POGLED UNAZAD: KAKO JE ŽIVOT NASTAO SAM OD SEBE?

Zverčice iz jedne kapi vode

Neshvatajući prirodne pojave, u početku, ljudi su u traganju za istinom o poreklu života, počeli da oduhovljavaju prirodu, pa se tako dugo verovalo da svaka stvar i biće imaju u sebi duh. Teorija samorođenja, kao surogat naučnog objašnjenja, dugo je bila dominatna. Ipak, trnovito traganje za smislom i pravim objašnjenjem porekla života, vremenom se i sa naučnim činjenicama, pretočilo u biologiju, a sa Luj Pasterom i u nauku koja je tvrdila da živo može jedino i nastati iz živog. No, kako je čovečanstvo od duhova, demona i nimfi, preko morskih i šumskih božanstava ipak došlo do biologije i Levenhukovih "zverčica u samo jednoj kapi vode"? Pa, mukotrpno, naravno...

Pripremio Srđan Udovički

Jezgro naturalfilozofije, te prve i najstarije misli, a koja je tvrdila da je u svakoj stvari i biću duh, odgovaralo je tadašnjim društvenim odnosima. Pobornici te filozofije bili su u antičko vreme aristokrate, ali takvo stanje stvari nije odgovaralo pomorcima i trgovcima. Zahvaljujući njihovom uticaju nastao je uporedo i hilozoizam (hilo, hile - materija, zoe - život). Zapravo, ova filozofija nastanak sveta tumačila je tako što je nastanak života vezivala za materiju. Po hilozoistima materija je oduvek imala životna svojstva, pa je po predstavnicima tog pravca prelazak od "inertne materije'' u živu bio veoma jednostavan proces.

Smatrano je da se "životne sile'' nalaze zgusnute negde u "mrtvoj'' prirodi i da čekaju povoljne uslove. Celokupna antička nauka prihvatala je takvo mišljenje. Tako na primer, hilozoisti su čvrsto verovali da iz trulih stvari (trule materije) nastaju žabe, jegulje i crvi, a da se blato oplođava nevidljivim semenom koje oživljavaju kiše ili sunce.

Po tadašnjem verovanju život je rađala, sama po sebi, zemlja, sveopšta majka, pomoću preostale životne sile koja je nekada u njoj postojala u neizmernim količinama. I sam Aristotel (384-322. g. p.n.e) smatrao je da je, samo po sebi, razumljivo da bilje nastaje iz zemlje, ribe iz mulja, a crvi iz leševa.

Rimski mislilac i naučnik Plinije (23-79 g. p. Hrista), u svojim enciklopedijama, zapisao je da se "kapi rose na lišću kupusa pretvaraju u gusenice, prašina u moljce, a da se iz vatre rađaju bube'', baš kao što se u Šekspirovom "Snu letnje noći'' vile rađaju iz - cveća.

KAO SAN LETNJE NOĆI

Ova naivna shvatanja o samorođenju ujedinjavala su u sebi elemente idealizma i grubog empirijskog mehanizma. U stvari, ta shvatanja bila su zasnovana na osnovu objašnjenja pozajmljenih iz površnih zapažanja i isto takvog iskustva. Međutim, teoriju o samorođenju prihvatili su kasnije i sveštenici Vasilije Veliki i Augustin (4-5. vek) i uveli ga u crkvu, tumačeći ga kao čudo Božije i božansko uplitanje u "običan'' red stvari u prirodi. Teorija o samorođenju našla je sebi mesto i u Svetom pismu.

Kroz ceo srednji vek provlačila se ideja o samorođenju. Zahvaljujući njoj piramida feudalnog društva održavala se i poistovećivala sa složenom hijerarhijom anđeoskih vojski, skupovima blaženih i svetih koje na okupu drži trojstvo raja, čistilišta i krugova pakla (svih devet, kao kod Dantea).

Teorija o samorođenju dobila je novu definiciju i novu svrhu. Samorođenje - to je stepen usavršavanja neproduhovljene prirode unapred predvđenim redom po Božijoj volji i mudrosti. Rukovodeći se tom definicijom, alhemičari uskoro "počnju da pretvaraju'' niske metale u zlato, ali se i tadašnja nauka, isto kao i alhemija, pretvarala u tajnu. U svojim skrivenim laboratorijama alhemičari su se trudili da zadobiju poverenje nadzemaljskih sila ne bi li, pomoću njih, otkrili tajnu drevnih dokumenata koji su govorili i objašnjavali kako stvoriti homeonukula, odnosno - veštačkog čoveka. Ko ne veruje u ovo, neka ponovo pročita "Fausta''.

ALHEMIJA I MAGIJA

Tajna se pojavila tek u 16. veku. Teofast Bombast Honenheim (1493-1541), koji je sebe nazvao Paraselsus, tvrdio je da je proputovao celu Evropu, čak i Moskovlje i Egipat ne bi li pronašao "skrite tajne'' zakopane u piramidama. Svoja tajna "znanja'' zapisao je na namerno lošem i zapetljanom latinskom i podario ih budućim "naučnicima''. Tako je Paraselsus, između ostalog, ostavio za sobom i recept - kako stvoriti homenukula u boci ili konjskom želucu.

Crkva je, naravno, progonila alhemičare, te stvaraoce homonukula i spaljivala njihove "crne knjige''. Ali, njihovi mehanicističko-magijski stavovi bili su, na neki način, i naličje crkvene ideologije. Jer, mnogi alhemičari bili su sveštenici, kardinali pa čak i pape.

Kako je zabeleženo, ni Van Helmont (1577-1644), jedan od prvih pravih naučnika koji je otkrio neke hemijske supstance i istraživao ishranu biljaka, nije mogao da se odupre magiji teorije o samorođenju. Tako je i ovaj naučnik ostavio recept za dobijanje miševa u loncu sa prljavim vešom i zrnevljem. Doduše, ni sada nije jasna vrednost takvog recepta pošto su najezde miševa, pogotovu u to vreme, bile česta pojava ali ni to zašto je Van Helmont insistirao i na svom receptu za pravljenje škorpija.

Istovremeno, učeni isusovac Atonazije Kirser izdao je atlas životinja koje su "pred njegovim očima nastale delovanjem vode na biljke''. Tomas Braun je pisao: "Oni koji ne veruju u rađanje crva iz sira ili drveta, buba ili osa iz kravljeg gnoja, leptira, puževa i jegulja iz trulih materija, ne veruju u razum, čuvstvo i iskustvo. Onaj koga zahvate takve sumnje neka ode u Egipat gde će videti polja krcata miševima nastalim iz nilskog blata. Život nastaje iz materije protkane božanskom silom, a zatim se život razvija u sve savršenije oblike i bića, uzdižući se prema božanskom savršenstvu.''

MORSKE PATKE I JAGANJCI NA DRVEĆU

Srednji vek doneo je, međutim, i mnoga otkrića. U to vreme otkrivena je Amerika, objavljeni su radovi Kopernika, Njutna... Ipak, karakter teorije o samorođenju menjao se polako i to isključivo u okviru religioznog. Poznati francuski naučnik 17. veka, Bufon, dokazivao je da se telo sastoji od nerazorivih živih jedinica koje se nakon smrti raspršuju i ponovo spajaju, obrazujući tako novi život.

Koliko je bilo teško povući granicu između tadašnjih čuda i realnosti vidi se i iz priča o drvetu morskih pataka i biljnim jaganjcima. Zapravo, dva putnika, kapetan Margaret i njegovov pomoćnik Streis, pričali su kako su, u avganistanskim stepama, videli biljku puzavog stabla na kojoj su, poput tikvi, rasli - jaganjci. Po toj priči, ovi jaganjci hranili su se pored drveta. Navodno, pomenuti putnici lično su videli njihove koze na drvetu, a po njihovom svedočenju, meso tih jaganjaca bilo je nežnog ukusa.

No, i pored takvih priča, uskoro je srednji vek bio gotovo spreman da teoriju samorođenja odbaci. U stvari, nauka je polagano dobijala obrise realnosti i najvećii anatom tog vremena Harvej proučavao je krvotok. Kao maksimu u svom delu o razmnožavanju viših životinja Harvej je uzeo Ex ovo omnia, odnosno: Sve iz jajeta. Međutim, ovog istraživača zbunjivali su insekti i niže životinje.

Desetak godina posle njegove smrti u Italiji su napravlejni preparati insekata koji zadivljuju i danas. Razvoj insekata bio je proučen i o njihovom samorođenju više nije bilo reči, a lekar Redi (1626-1698) opovrgao je i samorođenje crva. Naime, ovaj doktor prekrio je komad mesa gazom i ustanovio da se - crvi nisu razvili. Na osnovu tog otkrića on je objavio Omne vivum ex vivo tj. Sve živo iz jajeta (živog). Teorija samorođenja bila je time ozbiljno poljuljana i ona ne bi preživela srednji vek da jedno veliko otkriće nije zaplelo sve iz početka.

Šta se dogodilo?

Holandski trgovac prevelike radoznalosti i zlata vrednih ruku, Levenhuk (1632-1723), uz pomoć instrumenata koje je sam osmislio, a potom i napravio, otkrio je novi "minimalistički svet''. Godine 1675. pisao je o neobičnim zverčicama u - samo jednoj kapi vode.

- Ima više ljudi u mojim ustima - klicao je Levenhuk - nego u čitavom Sjedinjenom Kraljevstvu!

U stvari, Levenhukov instrument bio je prvi mikroskop koji je uvećavao 160 puta, a "neobične zverčice'', koje je posmatrao u kapi vode bile su - infuzorije. Zanimljivo je spomenuti i to da sam Levenhuk nije verovao u teoriju o samorođenju ali da joj je, svojim pronalskom, da paradoks bude veći - za 150 godina produžio vek.

TAJNA SVILENIH ČARAPA

Osamnaesti vek, stoleće prosvećenja, uzdrmao je iz temelja feudalno uređenje i njegovu ideologiju. Pleada pisaca i mislilaca suprotstavila je veri razum, a sholastičkoj dogmi - prosvećenje. Umesto idealizma, na svetsku naučnu scenu, stupao je krupnim koracima - materijalizam, a staru gospođu Evropu zahvatila je nova moda: ismejavanje i kritika sujeverja. To je postalo tada ne samo dozvoljeno već i poželjno. Bavljenje prirodnim naukama krčilo je put i u filozofske kabinete. Čak su i neke viđenije ličnosti iz visokog društva, kao Madam Pompadur, čitali zabranjene enciklopedije, trudeći se da proniknu u tajnu pravljejnja rumenila i svilenih čarapa.

Ali, koliko god da je Evropa, na čelu sa Francuskom, počela da se budi, toliko se hilozoizam odupirao. Vođa hilozoista Oken izdavao je časopis Izida (po egipatskoj boginji stvaranja i rađanja) u kojem je tražio "božanske prauzore'' i vatreno branio nastanak organske materije iz neorganske. "Mrtva priroda'' postala je prelazni oblik oslobađanja duha po volji Tvorca. Ali, hilozoizam nije ipak uspeo da objasni tajnu nastanka života. Pokušaji da se to objasni završavali su samo kao verbalni traktati, kao velike i naduvane reči bez sadržaja. Međutim, pa i uprkos svemu, u tadašnjoj Evropi postojalo je samo nekoliko naučnika koji su mogli da objasne materijalizam žive prirode, pa nastala otkrića zadaju poslednje udarce teoriji samorođenja.

Preciznije rečeno, u to vreme nastaje primitivni, "vulgarni'' materijalizam, kako ga je nazivao Fridrih Engels. Pristalice tog pravca verovali su da se sve životne pojave mogu objasniti prostom mehanikom. Ali, tajna nastanka života nije se tek tako otkrivala, pa su se mnogi obeshrabreni primitivni materijalisti nanovo okretali hilozoizmu.

Tako se i Hakel (1843-1919), u početku vatreni darvinista, doduše često površan, vratio hilozoizmu i prihvatio ideju o "prvobitnoj sluzi'' ne bi li objasnio život. Hekel toj materiji pripisuje svojstva života (potencijalni život), pa je, po njemu, prelazak iz nežive u živu materiju tek kvantitativne, a ne kvalitativne prirode. Verovao je i da je otkrio "prvobitnu sluz'' prilikom postavljanja transokeanskog kabla. Kasnije je dokazano da je u pitanju bila pomešana so sa alkoholom, a ono što je Hekel smatrao kretanjem, u stvari je bila posledica nestalnosti molekula te otkrivene materije.

I tako, dok su u Evropi ratovali hilozoisti i materijalisti, Rusija je ovom problemu prišla mnogo ozbiljnije. Ruska nauka nije prihvatala apstrakciju već je negovala smele misli koje se nisu zadovoljavale "krpljenjem'' vec celinom. Zato je Posnikov, prvi ruski filozof i prirodnjak, priznat i van granica Rusije, postavio sebi čudan zadatak da "ubija žive, a oživljava mrtve pse''. Takva želja za saznanjem, na sreću, nije privukla veću pažnju ruskih naučnika. Gruzinov se bavio "stvaranjem glasa'', uspevajući i kadavere da "natera'' da govore.

Filomafitski je pretekao zapadnu nauku za čak 30 godina dokazujući da se proces unutrašnjeg disanja odvija u tkivu, a ne u plućima, a Pavlov je vršio eksperimente iz fiziologije. Međutim, Rusija je bila izolovana, pa čak i ismejavana od zapadnih naučnika. Otkrića ruskih naučnika teško su dopirala do ušiju i svesti Evrope te je bilo potrebno da upravo neko iz te iste Evrope opovrgne defintivno teoriju samorođenja. Naravno, tu ulogu preuzeo je na sebe Luj Paster (1822-1895) koji je mnogobrojnim eksperimentima dokazao da vrenje i truljenje zavise od gljivica ili bakterija koje su prisutne u vazduhu. Istovremeno, Paster je postavio i prva pravila sterilizacije.

- Kada se u zapečaćenu bocu, prethodno prokuvanu, kroz užarenu cev, uvede vazduh, život se u boci ne razvija. Dovoljno je u bocu uneti vatu koja je stajala napolju pa da život "bukne" u boci - pisao je Paster.

Paster je ukazao i na prisustvo mikroba u vazduhu. Po njegovim istraživanjima mikroba gotovo da nema u planinskom i morskom vazduhu, ali zato u kubnom metru vazduha pariskog metroa ima 12,5 hiljada mikroba. Takođe, Paster je otkrio i sporogene bakterije, a osnove asepse, te danas nezamenljive metode u medicini, takođe je on postavio.

Usled svega prethodno rečenog, napokon je teorija samorođenja proglašena pogrešnom i moderna nauka, kakvu poznajemo danas, je rođena. Lakoća sa kojom danas govorimo o svetu, njegovom nastanku i stvaranju, kao što smo videli, nastajala je mukotrpno i slobodno možemo reći, nauka je rođena kao rezultat borbe sa nepoznatim, kao posledica želje za saznanjem koje traje od "samorođenja'' majke Zemlje.

(Inspiracije, ilustracije i biografski podaci preuzeti iz knjige "Zagonetka života'' S. V. Safanova)

Natura broj 23 (mart 2001)

Natura Online (21.1.2009)