ponedeljak, jul 06, 2020

 

RIBOLOV

Manić 

manici

Manić (Lota lota) spada u porodicu bakalara koji su najzastupljeniji u severnim morima a naseljavaju i reke i jezera od Skandinavije do Japana. Neke morske vrste dostižu težinu i do 50 kilograma. Zbog svog porekla, manić je jedina naša riba koja se mresti i aktivna je zimi. Za vreme leta mu se aktivnost bitno smanjuje, slabo se kreće i hrani se nastojeći da se zadrži na najdubljim mestima gde je voda najhladnija. Kada ga običan ribolovac ugleda u prvi mah pomisli da se radi o somu...

Piše S.S.

Ova neobična i retka riba. Naseljava vode Dunavskog sliva. Krajnja južna tačka njenog areala su pastrmske vode oko Plavskog jezera i reka Lim u Crnoj Gori. Manića tamo nazivaju "derača" i tu dostiže i više od dva kilograma težine.

Početkom ovog veka bilo je dosta manića u gornjem toku Velike Morave. Lovljeni su primerci težine do tri kilograma. Stari ribari tvrde da ga je bilo mnogo kao i soma. Međutim, ni izdaleka nije bio cenjen kao som. Od tog vremena, a naročito posle Drugog svetskog rata, brojnost manića je stalno opadala, najverovatnije zbog povećane zagađenosti vode.

Manić spada u porodicu bakalara koji su najzastupljeniji u severnim morima a naseljavaju i reke i jezera od Skandinavije do Japana. Neke morske vrste dostižu težinu i do 50 kilograma. Zbog svog porekla, manić je jedina naša riba koja se mresti i aktivna je zimi. Za vreme leta mu se aktivnost bitno smanjuje, slabo se kreće i hrani se nastojeći da se zadrži na najdubljim mestima gde je voda najhladnija. Kada ga običan ribolovac ugleda u prvi mah pomisli da se radi o somu. Ali, pažljivim posmatranjem brzo se uoče razlike: vilice su srazmerno manje i zašiljenije, naročito ako se posmatraju odozgo i na donjoj vilici se nalazi jedan osoben brk.

Leđno peraje je dugo i proteže se do repnog koje je polukružnog oblika. Analno peraje je, po dužini, slično kao kod soma.

Koža je prekrivena sitnim krljuštima preko koje je sloj prilično vodenaste sluzi. To je uticalo da dobije i lokalni naziv "žabar".

Manić je kao izrazita riba dna dosta lenj. Preko dana retko napušta svoja skrovišta osim kada ga na to ne primoravaju visoke vode. Aktivan je isključivo noću i tada se lovi, najčešće u blizini skrovišta od koga se ni tada mnogo ne udaljava.

Iako je grabljivica hranu uzima nežno kao šaran. Za razliku od njega, hranu koju jednom uzme u usta ne ispušta sve dok je ne proguta. Zbog toga pri lovu treba malo sačekati sa kontrom.

Najbolji mamac za lov manića su sitni kederi (karaš i beovica), gliste, živinska creva i sveže iznutrice domaćih životinja (jetre i bubrezi). Varalice ne napada. Kada zimi na Dunavu slabo radi smuđ, varaličari imaju običaj da konstatuju "nešto pipka tvistera, neće da ga proguta, to je manić".

Sezona ribolova manića pada u vreme kada som miruje, između ostalog i zbog toga što mu je upravo som najveći prirodni neprijatelj. Na velikim panonskim rekama manić se uspešno lovi od novembra do početka aprila. Najvažnije je otkriti njegova staništa u vreme kada radi i kada se u tome uspe, na istom mestu se može upecati nekoliko komada.

Uspeh u ribolovu najčešće postižu ribolovci koji zimi na kedera pecaju štuku ili smuđa. Njima se dešava da "pogode manića" kog onda danima uspešno love.

pecanje-kroz-ledNa našim rekama manić je aktivan i jede na mahove. Nekih godina se dobro lovi na Dunavu, nekih na Tamišu, a nekih na Tisi. Na našim velikim rekama manić se obično peca iz čamca na potezima sa kamenim dnom ili sa obale koja je podlokana i ima korenja od vrba.

Udica sa "mrtvim" mamcem treba da leži na dnu, a ako se koriste živi kederi, oni treba da se nalaze nešto iznad dna. Dobra je i kombinacija sa dve udice, jednom ispod, a drugom iznad olova.

Pribor koji se koristi je isti onaj kojim se lovi smuđ, uz upotrebu tanjeg najlona za predvez (0,25 mm).

Prosečna težina primeraka manića koji se love kod nas je nažalost prilično skromna i iznosi od 200 do 500 grama. Primerci teži od jednog kilograma  se vrlo retko ulove.

Manić zakačen na udicu nije veliki borac i uglavnom se lako vadi iz vode. Problemi mogu da nastanu jedino ako ribolovac nije u blizini štapova jer manić koji proguta udicu nastoji da se uvuče u sklonište koje je najčešće između potopljenog korenja drveća sa obale.

Meso manića je prilično ukusno. Pri čišćenju kožu treba odrati. Manićeva jetra je delikates za gurmane.

U nas manić nije zaštićena vrsta i za njega nema ni lovostaja ni minimalne pripisane dužine za lov. Bilo bi lepo kad bi ribolovci koji love tu ribu, primerke kraće od 40 cm vraćali u vodu. To bi povoljno uticalo na povećanje brojnosti te vrste koje se uspešno lovi u vreme kada ostale ribe miruju.

..........

Glas javnosti (1.2.2009)

Natura Online (18.3.2009)