili fikskiran.
Meso je različito obojeno pa vrlo često menja boju na prerez ili na pritisak, a ono samo može biti meko, tvrdo, vlaknasto, zrnasto, krto, elastično, drobljivo... Ponekad meso luči beo ili obojen sok.
Ukus je često osobina na osnovu koje možemo u prirodi odrediti da li je gljiva upotrebljiva. Međutim, nikada, ali nikada ovu osobinu ne koristiti ukoliko niste apsolutno sigurni da je bezbedno probati gljivu, a i tada najbolje je ne progutati zalogaj.
Miris je osobina koju neiskusni gljivar najteže može koristiti, jer su mirisi veoma slični. Potrebno je iskustvo da bi se razlikovale finese mirisa, a to je jedino moguće steći dugogodišnjom praksom. Ipak zbog velikog bogatstva mirisa preporučujem svakom početniku da svaku ubranu vrstu dobro onjuši i zapiše svoje impresije, te da vremenom svoje beleške upoređuje. Na taj način najbolje će razviti kriterijume mirisa.
Stanište je izuzetno važno pri proceni jer određene gljive rastu na određenim staništima ili u simbiozi sa određenim domaćinima ili parazitiraju na njima. Ako se vodi računa o staništu veliki broj rizičnih zamena može biti sprečen.
Spore po obliku i boji determinišu vrste. Boju spora je moguće lako odrediti tako da se šešir postavi na beo list hartije okrenut plodnim delom nadole (plodni deo su listići i cevčice). Međutim, za njihovo posmatranje neophodan je mikroskop, a kako su ovi napisi namenjeni amaterima hobistima, ljubiteljima prirode, koji, pretpostavljam, nemaju volju da posebno investiraju u svoj hobi, u svojim opisima izbegavam detaljne mikroskopske opise (bilo spora bilo drugih delova gljive). Takođe, ozbiljna literatura preporučuje determinaciju i hemijskim reakcijama mesa, spora ili listića. Kako je za takvu vrstu određivanja gljiva neophodna mini laboratorija i određeni broj reagenasa, od kojih se neki ne mogu nabaviti već ih je neophodno pripremiti u laboratoriji, izbegavaću da dajem opise hemijskih reakcija.
Sada je, pretpostavljam, sasvim jasno da svako ko se upušta u svet gljiva ulazi u jedno manje poznato carstvo koje ima svojih čari ali i svoje zamke. Kako zamke mogu biti veoma opasne potrebno je da se dobro upoznamo sa stazam i bogazama tog carstva. Zato i preporučujem da se prvi koraci po tim stazama prave uz nekog iskusnije gljivara koji će svojim savetima ukazati na glavne putokaze.
(Nastaviće se)
Natura Online (4.2.2010)