KINOLOŠKA RAZMATRANJA

Kome dati psa na dresuru?

Ako izuzmemo lovne i one pse koji su isključivo kućni ljubimci, ostaju nam pasmine iz kategorije službenih, ovčarskih i drugih velikih rasa pasa, na koje se ovaj tekst i odnosi

Piše Nenad Vučković, kinološki sudija (Viner YU - SR dresura pasa)

Ne mogu sigurno da trvdim, ali na osnovu desetogodišnjeg praćenja štampe koja se bavi kinologijom ili samo time, rekao bih da tu nešto nedostaje. Naime, poznato je da je kinologija oblast regulisana izvesnim stručnim pravilnicima, statutima, pa čak i disciplinskim odgovornostima, za koje osim stručnih ljudi, retko koji vlasnik zna.

Do tog zaključka došao sam na osnovu pitanja koja mi vlasnici pasa, zainteresovani za obuku, često postavljaju. Na primer, koliko pas treba da je star, da li rasa koju poseduje može polagati ispit u radu, pa sve do onih "šta to ispit jedan, dva i tri sadrži (koje vežbe)", "koje su razlike"  i slično. Zamoren telefonskim objašnjavanjem svojevremeno sam dobrano platio da u oglasnom prostoru jednog od pomenutih listova, uz ne baš mali broj reči, taksativno nabrojim šta sve pas mora da zna za taj "famozni" ispit jedan.

Za ispit dva i tri više nisam imao para, ali savest mi je mirna jer sam urednicima tih listova savetovao da i o tim stvarima pišu. A to bar nije teško: treba samo prepisati iz pravilnika Kinološkog saveza. Uostalom, kao i brojni izveštaji sa izložbi, u stilu "prvi je bio Pera, a drugi Đura"... I  eto ti - kinološkog lista!

Međutim, kinologija je mnogo ozbiljnija stvar, pa ako hoćete i sa finansijske strane. A kako mi tu upravo loše stojimo, i te kako bi pomoglo da ne trošimo novac na - neznanje. Na stranu sada savet da uz štene kupimo i knjigu o uzgoju i vaspitanju pasa... Ali, ono što bi iz pomenutog pravilnika trebalo da se zna je da svi psi, po standardu viši od 45 centimetara, mogu polagati ispite i takmičiti se na utakmicama školovanih pasa u ravnopravnoj konkurenciji sa tzv. službenim rasama pasa. To praktično znači da umesto što na utakmicama u radu, od 15 pasa bude 15 nemačkih ovčara, tu mogu biti, osim službenih rasa i labradori, doge, šarplaninci, stafordi i drugi, a što bi takmičenje učinilo i te kako zanimljivijim.

Druga važna stvar koju treba znati jeste da pas za polaganje ispita mora biti star najmanje 18 meseci, i treće, da pre ispita mora biti pozitivno ocenjen na nekoj eksterijernoj izložbi ili smotri.

Dakle, Pravilnikom je sve to jasno regulisano i time je vlasnik pošteđen nepotrebnog troška da, na primer, uloži novac u obuku svog psa, a da se posle ustanovi da ne može da izađe na ispit jer, recimo, nije dobio pozitivnu ocenu na izložbi, pošto je diskvalifikovan zbog nedostatka testisa, lošeg zubala itd.

Neko će reći da je vlasnik sam kriv što to nije znao ili pročitao. Pa, ipak, ako te vlasnike pasa na sva zvona obaveštavamo i pozivamo na izložbe koje donose solidan prihod, onda je, u najmanju ruku fer da one od kojih živimo, informišemo i zašto ne - edukujemo. To bi, u krajnjoj liniji, doprinelo i višem kvalitetu pasa u čije ime i ljubav se, kao, zaklinjemo.

Dakle, do odluke za obuku, redosled bi izgledao ovako: psa pravilno odnegovati, vaspitati, oceniti zvanično njegove eksterijerne vrednosti i tek onda razmišljati o obuci za ispit ili po svojoj želji, ako nemamo nameru da se takmičimo i u radu.

Bilo bi pametno da vlasnici pasa traže od kinološkog društva Pravilnik o radu i ocenjivanju školovanih pasa i makar tako saznaju šta bi sve to njihov pas trebalo da savlada za ispit. Zatim bi trebalo obavezno posetiti makar jedno takmičenje u radu školovanih pasa. Žalosno je, ali je tako, da se publika na tim takmičenjima svodi uglavnom na same takmičare, dok čekaju svoj nastup, a i na njihove prijatelje. Za takvu situaciju, ne malo, krivi su i pomenuti kinološki časopisi jer bi boljom reklamom nastupajućih utakmica pomogli svima, pa i sebi. Ali, i tu se sve svodi na ono "prvi bio Pera, a drugi Đura"..., odnosno i kad je objevljeno tako nešto, takmičenje je već prošlo i vi niste imali prilike da vidite "u živo" šta bi vaš pas mogao da nauči i, konačno, da li vam baš to treba ili ne.

Dakle, tek tada se može razmišljati o odluci da li obučavati psa ili, za ispit ili za svoje potrebe! I to bi, kobajagi, bilo o samoj odluci... Ali, kome to sve prepustiti?

U pomenutim časopisima naći ćemo oglase tipa "škola pasa", te "stručna obuka", "dresiramo po kućama" i slično. Na takmičenjima, kako je gore savetovano, mogli biste i da upoznate takmičare koji se, najčešće, bave i obukom, i dobiti od njih informaciju ko im je obučavao psa. Ovih drugih ima malo, ali to je već druga tema...

Dakle, bilo da nekog pozovete iz oglasa ili tog istog sretnete na takmičenju, priča je jedno, a priča uz sliku  - već nešto drugo. Ne radi se tu o apriornom poverenju ili ne, već je potrebno da shvatite to kao da upisujete dete u kakvu privatnu školu koju, uz sve to, i debelo plaćate. Svakako ćete voditi računa o tome ko tu školu vodi, kakvi su mu rezultati i slično. Zato obavezno posetite više takvih ljudi i obratite pažnju na smeštaj i ishranu vašeg ljubimca. Ne zalećite se na nisku cenu ako vi donosite hranu. Hrana ne mora da bude neka visoka stavka u ukupnim troškovima, a za malo para, po običaju - dobićete i malo muzike.

Zato, obavezno tražite da vidite demonstraciju rada sa psima ili psom koji je na obuci, a ne sa psom od osam godina koji se već uveliko takmiči. Takvi psi, uz redovan rad, posle toliko godina, lako će vas oduševiti nekom atrakcijom... Dakle, čovek kojem dajete psa na obuku, treba da vam pokaže rad sa - tuđim psom.

Vrlo je bitno pritom da obratite pažnju i na odnos psa prema vodiču obuke, odnosno da li ga se pas plaši i koliko. Izvestan respekt mora da postoji, ali pokunjen pas podvijenog repa i spuštenih ušiju, jasno pokazuje metod obuke, što za neke pse može biti nepopravljivo. Važno je i koliko čovek ima slobodnog vremena za rad sa vašim psom, jer dan za obuku psa je uglavnom kratak. Na te detalje obratite pažnju ali i na moguće preporuke koje ne treba zanemariti.

I konačno, ako ste se odlučili kome ćete da date psa na obuku, obavezno sačinite ugovor, u kome će pisati šta ste se sve dogovorili, koje vežbe pas mora da zna ili koji ispit će položiti kao i to - ko će psa izvesti na polaganje. Ako psa izvodi vodič obuke obavežite ga da ispitu prisustvuje.

Na kraju, da bi obuka bila uspešna postoji ne malo i vaših obaveza osim onih finansijskih. Prema tome, morate računati i na dogovorene posete i na rad na prenošenju komandi vlasniku. Ali o tome drugom prilikom.

............

Natura broj 10 (decembar 1996)

Natura Online (16.12.2009)