NAŠ DOSIJE: CHOW-CHOW STORY

Pas koji je dodirnuo nebo

Kada su preci Mongola krenuli na Kinu, 2.000 godina pre nove ere, sa sobom su vodili i velike, čupave pse. Prohujali su vekovi i mongolske najezde, a jedan od znakova da su bili tu je i čudan pas koji je nazivan mongolskim, pa tibetanskim... Ali, ostala je i legenda: kada je nastajao svet i kada su zvezde usađivane u nebo, padali su komadi neba na zemlju. Jedini pas koji je smeo da dodirne te komade neba bio je ČAU -ČAU. Zato on i danas, po drevnom predanju, i ima - plav jezik.

Pripremila Nada Petrović, vlasnik odgajivačnice "Od Patricije'' i Dušan Marinović

Čau-Čau je pas koji je vekovima bio na kineskom dvoru. Kineski carevi držali su ga kao čuvara, lovačkog psa ali, pre svega, da bi veličali svoju - moć i bogatstvo. Negovale su ga sluge specijalno obučene samo za njih. Od njegove dlake tkali su se tepisi, a od kože pravila odela. Nažalost, čau-čau se nalazio često i na dvorskoj trpezi, pa je služio i za jelo.

Sumrak kineskih careva povlači sa sobom i smanjenje broja ovih pasa, pa su se mnogi od njih našli kod bogatih trgovaca i plemstva. Ali, za vreme tzv. kineske kulturne revolucije ovi psi gotovo da su bili uništeni. Zahvaljujući budističkim kaluđericima, baš kao i onim primercima koji su se našli u Evropi, a kasnije i u Americi, rasa je uspela da preživi.

PAMETN I NEŽNI FLEGMATIK

Veoma je inteligentan, pronicljiv, samostalan i veran. To je pas sa svojstvenim izražajnim karakterom. On ne trpi grubosti. Njega ne smete tući jer ćete ga tako zauvek izgubiti. Sa njim uvek mora lepo da se ophodi, ali tako da mu ipak stavite do znanja da ste vi vođa, a on podređeni. Odgovora mirnim osobama jer ne zahteva duge šetnje ni sportska takmičenja, a nije uvek spreman ni za igru. Normalne pseće igre kao što su bacanje loptice, aporta, preskakanje prepona itd, ne spadaju u igre čau-čaua, a takođe i igranje sa drugim psima. On se drži svog vlasnika i nezainteresovano prolazi pored drugih pasa, pa čak i ljudi. Njega nikada nećete videti kako prilazi nepoznatoj osobi veselo mašući repom i pokazujući mu time znake privrženosti. On će se, dakle, prema nepoznatima ponašati - veoma rezervisano.

Kada uzimate ovog psa morate imati na umu da on i vlasnik sklapaju jednu vrstu "braka'' sa uzajamnom vernošću za ceo život. Čau-čau je potpuno i zauvek odan samo jednom gospodaru i, ako ga izgubi, nikome više neće biti veran jer za drugu ljubav nije sposoban. Onaj ko zadobije njegovo poverenje može biti sasvim siguran u njegovu nepokolebljivost i vernost.

VERNOST IZNAD SVEGA

Čau-čau je vrlo čist i pas bez mirisa. Vrlo retko laje i to uglavnom u slučaju potrebe. Rođeni je čuvar i ne treba ga posebno učiti tome. Ima raskošno krzno tako da svojom pojavom podseća na lava. Ovaj pas ne voli vodu. Naročito treba voditi računa da teško pliva jer mu tada krzno veoma oteža od vode tako da se može čak i udaviti. Kupa se dva do tri puta godišnje mada ni to nije neophodno jer se čau-čau sam liže i pere kao mačka. Jednostavno, ovaj pas voli da bude čist i uredan.

Veoma je snažan i mišićav, ali je i ponosan i gord pas. Interesantna je legenda o njegovom plavom jeziku koji ga i čini bitno različitim od drugih rasa. Navodno, kada je nastajao svet i kada su zvezde usađivane u nebo, padali su mnogi komadi neba na zemlju. Jedini pas koji je smeo da dodirne te komade neba bio je čau-čau. Zato on i danas, po drevnom predanju, ima plav jezik.

Kao što sam već napomenula, ljubav i vernost ovog psa je ogromna. Zato i nije preterano kada se kaže da ovoj rasi u potpunosti odgovara izreka "Veran kao pas!''.

PAS - MALI LAV

Čau-čau je jedna od najstarijih rasa pasa. Postoje podaci da je još u miocenu, od 28 do 12 miliona godina pre nove ere, došlo do ukrštanja jedne vrste samija i medveda i da je tako nastala ova rasa čiji smo dopunjeni standard iz 1989. godine objavili gore.

Spada u skuplje rase pasa jer je redak i teško se razmnožava, a i dok ne odraste treba dosta uložiti u njega pošto punu zrelost i snagu dostiže tek sa tri godine. On nikada nije bio pas kojeg su gajile široke narodne mase i, ma koliko to možda nekom zvučalo elitistički, treba reći da je to bio i ostao pas odabrane grupe ljudi.

Krajem 18. veka prvi primerci čau-čaua stigli su do Engleske. U prvo vreme su ih držali u zoološkim vrtovima, da bi kasnije postali pravi kućni ljubimci. Krajem 19. veka rasa počinje da zuazima i značajno mesto na izložbama, a 1894. godine rasi je dato sadašnje ime što u prevodu znači: Pas jake znage za jelo.

Prvi klub ljubitelja ovih pasa osnovan je 1. jula 1895. pod pokroviteljstvom gospođe Faudel Phillips koja je osnovala i prvu odgajivačnicu čau-čaua i prva počela sa njihovim upisivanjem u rodovne knjige.

Iako čau-čau potiče iz Kine, patronat nad tom rasom ima Engleska. Zbog toga je i trenutno važeći standard broj 205 i izdala Engleska. Danas se primenjuje dopunjeni standard koji je objavljen 20.02.1989. godine.

...........

CHAW-CHAW STORY

Priča je daleka, fascinantna i mistična. Jer, reč je o veoma starom poreklu te primitivne rase, jedinstvene po mnogo čemu kao što je, recimo, plavo-crni jezik. Ali, ne samo to: rasa je i svedok jedne vrste pasa iz dalekog miocena.

Pripremio i preveo sa italijanskog Dušan Marinović

Po svemu sudeći ili se bar to tako nama čini, Canis palustrus je najverovatniji predak ne samo svih nordijskih pasa koji pripadju porodici špiceva, već je on i daleki predak čau-čaua.

Priča je daleka, fascinantna i mistična. Jer, reč je o veoma starom poreklu te primitivne rase, jedinstvene po mnogo čemu kao što je, recimo, plavo-crni jezik. Ali, ne samo to: rasa je i svedok jedne vrste pasa iz dalekog miocena.

Čau-čau je rasa koja je nastala tokom hiljadugodišnje evolucije i to upravo u onim, za nas neprobojnim azijskim predelima. Najverovatnije, preci čau-čaua bejahu donešeni u Kinu sa varvarskim osvajačima u 11. veku pre naše ere. Kako se veruje, u to vreme bili su to psi za lov, stražu i vuču.

Nažalost, pisanih svedočanstava o psima u antičkoj Kini ostalo je veoma malo pošto je veći deo kineskih dokumenata i knjiga bio uništen po naređenju cara Chin Shin, 255. g. p.n.e.

Ako se može verovati drevnim kineskim hroničarima, s obzirom na to da pouzdanih dokumenata nema, kao i činjenici da su i neki pronađeni dokumenti često proizvoljno prevođeni, čau-čau tog vremena bio je kudikamo veći i krupniji od današnjeg. Bar su ga tako zabeležili i opisivali azijatski pisari kao "... kvadratičnog psa, divljeg i svirepog izgleda kao u lava na kojeg je svojom dlakom i podsećao, posebno onom gustom i dugačkom oko vrata, bojom, kandžama...''.

Čitajući ovaj drevni isečak teško je ne poverovati da se ovde ne radi upravo o čau-čauu. Ali, i druga svedočanstva doprla su do nas preko goblena, statuica i crteža. Na jednoj veoma staroj kineskoj bronzanoj šolji, na kojoj se, među mnogim životinjama, nalazi i slika tri psa, potvrđuje takvo verovanje.

Jer, jedan od tih naslikanih pasa na šolji bio je zbilja masivan, odlakanog repa nošenog na leđima, široke njuške i malih, uspravnih ušiju.

Međutim, etimologiju samog imena čau-čau (Chow-chow) teško je i danas precizno odgonetnuti.

Prema jednom tumačenju, naziv "ao'', koji potiče iz 11. veka, najstariji je i znači "veliki i izuzetan''. Taj diftong (dvoglas) najverovatnije potiče od pogrešnog izgovora "chaou'' a koji znači "jak i primitivan pas''. U kasnijim vekovima ovaj termin koristio se za važne kineske trgovce čije su robe bile označene kao "chow chow''. Da li postoji neka veza između moćnih kineskih trgovaca i ovih pasa - ostalo je do danas nerazjašnjeno. 

MONGOLIJA KAO PRAPOSTOJBINA

U Mongoliji, u to vreme divljoj zemlji retke naseljenosti, trgovački i kulturni centri bili su manastiri. I, upravo tu, budistički monasi su uspeli da sačuvaju rasu čau-čau kada je u Kini nastupila neopisana glad i siromaštvo, koji se vezuju za poslednje decenije vladavine dinastije Tang.

Monasi su odgajali plave pse ove rase i oni su bili namenjeni za stražu i nadgledanje stada. Ali, sve do 18. veka Evropa nije znala za čau-čaue, da bi prvi primerci, kao kuriozitet, bili uveženi na Zapad od strane mornara iz East Company-je.

Godine 1780. sveštenik White pažljivo je opisao u svojoj knjizi The natural history and antiquities of Selbourne dva šteneta poreklom iz Kantona (Kina), koja su pripadala jednom mladom gospodinu iz East Indian Company: " ... zadnje šape su prave bez ikakvih krivina na kolenima. Njihove oči su crne, male i prodorne; u unutrašnjosti usta i labrnje su iste boje, kao i jezik koji je plav''. Po svemu sudeći, bili su to prvi čau-čau koji su dospeli u Englesku.

Nešto kasnije čau-čau su počeli da se izlažu na izložbama ali pod nazivom Chinese Edible Dog (Kineski jestivi pas) i Chinese Dog (Kineski pas) da bi posle ta imena bila zamenjena sada aktuelnim.

Jedan od prvih odgajivača-izlagača ove rase beše g. W. K. Taunton koji je 1880. godine, na izložbi Kennel Club-a predstavio javnosti ženku zvanu Chinese Puzzle. Međutim, do danas nije utvrđeno da li je to bio primerak čiste rase ili proizvod nekavog ukrštanja sa primercima čau-čaua, pogotovu što je u katalogu te izložbe, umesto rase, zabeleženo samo "uvoz iz Kine''. Ali, o poreklu i čistoti psa Chang, kojeg je izložio princ del Galles 1881. godine, više nije bilo sumnje.

Godine 1890. g. Temple je započeo odgoj ove rase i njegova odgajivačnica Leyswood beše prva koja je, u potpunosti, služila rasi. Prvi zvanični standard rase bio je formulisan na bazi morfologije šampiona Chow VIII koji je oštenjen 1890, a koji je uvezen direktno iz Kine od gospođe Bagshaw. Ovaj pas je postao šampion 1893. Uskoro je gospodin Temple, sa grupom istomišljenika, osnovao 1. jula 1895. i prvi klub te rase. Sledeće godine je Kennel Club, a povodom druge klupske izložbe usaglasio statut manifestacije šampionata tako da su rasa čau-čau, kao i klub njihovih poklonika, ubrzo bili priznati i zvanično. Tako su tamne i misteriozne godine za čau-čaue sada bile samo prošlost.

Mnogi i veliki zaljubljenici u pse počeli su da vode računa o rasi koja je počela da prosperira i da se pojavljuje po izložbenim ringovima širom Velike Britanije. Mnogi odgajivači, vlasnici i pre svega famozni čau-čaui beležili su svake godine vidne napretke rase. Među njima, svakako, treba pomenuti Ledy Granville Gordon sa Blue Blood, koji je sigurno predak svih današnjih plavih čau-čaua, zatim gospođicu Casellau sa šampionkom Tien, ćerkom Singapore Boya kojeg je direktno uvezao iz Kine gospodin Burgess, zatim gospođu Rawson sa Bertolinaom koja je parena sa velikim psom Chow VIII, gospođu Scaramangau koja je uvezla jednog od prvih crnih čau-čaua zvanog Hak Kwhy, gospođu Moore sa šampionom Red Craze i gospodina Sawtella sa šampionom Shylockom.

Chow VIII, veliki šampion, umro je u desetoj godini života. Nekoliko meseci posle, u Kennel Club Gazette-i, njemu u čast, bio je posvećen članak. Autorka, gospođa Moore, tada je napisala: "Šteta je što nije bio balsamovan i izložen u Kenel Clubu ili u Britanskom muzeju kao model kako bi jedan čau-čau trebalo da izgleda i to uprkos činjenici da ni on nije bio idealnog tipa.''

POHOD NA EVROPU

Posle Prvog svetskog rata za rasu je nastupilo vreme velikog sjaja. Neki od velikih predstavnika svoje rase potvrdili su svoje uspehe i zbog toga su, još i danas, ostali u sećanju.

Šampion Pusa of Amwell, odgojen kod lady Faudel Phillips, dao je veliki podstrek razvoju rase. Gospodin Scriven postigao je izuzetne rezultate sa svojim čau-čauom u Mulfras Kennelu.

Između dva velika rata pojavio se i sjajni šampion Akbar, vlasništvo gospođe Peck. Njegov sin, šampion Choonam Brilliantine, pobedio je sedam šampionata u Engleskoj pre nego što je bio izvezen za SAD. Šampion Rochow Dragoon, gospodina Rocha "carovao'' je u ringovima dobar broj godina sa svojom drugaricom iz odgajivačnice, takođe šampionkom Rochow Akbellaom.

Istovremeno, još tri ženke su zasluživale počasti: šampionke Chefoo, Choonam Moonbeam i Li Chin of Amwell koja je bila jedna od prvih šampionki krem boje. Nažalost, odgajivačnice Rochow, Amwell i Choonam ugasile su se gotovo u isto vreme; ta činjenica bila je zbilja težak gubitak za svet ljubitelja čau-čaua. Ali, u godinama koje su sledile, zanimanje za rasu je prekomerno raslo. Rođene su druge važne i kvalifikovane odgajivačnice poznate i danas u svetu.

Dve od tih odgajivačnica bile su Ukwong i Hanoi. Gospodin Eric Ergeton, vlasnik Ukwong Kennela, približio se rasi zahvaljujući gospođi Boot koja je imala Talifu Kennel. On je, tokom 22 godine, proizveo dobrih 26 šampiona od kojih je sedam bilo proglašeno i za najlepše pse izložbe. Ergeton je, tokom mnogih godina, odgojio velike i važne čau-čaue, ali je najslavniji i najcenjeniji, pa i najpoznatiji bio šampion Ukwong King Solomon koji je uzeo čak 63 C.C.'s-a, čime je potukao rekord na izložbama.

Odgajivačnica Hanoi, vlašnistvo gospođe Dulcie Smith, osvojila je posle Drugog svetskog rata, mnoge pobede. Najpoznatiji među psima te odgajivačnice bio je čau-čau šampion Tiko Ling of Hanoi koji je osvojio brojne C.C.'s-e i koji je više puta bio najlepši pas izložbe. Nije ni mali broj čau-čaua, iz važnih linija, kojima je ovaj poznati priplodnjak predak.

Posle Drugog svetskog rata započeo je plodotvoran period za rasu, kako na izložbama tako i početka brojnog izvoza tih pasa u druge države. Četrdesetih godina, grofica de Changy, poznat belgijski odgajivač, kupila je mladog šampiona Rochow Adjutanta koji je bio i važna referenca u istoriji odgoja rase i, najverovatnije, najuticajniji priplodnjak tog vremena. Adjutant je bio jedan od najuspešnijih čau-čaua na izložbama sa osvojenih 44 C.C.'s-a.

Neke primerke iz odgajivačnica Choonam i Rochow uvezla je u Belgiju Madame de Bois koja je svoj odgoj zasnovala na međusobnom ukrštanju te dve linije i koja je time postigla izuzetne rezultate.

Holandija je bila zemlja koja se u velikoj meri posvetila selekciji i odgoju ove rase. Odgajivači su se usmerili na čau-čaue koji su poticali direktno iz Kine, kao i na one uvežene iz Engleske. Pionirka u tom pogledu je bila gospođa Geitel de Lange koja je sa svojom odgajivačnicom Golliwogs uvezla izvestan broj primeraka iz engleske odgajivačnice Omar. Njen Ebony of the Goll Iwogs bio je proglašen trećim šampionom rase u Holandiji. Njena rođaka, gospođa Roes Geitel postala je poznat odgajivač rase kao i njena odgajivačnica Dorwerth. Ona je tridesetih godina, uvozeći primerke iz odgajivačnica Amwell i Rochow, postala najvažniji odgajivač rase u svojoj zemlji.

Nažalost, za vreme Drugog svetskog rata njena kuća je bombardovana i ona je prestala sa odgojem. Pošto nije mogla da povede sa sobom iz porušene kuće svoje predivne pse, morala je, jednog po jednog, da ih ubije. Sećanje na taj tragičan događaj, međutim, primorao je gospođu Roes da posle rata nastavi sa odgojem. Tako je ona postala veliki promoter čau-čaua u Holandiji o čemu dovoljno govori i podatak da je ova rasa izbila na drugo mesto popularnosti u toj zemlji, odmah iza nemačkog ovčara.

SARADNJA ODGAJIVAČA

Posle rata usledila je velika saradnja i prijateljstvo među odgajivačima ove rase, što je veoma doprinelo daljem širenju čau-čaua. Među mnogim apasioniranim odgajivačima bili su Henk i Kitty Van de Wouw. Njihova odgajivačnica Van Mongolie ne samo da je posedovala čau-čaue svetskog renomea, već je ona pomagala, svojim primercima, nastanak i danas veoma poznatih odgajivačnica u celom svetu.

Jedna od najčuvenijih odgajivačnica pedesetih godina prošlog veka bila je u Luksemburgu. Sa ne više od 12 do 14 čau-čaua, odličnih francuskih i belgijskih linija, Palmiro i Irena Cottafavi, ustanovili su svoj uzgojni program. Njihovi Mong Fu bili su često viđani u ringovima celog kontinenta.

Dvadesetih godina 20. veka rasa je postala veoma popularna i u Francuskoj. Madam Marechal bila je ne samo pionir u uzgoju već i predsednica Kluba ljubitelja čau-čaua koji je u Francuskoj osnovan 1926. godine. Takođe, jedan od najpoznatijih odgajivača bio je i M. R. Hassenforder. Njegova odgajivačnica zvala se de la Moulaine.

Ghat de la Moulaine bio je izvežen u Sjedinjene Američke Države gde je postao jedan od najvećih i najpopularnijih čau-čaua sveta. Brojni su njegovi sinovi koji su postali šampioni kao i američki odgajivači koji su, na osnovu Ghata, ustanovili svoje uzgoje.

Godine 1934. nemački odgajivači su uvezli iz Engleske nekoliko čau-čaua odličnih krvnih linija, ali im je rat onemogućio dalji razvoj rase. Jedna od najproduktivnijih odgajivačnica bila je vom Palatinat, vlašnistvo H .G. Hoffmana. Tu nije bilo velikih odgajivača, ali je selekcija vršena na osnovu engleskih, holandskih i luksemburskih linija.

U Norvešku je prvi čau-čau uvezen 1890, ali do važnijeg uzgoja nije došlo bez obzira na pogodnu klimu. Posle Drugog svetskog rata nekoliko ljubitelja se oslonilo na uvoz iz Engleske i Holandije. Najpoznatija odgajivačnica bila je Munchu, porodice Messel.

I u Švedskoj je interesovanje za rasu kasnilo. Jedna od prvih bila je gospođica Berg. Njena odgajivačnica Helluland, koja je godinama odgajala dobre primerke, proslavila je švedske čau-čaue i van granica te zemlje.

Situacija u Danskoj bila je identična onoj u skandinavskim zemljama. Sve do četrdesetih godina prošlog veka tamo je bilo malo ovih pasa i gotovo nikakvog interesa za uzgoj. Tek je posle 1960. došlo do osnivanja nekih odgajivačnica, među kojima je najvažnija bila Zoto Kennel, vlasnika H. i A. Wandrupa.

SVE POPULARNIJI U SVETU

U Italiji je 1924. obeležen prvi čau-čau CAC, ali je tek 1931. godine primerak pod imenom Black Jane, odgojen i izlagan od strane gospodina Liocea, dobio drugu titulu.

Duca d'Aosta, veliki ljubitelj rase, izlagao je 1938. ženku Wuncha Blue di Val d'Adige, koja je oštenjena u njegovoj odgajivačnici. Ustvari, ta ženka bila je prvi čau-čau odgojen u Italiji i prvi primerak koji je proglašen za nacionalnog šampiona. Do tada je većina nacionalnih šampiona u Italiji bila iz uvoza. Prvi koji su doveli u Italiju čau-čau bili su gospođa Cassanella, dr Tessieri i profesor Giussani. Oni su odabrali pse holandskog uzgoja za osnovu svog odgajivačkog programa.

Gospođa Cassanella osvojila je šampionate sa dva psa Kou Ling. Sledeći veliki šampion u Italiji bio je i Envoy of Ukwong, kojeg je odgajio gospodin Ergeton, a koji je bio vlašnistvo dr Tessierija. Posle je profesor Giussani uvezao još dva čau-čaua iz odgajivačnice van Mongolie i van de Loumi Hoeve. Profesor je zaslužan i što je Italiji osnovan prvi klub čau-čaua. Na nesreću, taj poduhvat nije uspeo.

Uprkos uvozu primeraka odličnih krvnih linija, u to vreme, ipak nije došlo do stabilnog uzgoja rase u Italiji. Međutim, poslednjih decenija u Italiji je došlo do vidnog razvoja rase zahvaljujući ozbiljnom radu kao i saradnji odgajivača koji su se apasionirano posvetili čau-čauima. Mada je teško tvrditi da se italijanski odgoj izjednačio sa drugim evropskim zemljama, kvalitet koji dolazi sada sa Apeninskog poluostrva počinje da zanima i engleske, francuske, nemačke, danske, finske, brazilske i tajlandske odgajivače. Svakako, veliki podstrek takvom razvoju stvari dao je i Nacionalni savez Italije za čau-čau (ANICC) koji se, posle prvih godina poteškoća, razvio i sada plodotvorno radi.

Priznanje Kluba, kao specijalizovanog društva, usledilo je dekretom od 26. jula 1994. Što se tiče manifestacija, poslednjih godina se primećuje povećanje broja ovih pasa na izložbama. Na nacionalnim izložbama u Italiji prijavljuje se od 15 do 25 čau-čaua, a na međunarodnim od 20 do 40, dok je na Klupskoj nacionalnoj izložbi (Raduno) bilo više od stotinu prijavljenih pasa. Na sreću, ovo povećanje nije samo kvantitativno, već pre svega kvalitativno.

Pogledajte još na našim stranicama i Stadard čau-čau, Kratkodlaki čau-čau i Nega dlake kod čau-čaua.

..........

Izvor: "I nostri Cani''

Natura broj 23 (mart 2001)

Natura Online (5.3.2009)