petak, avgust 17, 2018

 

UMESTO UVODNIKA - ONOMATOPEJA

AV-AV-AV...

kordon-policije01 

Je li pas isto što i "ker"? Ne! Između pasa i "kerova" velika je razlika! Terminološka, etimološka, suštinska... Uostalom, o psu, kao najboljem čovekovom prijatelju, znamo dosta. A o "keru", zapravo "čoveku koji svojim postupcima izaziva prezir i gnušanje" (prema rečniku srpskohrvatskog jezika, Matica srpska, Novi Sad), nažalost - još uvek malo! Ili nimalo...

Piše Dušan Marinović, urednik

 

Možda paradoksalno, tek, naslov ove kolumne neupućenom čitaocu može izgledati čak i smešno... Ali, ovaj životom nametnuti naslov to - sigurno nije.

Zašto?

Nastajanje ovog broja našeg lista pratilo je mnogo toga u Srbiji o čemu ni koncepcijski a ni tematski Natura ne piše. Naravno, reč je o velikim socijalnim protestima u Beogradu i u celoj Republici. Protest je, međutim, u jednom trenutku, isprovociran nekim akcijama organa reda, ozbiljno zapretio da preraste u nešto mnogo gore, surovije; nakon dva meseca mirnog protesta i policijskih kordona, došlo je do sukoba u Beogradu.

Bilo je polomljenih ruku, nogu, fraktura, šmrkova sa vodom, pendrečenja, hapšenja i raznih brutalnosti. Ali, bilo je tu i raznih onomatopeja među kojima mi je ona iz naslova, priznajem, privukla najviše pažnje. Kako?

"Lavež" na ulicama glavnog grada, posle svake intervencije policije, upućen od strane studenata specijalcima pod vizirima, kacigama i pancirima, naoružanim velikim pendrecima, bio je svakako pežorativan i uvredljiv. Išlo se na emociju i  provokaciju, na to da se sa onim "AV-AV-AV" naglasi da "momci u plavom nisu ljudi" i da se cela stvar predstavi kao odnos između humanizma i - čistog divljaštva.

I zbilja, bilo je tu na ulici, tih hladnih januarskih i februarskih dana, po malo od svega, sa obe strane... Ali u meni se, kao vatrenom konofilu, javila sumnja da li pomenuta onomatopeja krije u sebi i još nešto, neke skrivene konotacije i smisao koji treba razjasnati, zarad pasa ali i - ljudi.

Uz "šetnje", pištaljke, trube, talambase, šerpe i lonce u pola osam i "lavež", pred kordonima policije u strogom centru grada (uz već poznate parole i neobične zastave), postao je, najkraće rečeno, ubedljiva metafora koja će se, kad se sve ovo završi i kada sve to dobije svoje pravo ime, još dugo analizirati i promišljati. Jer, ovoga puta, umesto brutalnosti, na silu je odgovoreno ne režanjem i agresijom (koja je, kažu posiholozi, uvek posledica nemoći), već, zamislite -  čistom onomatopejom!

Čak ni reči, izgleda, u tom trenutku, nisu bile dovoljno jake da izraze nabujala osećanja pa je narod, umesto ljudske civilizovane komunikacije, posle dugog ćutanja i apatije, najpre potpuno zanemeo da bi onda, poput erupcije vulkana, sa sve većim nezadovoljstvom, koje je raslo poput pekarskog kvasca - počeo iz petnih žila da laje, pišti, trubi, cići, udara u kontejnere, oluke i šerpe.

Desilo se, zapravo, ono što ni najumniji pravnici ne bi mogli da okvalifikuju kao verbalni delikt jer, koliko je poznato, za lavež još niko u istoriji nije odgovarao.

Ali, zašto baš lavež? A ne, recimo, maukanje, kokodakanje, rzanje, mukanje, blejanje, rikanje, meketanje?...

Ovaj deo Balkana dugo je bio pod Turcima koji su, kao i veći deo islamskog sveta, imali uglavnom negativan odnos prema psima smatrajući ih prljavim i nedoličnim stvorenjima. Izuzetak su, kažu stare knjige, činili hrtovi i neki psi goniči, tako da se recidivi takvog nazadnog shvatanja i te kako mogu čuti pa i "opipati" i danas kod nas na "ponosnom Balkanu". Otuda, ne varajmo se, širom Srbije, i danas ima mnogo ljudi koji bi psu, lutalici ili običnom avlijaneru, umesto hrane ili vode, najradije slomili - bar jednu nogu!

Sve to zajedno, naravno, govori i o našem opštecivilizacijskom i kulturnom nivou koji je, u poređenju sa drugim narodima Evrope, nažalost - takav kakav jeste.

Duboka materijalna nemaština, moralni pad, neobrazovanost, zadojenost ideologijom, permanentna ekonomska kriza, nizak civilizacijski nivo, pogrešno vaspitanje ali i već pomenuta "tradicija" nasleđena od raznih spahija, dahija, begler-begova i drugih aga i evet-efendija, koji su nepobitno i presudno uticali na naše mentalne predstave o poštenju, pravdi, istini, dobroti i zlu - odrazili su se, i ovoga puta, na ulicama Beograda i to u svoj svojoj - brutalnosti i primitivizmu.

Uostalom, samo su Seldžuci (i još neki, znate na koga mislim) tako tukli naš narod, koji je vazda, bežeći pred sabljom dimiskijom, i morao da ostane neprosvećen i neobavešten, a što je i glavni razlog što se, eto, danas i ovde, psi, ta plemenita i ljudima izuzetno privržena stvorenja, još uvek nazivaju - kerovima.

No, je li pas isto što i "ker"?

Ne! Između pasa i "kerova" velika je razlika! Terminološka, etimološka, suštinska... Uostalom, o psu, kao najboljem čovekovom prijatelju, znamo dosta. A o "keru", zapravo "čoveku koji svojim postupcima izaziva prezir i gnušanje" (prema rečniku srpskohrvatskog jezika, Matica srpska, Novi Sad), nažalost - još uvek malo!

Zato, ne brkajmo više te pojmove! I stvari konačno postavimo na svoje mesto. Jedino time nećemo više vređati pse, ali ni one koji nisu čak ni to.

..........

Natura broj 11 (februar 1997)

Natura Online (2.11.2010)

{jcomments off}