MED

Eliksir života

Nekada davno, najveći mislilac stare Grčke, Aristotel, govorio je da je med rosa prečišćena od duge i zvezda...

Piše Marija Ružanović, apiterapeut

Pod medom se podrazumeva gusta, slatka, sirupasta ili kristalna materija, bledožute do tamnomrke boje, specifičnog mirisa i ukusa, proizvod pčela medarica.

Cvetni med se dobija od nektara biljaka i lišćara. Pretvaranje nektara u med je složen proces u kojem učestvuju sve pčele radilice iz pčelinjeg društva. Pčela sakupljačica, pošto je napunila svoj medni želudac nektarom, vraća se u košnicu gde je dočekuju mlade pčele radilice koje preuzimaju nektar. U toku obrade nektar gubi  znatan deo svoje vodene sadržine i prima enzime koje luče pljuvačne žlezde pčela. Dva do tri dana takav nektar sazreva u mednim ćelijama i posle zgušnjavanja se pretvara u zreo med. Ventilacija potrebna za tu obradu postiže se pomoću neprestanog i brzog lepršanja krila pčela.

U sastav meda ulaze:  šećeri (fruktoza, glukoza, saharoza i dr) oko 80%, voda oko 17%, organske kiseline, belančevine, minerali i vitamini u manjim ali veoma vrednim količinama.

Med se smatra visokokaloričnom hranom (jedan kilogram daje organizmu oko 3.250 kalorija), međutim on predstavlja idealnu zamenu za šećer (jedan kilogram šećera sadrži 4.100 kalorija). Med se upotrebljava onakav kakav se dobija iz košnice, bez dopunskih prerada i predstavlja hranu koju želudac najlakše vari. Ipak, med se nedovoljno koristi u ljudskoj ishrani.

Merilo ispravnosti meda nije njegova sirupasto-gusta ili tečna konzistencija (na primer, falsifikovani medovi mogu biti tečniji). Svaki prirodni med (osim bagremovog) vremenom je podložan kristalizaciji. Temperatuira na kojoj se med kristališe je već +10 oC. Dekristalizacija se može izvršiti postepenim otapanjem meda, ali treba paziti da temperatura zagrevanja ne pređe +45 oC, kako bi se sačuvala sva lekovita svojstva meda. Kristalizacija je prirodno svojstvo meda i zavisi od odnosa grožđanog i voćnog šećera. Više glukoze u medu pre kristališe i obrnuto.

Poreklo meda u odnosu na biljnu vrstu od koje potiče iskusni pčelari i dobri poznavaoci meda mogu da odrede na osnovu organoleptičkih osobina: konzistencije, mirisa, boje i arome. Pouzdanije se može prepoznati poreklo meda analizom cvetnog praha koji se uvek, u manjoj ili većoj meri, nalazi u medu. Osobine meda, kao što su boja i aroma, mogu varirati zavisno od tipa zamljišta, vremenskih i ekoloških uslova, a i godine proizvodnje. Med i posle višegodšnjeg stajanja ne gubi svoje bitne osobine,  ali aromatične materije isparavaju i zbog toga je stariji med slabije arome, bez obzira na jačinu arome i vreme proizvodnje.

U sledećem broju reći ćemo nešto više o bagremovom, lipovom i suncokretovom medu. Naravno, biće reći i o medu pitomog kestena, od uljane repice i onom koje vredne pčele prave nakon svojih neumornih letova po cvetnim livadama. Sigurno, nećemo zaobići ni izvanredna lekovita, preventivna i druga katalizatorska i biostimulativna svojstva meda na čoveka.

Natura broj 3 (maj 1996)

Natura Online (3.5.2009)