nedelja, april 22, 2018

 

SPORT I REKREACIJA: OTKRIVAMO TAJNE PODMORJA (7)

Pluća kao drvo života

Kako pravilno disati pod vodom?  

Disanje je jedan od najvažnijih procesa za ronioca. Bez obzira da li roni "na dah" ili s aparatom on mora dobro da poznaje način, tehniku i ritam disanja. Budući da ronjenje može da izmeni, zaustavi, uspori ili ubrza proces disanja, trebalo bi dobro da razumete šta se za to vreme dešava u vašem organizmu.

Piše Branko Kopunović, novinar i ronilački instruktor

Nedavno izveden eksperiment ruskih naučnika gotovo je zapanjio svetsku javnost. Jedni su ga nazivali "brutalnim" drugi pak "hrabim" činom. Naime, uz pristanak roditelja, tromesečna beba potopljena je u providni bazen s vodom dok je čitav tim stručnjaka pratio mališanove reakcije. Dabome, rizik je, znali su to iskusni stručnjaci, bio sasvim isključen.

Uz silna merenja koja su tom prilikom obavljena, još jedanput je potvrđena teorija da novorođenčad umeju da rone. Tačnije, znaju da zaustave dah kada se nađu pod vodom. I ne samo to, već svojim hitrim pokretima nastoje da se kreću ispod površine. A još ne znaju ni da govore, hodaju, sami uzimaju hranu...

Činjenica da se beba bolje snalazi pod vodom nego mnogi odrasli ljudi (neplivači pogotovo) koji bi u panici pokušali da "dišu vodu" i udavili bi se, govori u prilog naučnim tvrdnjama da je u praiskonu život začet u vodenoj sredini.

Izraz "disanje" (respiracija) ne odnosi se samo na jednostavne radnje udisanja i izdisanja vazduha, već i na deleko složenije procese razmene gasova, proizvodnje energije i eliminacije otpadnih materija, koji omogućavaju život ćelijama svih bića. Prema tome, disanje je proces od prvorazredne životne važnosti u kome ne učestvuju samo pluća već cirkulatorni sistem koji obuhvata srce, krv i krvne sudove, kao i svaku ćeliju u organizmu.

Građa ljudskih pluća podseća na sunđerasto, naopako okrenuto drvo. Stablo tog drveta predstavljao bi dušnik ili traheja, šuplja cev dužine oko 11-12 i širine oko 2,5 centimetara. Dušnik se grana na dve manje grane, nazvane bronhi, koje nastavljaju da se dele u sve manje i manje grane. Najmanje grančice, odnosno kanalčići, završavaju se malim grupama vazdušnih vrećica nazvanih alveole. Svaka od ovih grupa, zapravo, liči na grozd.

pluca

Alveole predstvljaju lišće našeg zamišljenog drveta. One su izuzetno tanke membrane kroz koje kiseonik, ugljen dioksid i drugi gasovi ulaze i izlaze iz krvotoka. Pluća sadrže oko 300 miliona sićušnih alveola. Sve zajedno, one grade alveolarnu membranu površine oko 70 kvadratnih metara, što je približno jednako površini teniskog terena. Svaka alveola obuhvaćena je mrežom finih sudova ili kapilara.

Prosečna pluća mogu da prime ukupnu zapreminu od oko 6,5 litara vazduha. U stanju mirovanja, međutim, vi udišete i izdiđete samo mali deo te zapremine - oko pola litre. Ta zapremina se zove normalni respiratorni kapacitet. Razmena relativno male respiratorne zapremine dovoljna je za osobu koja mirno sedi u fotelji i uživa čitajući knjigu.

Ali, maratoncu ili roniocu treba daleko više vazduha. Kada normalno udahnete, moćićete da nastavite sa udisanjem i da primite još oko 2,5 litra vazduha. Posle normalnog izdaha, možete da izdahnete još oko 0,7 litara. Kada udišete i izdišete najviše što možete, u samo jednom dahu ćete razmeniti 4-5 litara. Ta zapremina naziva se vitalni kapacitet i varira u znatnoj meri u zavisnosti od rasta i fizičke konstitucije pojedinca.

Bez obzira koliko se trudili da izdahnete, iz pluća nećete moći da istisnete sav vazduh. U plućima će sve vreme ostati oko 1,2 litra vazduha, koje nazivamo rezidualnim kapacitetom. U pluća, čak i kada udahnete veoma duboko, neće ući sav vazduh. Jedan njegov deo (oko 150 ml) ostaje u dušniku, ždrelu i nosu. Prilikom izdisanja izlazi napolje a da nije ni došao u kontakt sa alveolama. Ovaj deo naziva se mrtvim prostorom, jer ne učestvuje u razmeni gasova.

S obzirom na to da organizam stalno troši kiseonik i proizvodi ugljen dioksid, nivoi ova dva gasa u krvi se stalno menjaju. Kada količina ugljen disoksida u alveolama dostigne određeni nivo, stimuliše se centar za disanje.

Centar za disanje tada stimuliše dijafragmu i mišiće grudnog koša da se kontrahuju, što će uzrokovati uzdah. Time se, razume se, snižava nivo ugljen dioksida u alveolama. Centar za disanje prestaje da stimuliše dijafragmu i mišiće grudnog koša, mišići se relakisraju, alveole se prirodno skupljaju i vi izdišete. Kako nivo ugljen dioskida ponovo raste, ceo proces se ponavlja i to bez uticaja volje, sam po sebi.

.......

Natura broj 10 (decembar 1996)

Natura Online (24.1.2010)