ponedeljak, novembar 11, 2019

 

EKOLOŠKI PODSETNIK

Što mi zemlji - to i ona nama

zemlja_vetrovi

Kao posledica termonuklearnih pojava na Suncu dolazi do pretvaranja vodonika u helijum i emitovanja toplotne energije i svetlosti u svim pravcima. Deo te energije i svetlosti koji ide ka Zemlji dolazi i do ozonskog sloja u stratosferi gde biva delom upijen, dok drugi deo dostiže do troposfere. Međutim, narušavanje sastava ozonskog sloja i troposfere, kao pravih regulatora i filtera toplote na Zemlji, dovodi do poremećaja dotoka sunčeve svetlosti i toplote na Zemlji. Bilo da sunčava svetlost dolazi u većoj količini od normalne (ili očekivane) zbog tzv. rupa u ozonskom sloju, koji je već sada oštećen (kao posledica nuklearnih eksperimenata i hemijskih razlaganja posredstvom freona ili u manjim količinama, zbog preterane gustine vazdušnog sloja zbog velike količine dimnih gasova, čađi i prašina), sasvim je opravdano govoriti o velikoj opasnosti po život na Zemlji. Dakle, šta nam se zbog toga može dogoditi?

Pripremio Dušan Marinović, urednik

Kao posledica termonuklearnih pojava na Suncu dolazi do pretvaranja vodonika u helijum i emitovanja toplotne energije i svetlosti u svim pravcima. Deo te energije i svetlosti koji ide ka Zemlji dolazi i do ozonskog sloja u stratosferi gde biva delom upijen, dok drugi deo dostiže do troposfere.

Narušavanje sastava ozonskog sloja i troposfere, kao pravih regulatora i filtera toplote na Zemlji, dovodi, kao što je poznato, do poremećaja dotoka sunčeve svetlosti i toplote na Zemlji. Bilo da sunčava svetlost, taj primarni uslov opstanka života na Zemlji, dolazi u većoj količini od normalne (ili očekivane) zbog takozvanih rupa na ozonskom sloju (a naučnici tvrde da je taj sloj oštećen na više desetina mesta kao posledica nuklearnih eksperimenata i hemijskih razlaganja posredstvom freona) ili u manjim količinama, zbog preterane gustine vazdušnog sloja (velike količine dimnih gasova, čađ, prašina i sl) sasvim je opravdano govoriti o - velikoj opasnoti po život na Zemlji.

O čemu je reč?

Vazdušni omotač ili atmosfera predstavlja relativno tanak sloj koji omotava Zemlju. Debljina mu nije tačno utvrđena ali se njegov najveći deo nalazi unutar 90 kilometara iznad naše planete.

Vazduh snabdeva živi svet kiseonikom za disanje, ugljen-dioksidom neophodnim za fotosintezu zelenih biljaka, ozonskim slojem kao štitom od štetnih zračenja i padavinama koje natapaju zemlju i izoluju život na Zemlji od hladnog svemira. Isto onoliko koliko je veliki značaj čiste vode za naš opstanak, ako ne više, toliko je važna i čista atmosfera. O tome, između ostalog, dovoljno govori podatak da čovek bez vode može izdržati oko sedam dana, a bez vazduha samo dva do tri minuta.

Prilagođavanje organizama životu na Zemlji značilo je, međutim, i adaptiranje na atmosferu koja u svom sastavu ima najviše azota i kiseonika. Ali, zbog nedovoljno brzog adaptiranja na nove uslove života, pa i njihovo ne prihvatanje, mnogi organizmi, pa i cele vrste, bili su ugroženi, što je za posledicu imalo i njihov nestanak sa Planete. Prema nekim podacima, na primer, u Nemačkoj danas godišnje izumre po jedna biljna i životinjska vrsta što jasno pokazuje kakav je tamošnji stepen zagađenja eko-sistema.

Jednom izbačen otrov u atmosferu, zapravo, vraća se uvek na zemlju: onaj deo od težih čestica u neposrednoj blizini zagađivača, kao što su termoelektrane, cementare i druge industrije, kontaminira neposrednu okolinu, dok lakše čestice dospevaju u više slojeve atmosfere gde ih vazdušne struje nose daleko, potom spajaju sa vodenom parom da bi se, nakon poznatog procesa, u vidu vodenog taloga ili samotaloženja, vratile na zemlju u vidu radioaktivnih, žutih ili kiselih kiša, crvenog snega itd.

No, deo čestica ostaje ipak u atmosferi. Pomenuti ozonski omotač, koji je sastavni deo stratosfere (25-40 kilometara od površine zemlje) nastaje na visini od oko 25 km kombinacijom atomskog i molekularnog kiseonika u količini od oko 50 miliona kilograma godišnje.

Glavna osobina ozonskog omotača je da upija sunčeve zrake ultravioletnog B dela spektra čija se štetnost ogleda pre svega u tome što upijeni u materiju dovode do povećanja njegove toplotne energije (prelaze u ultracrvene zrake). Posledice tog procesa po život, odnosno žive organizme, vrlo su konkretne. Dolazi do slabljenja imunološkog stanja organizma, katarakte očnih sočiva kod ljudi i životinja, pojave nekih oblika raka kože itd.

Problem narušavanja ozonskog omotača je prisutan već četvrt veka, a njegovo narušavanje može biti regionalnog i sezonskog karaktera. Naime, najintenzivnije smanjenje ozona od 40 odsto registrovano je iznad Antartika 1989. godine, a nešto slabije i iznad Artika. Naučnici su, kako rekosmo, registrovali nekoliko desetina tih "proboja" ozonskog omotača, različite veličine i oblika, mada se može pretpostaviti da je pojava i prisutnija, ali da se zbog već poznate formule "neuznemiravanja javnosti" činjenično stanje, zapravo, i ne spominje.

Treba, međutim, imati u vidu da se Zemlja okreće te da je prostor ozračenja planete daleko veći nego što su sama oštećenja. Iz toga nije teško zaključiti da posledice "proboja" ozonskog omotača sigurno nisu samo lokalnog i sezonskog karaktera već. nažalost, šireg, dakle - planetarnog.

Narušavanje ozonskog omotača je višestruko uzrokovano. Iako se u literaturi najčešće spominje i okrivljuje freon (CFC), ne treba smetnuti s uma da i česti mehanički proboji ozonskog sloja, izazvani prolaskom satelita, raketa, vasionskim eksperimentima, lokalnim vojnim vežbama, izuzetno visokim letovima pojedinih letelica i slično, takođe utiču na razlaganje ozona (03).

Višak toplote na Zemlji, koji nastaje narušavanjem ozonskog omotača, nije samo posledica prolaza ultravioletnih zraka B dela spektra, već i činjenice većeg prolaza i drugih zračenja koja bi bila umanjena neoštećenim ozonskim omotačem. Ta nova količina toplote, koju nalazimo u sloju toposfere, naučnici ali i šira javnost, nazvali su fenomenom staklene bašte. Nažalost, ni ovde nije reč o nekakvom fenomenu čiji su uzrok i posledice tajna, već je posredi čovekovo (ne)svesno delovanje u korist svoje - štete.

Fenomen staklene bašte je, dakle, posledica enormnog izbacivanja viška toplote, otpadnih gasova, čađi i mikročestica u atmosferu, odnosno svih onih sporednih proizvoda energetike i industrije. Od otpadnih gasova zato najčešće nalazimo u atmosferi ugljen-dioksid (njegova količina je već danas za četvrtinu veća nego što je bila 1860. godine), okside sumpora, azota, metana... Problem je u tome što ti gasovi propuštaju sunčeve toplotne zrake ka Zemlji, ali ne dozvoljavaju da višak toplote "izađe" van atmosfere.

Drugim rečima, višak toplote koji se na ovaj način akumilira na našoj planeti gubi obeležje lokalnog i čovek, posredstvom svojih aktivnosti, prvi put u istoriji, utiče na ekološku ravnotežu ne samo u jednoj oblasti već na čitavoj planeti odjednom.

.........

Natura broj 3 (maj 1996)

Natura Online (21.5.2009)