VELIKI INTERVJU: JOVAN ANTOHIN, PIONIR SRPSKE RADNE KINOLOGIJE

Neprijatelj dobrog je - još bolje! 

Kada mu je bilo 60 godina, povukao se iz aktivne kinologije shodno svom načelu da poslove treba prepustati mlađima. Ipak, veoma zaslužan za organizovanje prvih međunarodnih utakmica službenih pasa u našoj zemlji, veliki entuzijasta i jedan od pionira radne kinologije na ovim prostorima, gospodin Antohin i danas, 15 godina nakon svog povlaćenja sa scene, pomno prati sve ono što se događa u našoj kinologiji. Upoređujući ono i ovo sada vreme,  predlaže "novu krv'' , više entuzijazma i - striktno poštovanje onoga što se svuda u svetu naziva - pravilom. Zato naš sagovornik, dugogodišnji i iskusni kinološki radnik, i tvrdi da je u osnovi svih uspešnih i zdravih poduhvata - dobar menadžment. Odnosno da sve moramo postaviti na osnove savremenog menadžmenta koji počiva na pet principa: planiranju, organizaciji, izboru kadra, rukovođenju kadrom i sredstvima i kontroli koja je centralno i najbitnije pitanje. Po našem sagovorniku u tome je ključ uspeha i u kinologiji.

Zato naš sagovornik, dugogodišnji i iskusni kinološki radnik, i tvrdi da je u osnovi svih uspešnih i zdravih poduhvata - dobar menadžment. Odnosno da sve moramo postaviti na osnove savremenog menadžmenta koji počiva na pet principa: planiranju, organizaciji, izboru kadra, rukovođenju kadrom i sredstvima i kontroli koja je centralno i najbitnije pitanje. Po našem sagovorniku u tome je ključ uspeha i u kinologiji.

Razgovarali Tanja Popović & Nenad Milojević

Rođen 24. aprila 1924. godine u Beogradu, Jovan Antohin bio je dugogodišnji funkcioner u kinološkim organizacijama i jedan od brojnih pionira radne kinologije koji su svoja nastojanja usmerili u organizacije prvih takmičenja na ovim prostorima. Otac Pavle bio je šumarski inženjer, a majka Dragica domačica. Završio je metalostrugarski zanat i Trgovačku akademiju, oženjen je i ima dva sina i četvoro unučadi. Jovan živi inače u Beogradu, u naselju Mirijevo.

Sa Jovanom Antohinom razgovarali smo na njegovom omiljenom mestu iz mlađih dana, restoranu hotela "Metropol'' koji i dalje redovno posećuje. Evo šta smo tom prilikom zabeležili.

Gospodine Antohine, recite, pre svega, odakle potiče Vaše interesovanje za radnu kinologiju i da li je neko uticao na Vaše prve korake u njoj?

- Moj otac Pavle se po službenoj dužnosti često selio te sam u mladosti živeo u Aleksincu, Brzoj Palanci, Klenu, Sremskoj Mitrovici, Rumi... Godine 1932. bio sam u trećem razredu osnovne škole u Brzoj Palanci gde mi je otac dobio na poklon poentera, i to iz jednog od prvih legala u tadašnjoj Srbiji koje je gajio izvesni profesor Učiteljske škole iz Aleksinca.

U to vreme smo imali i ženku balkanskog goniča po imenu Lisa. Tako je u mojoj osmoj godini, uz mog oca, tog poentera i Lisu, i nastao embrion mog kasnijeg bavljenja kinologijom. Oni su u meni pobudili tu ljubav prema psima.

Kasnije, početkom pedesetih godina, to interesovanje sam još više razvio uz svog ujaka koji je stalno imao pse: nemačkog ovčara, komondora, dogu, boksera, mada je najviše voleo šarplanince i stalno tragao za onim izvornim. No, otišao sam mnogo daleko...

Osnovnu školi sam pohađao u, za one prilike, veoma popularnoj školi "Car Dušan'' na Bulbuderu, i završio u školi "Filip Višnjić'' na Đermu. Pohađao sam gimnaziju "Dom kralja Aleksandra'' na Dedinju, ali je onda izbio rat pa sam, za vreme okupacije, završio metalostrugarski zanat, a posle rata Trgovačku akademiju u Beogradu.

Godine 1952. su me rasporedili u Gnjilane za načelnika privrede Gnjilanskog sreza gde sam se, po prvi put, susreo sa lovom uz tamošnjeg direktora banke koji je imao nekakvog balkanskog goniča i koji mi je poklonio štene svoje kuje. Bio je to "balkanac'' ali bez pedigrea, naravno. To su bili moji prvi kontakti sa radnom, tačnije sa lovnom kinologijom.

Pominjete neke ljude koji su se tih godina bavili radnom kinologijom. Da li se sećate još nekoga ko je tada bio posebno aktivan?

- Zbog premeštaja u Vranje, na novu funkciju direktora Zavoda za unapređenje privrede sreza Vranje, tu kuju poklono sam jednom Šiptaru u Gnjilanu. Ali, u Vranju sam odmah krenuo u potragu za novim psom jer sam nešto sam naumio. Želeo sam koker španijela. Za pomoć sam se obratio kinološkoj organizaciji koja je tada bila u bivšoj Nušićevoj, sada Pašićevoj ulici. Tu sam, sredinom 1957. godine, sreo mog i današnjeg dobrog prijatelja Miroljuba Gajića, Bata-Gaju. Žao mi je što se taj čovek ne bavi više kinologijom i što je, pre svega, to njegova greška jer je on donekle zaslužan za razvoj beogradske kinologije. Bio je veliki agitator i trudio se da svakog zainteresuje da kupi po jedno kučence.

Iz tog vremena sećam se i Aleksandra Mitrovića. On je bio više trgovac, ali lično smatram da je dobro imati i trgovce u kinologiji, naročito za razvoj manje poznatih i zastupljenih rasa. Aca je prilično zaslužan upravo za to.

Tako sam 1957. u Beogradu kupio jednu odraslu, četvorogodišnju, izvanredno obučenu kuju koker španijela sa pedigreom. Kod mene u Vranju provela je nekih šest meseci i vodio sam je u lov. Međutim, nisam uspeo sa njom da uspostavim kontakt. Znate, kod mene pas ima izvestan komfor, ali ipak je to pseći život. Nema troseda, fotelja... pas ima svoj kvadratni metar i to je sve. Ali, nju je prethodni gazda navikao na našto drugačiji život, pa sam mu je ja vratio na opšte zadovoljstvo i psa i njenog bivšeg gospodara.

Nekako u to vreme jedan moj prijatelj je kupio oštrodlakog foks terijera. No, kako su bili kinološki neiskusni, a ti su psi izuzetno temperamentni, taj pas pravio im je haos po stanu. Prijatelj me je zamolio da ga ja uzmem jer sam imao bolje uslove u Vranju od njega, odnosno - dvorište. Tako sam počeo da se bavim foks terijerima. Kasnije sam na jednoj utakmici jamara upoznao Milovana Vitomirova koji je majstor zaslužan što je Jugoslavija dobila i danas ima nemačke lovne terijere. Uz njegovu pomoć sam kupio jednu kuju lovnog terijera koju sam poklonio jednom prijatelju kinologu kada sam iz Vranja premešten u Kovin. Kasnije je Kinološki savez Srbije otkupio od njega tu kuju, u okviru programa razvijanja kinologije, i dao je nekom uzgajivaču u Grockoj, ali se njoj kasnije gubi trag.   

U to vreme, negde 1963, od ujaka sam dobio mužjaka nemačkog boksera, starog dve i po godine koji je bio obučen. Posle prelazim za Pančevo, a onda za Beograd. Moja žena više nije htela pse jer nismo imali uslove pošto smo živeli u stanu, ali je moj sin jako želeo psa, pa smo odlučili da mu kupimo jazavičara 1974. godine od kada se i uključujemo u kinologiju aktivno.

Tada se moj ujak družio sa Ismetom Đošijem, pa sam ga tako i ja upoznao. Tada je Đoši radio u Školi za obuku pasa na Avali. Te godine on je vodio i jedan kurs obuke na kojem je bilo i poznatih imena iz sveta kinologije tog vremena, a među njima je bio i Uglješa Stančić. Moj sin Srđan i Uglješa tada su stažirali zajedno i družili se. Uglješa je veoma zaslužan za razvoj radne kinologije u Srbiji, a naročito u Kikindi gde je tada držao kurseve. Iz tog vremena se sećam i Đoke Perovića koji je takođe držao kurseve i imao odgajivačnicu negde kod Obrenovca. On se bavio nemačkim bokserima i markirao je na prvim utakmicama. Želeo bih da pomenem i prve šampione radne kinologije tog vremena i to Mirka Sirkovića i narocito Slobodana Radosavljevića.

Da li se može reći da ste Vi bili više usredsređeni na rad u samom Društvu i savezima na organizaciji istih, a manje na rad u obuci pasa?

- Da, to je tačno. Ja se nikada nisam takmičio, nisam bio kinološki sudija. Bio sam intenzivno uključen u Beogradsko kinološko društvo (BKD) od 1974. do 1984. godine. Bio sam u nadzornim odborima BKD-a, Kinološkog saveza Srbije (KSS) i Jugoslovenskog kinološkog saveza (JKS). Prisustvovao sam sednicama i sastancima Upravnog odbora iako nisam bio obavezan da to radim. Jednostavno sam smatrao da je to neophodno jer se vodila velika bitka da se finansijski, materijalno i administrativno sredi haos u kome se Društvo tada nalazilo. Imao sam divnog saradnika u sekretarici Društva, Meliti Lamza.

BKD sam napustio 1984. godine kada sam napunio 60 godina jer sam zastupao stav da čovek ne može biti funkcioner kada napuni toliko godina i da tada stvari treba prepustiti mlađima kako bi i oni došli na red da se iskažu i da mogu da rade. Mi stariji možemo biti u nekom savetu ili počasnom telu društva, ali nikako ne smemo biti na funkciji. Neka pravila moraju da postoje.

Kad smo već kod toga, smatram da nijedan funkcioner ne može biti u upravnim i izvršnim telima neke kinološke organizacije ukoliko nema istovremeno psa. Isto važi i za kinološke sudije. To je moj stav za koji sam se uvek borio. Osim toga, te 1984. godine dogodilo mi se i da izgubim psa, kratkodlakog ptičara. Samim tim se ostvarilo ono za sta sam se zalagao i ja sam se tada lepo zahvalio i - povukao iz kinologije. Naravno, i dalje sam je pratio, naročito lovnu i službenu i odlazio sam i dalje na utkamice kad god sam bio u mogućnosti. Tako da se ja od kinologije nikada nisam udaljavao.

Kažite nam nešto više o prvim međunarodnim utakmicama koje su organizovane u Vaše vreme?

- Lično sam bio angažovan u organizaciji Prve međunarodne utakmice za službene pse koja je održana u Beogradu, maja 1976. godine. Tada su sudli Erih Šlajher, Miroslav Zidar, Vlado Gerbec i Jože Vidić. Marker je bio Čedomir Vasić, vođa takmičenja Ismet Đoši, rukovodilac na terenu Salih Crnovršanin, a delagat Vojislav Atanasijević. Ali, moram pomenuti problem koji smo imali oko rekvizita za to prvo takmičenje. Naime, odjednom se ispostavilo da niko ne zna dimenzije za revire i prepone. Pomagao nam je Slovenac Miroslav Zidar koji nam je sve te podatke poslao, ali na slovenačkom, pa smo posle sve to prevodili. Bili su to prvi zvanični rekviziti.

Revire nam je od drveta, sa šarkama, pravilo "Jugodrvo'' i sve je bilo cakum-pakum. I sami Slovenci su se iznenadili kada su došli i videli kako je sve urađeno i organizovano "pod konac''. Na sve smo mislili pa je Slobodan Radosavljević na krovu svog "fiće'' kroz grad vozao čak reklamu za tu utakmicu.

Znate, ja sebe smatram pedantnim čovekom, ali nikada sebe nisam stavljao u prvi plan. Stavljao sam organizaciju u prvi plan jer se to vidi i pamti. Ne vidi se neki Jovan Antohin. Sa velikom se ozbiljnošću pristupalo organizovanju takmičenja; pravio sam predračun prihoda i rashoda, plan i raspodelu rada, organizacije i dužnosti. Određen je organizator takmičenja i njegove dužnosti, sekretar, referent za osnovna dokumenta i njegovi zadaci, zapisničar i tako dalje. Želim da kažem da je onda, pre više od 20 godina, sve bilo napisano šta ko ima da radi.

Druga utakmica je održana 14. i 15. maja 1977. godine u Zemunu, a organizator je bio Vojislav Atanasijević. Ja sam bio organizator Treće utkamice 1979, kao i Četvrte u maju 1980. godine. Radilo se ozbiljno i organizovano. Trudili smo se da se stalno ide na bolje, učili smo na greškama, i svojim i tuđim. Tim povodom bih želeo da napomenem da takmičari treba da nose kataloški broj, a ne startni jer je ovaj drugi unutrašnja stvar organizatora. Publika dobija katalog i iz njega vidi ko je ko i kada ko nastupa. Ukratko, zalažem se da sve bude organizovano kao, na primer, na Svetskom prvenstvu.

Vi ste, zaista, ozbiljno shvatili svoje angažovanje u okviru radne kinologije. Da li ste u tome imali neku pomoć u vidu finansija od strane sponzora?

- Niko nas nije pomagao dinarski, da tako kažem, kesom ili uplatama na račun. Uglavnom sam uspevao da dobijem pomoć kao što je bilo, na primer, pet garnitura štofa za odela od "Centrotekstila'', pet džempera ili desetak pari patika. Onda bismo to podelili kao poklon gostima na takmičenju. U to vreme radio sam u "Centrotekstilu'' i tada sam uspeo da organizujem da se večera na Prvom takmičenju održi u restoranu u Knez Mihajlovoj broj jedan gde nam je fizički ustupljen prostor, a mi smo se sami organizovali za hranu.

Kolike su, po Vama, bile Vaše lične žrtve?

- U sve to je bilo ugrađeno moje slobodno vreme. Zbog kinologije malo je trpela moja porodica jer sam manje bio sa njom. Uglavnom, ja sam se bavio organizacionim delom rada u okviru Kinološkog društva i njihovih manifestacija, a manje obukom, premda je i to zahtevalo velike napore i zalaganja.

Okrenimo se malo sadašnjici i Vašem mišljenju o tome gde se nalazi naša radna kinologije danas?

- Radna kinologija, po meni, sada tapka u mestu, ali ja ne mogu govoriti van utakmica koje uspevam da vidim. Ali, mogu da zaključim da imamo i jedan ozbiljan problem. S obzirom na to da smo nekada u Beogradu, tih pionirskih dana, imali četiri-pet, a danas oko desetak takmičara, postavlja se pitanje šta smo onda uradili za proteklih 30 godina?

Posle dugog perioda stagnacije imali smo nekoliko sezona sa najmanje desetak kvalitetnih utakmica. Ove sezone se ponovo oseća pad i u broju i u kvalitetu. Da li ste Vi zadovoljni brojem utakmica i nivoom na kojem se organizuju?

- Po meni problem ne leži u broju. Za Beograd su dovoljne četiri utakmice, ali pod uslovom da su dobro organizovane. Lično smatram da je sadašnji nivo prosečan. Trebalo bi da se više radi po ugledu na te prve utakice koje smo mi organizovali. Tada su se znala pravila i organizovanja i učestvovanja. Sve je bilo na visokom nivou.

Želim da vam dam jedan primer: 1976. godine takmičar iz Slovenije, Rado Priberšek, nije imao potvrdu o vakcinaciji protiv besnila za svog psa da pokaže na uvid veterinaru i njemu tada nije bilo dozvoljeno da učestvuje na tom takmičenju. Ali, on nije rekao ni reč protesta već se povinovao pravilima. Sledeće godine je on došao takođe i pobedio na takmičenju u Zemunu. To nedostaje danas: i kultura takmičenja i sportski duh i bolja i profesionalnija organizacija takmičenja.

Trebalo bi se pozabaviti i problemima suđenja što bi se rešilo formiranjem sudijske organizacije i za rad i za eksterijer. Slažem se takođe da treba imati i all-around sudije jer je to ekonomski isplativo, ali se mora uvesti kontrola i regulisanje rada sudija sa ciljem podizanja radne kinologije na viši nivo. Bilo bi dobro da na utakmicama imamo dobrog i stručnog konferansijea i kvalitetan razglas jer bi to pomoglo potencijalnim ljubiteljima te vrste kinologije da uživaju u utakmicama i da, samim tim, zavole radnu kinologiju. A nama upravo to treba: što više poklonika tog sporta!

Osvrnuli smo se na radnu kinologiju Vašeg vremena. Gde je po Vama kinologija danas u odnosu na ono vreme kada ste se Vi njome aktivno bavili?

- Smatram da nema ničega bez entuzijazma. A toga danas nedostaje. Nekada je pod mojim nastojanjima svaka tri meseca izlazio "Informator'' sa porukom da je "kinologija nauka o selekciji i uzgoju rasnih pasa''. Za deset godina je izašlo 40 brojeva. Ali, ne može se sve svesti na nekoliko ljudi. Želim da napomenem da cenim dr Mahmuda Al Dagistanija koga poznajem još iz njegovih studentskih dana. Smatram da je veoma korektan i da je uz njega učinjen veliki pomak u odnosu na moje vreme. Postoji definitivno uzlazna linija u kvalitetu pasa i njihove masovnosti, naročito u eksterijeru, ali potrebno je isto zalaganje i u oblasti radne kinologije, tj. školovanih pasa, lovačkih pasa i posebno "zabavne'' radne kinologije, takozvanog agilty-ja.

U razvijenim kinološkim sredinama poligoni za obuku pasa su sastavni deo kulture življenja u urbanim sredinama. Šta mislite o potrebi za postojanjem poligona na našim prostorima, naročito u tako velikoj kinološkoj sredini kao što je Beograd?

- U svoje vreme sam, uz pomoć Melite Lamze, pokrenuo inicijativu da se napravi poligon za obuku pasa i to prosledio Urbanističkom zavodu Beograda sa molbom da nam se dodeli prostor za kinodrom-poligon za jamarenje i trke pasa i teren za poligon za obuku. Tu je trebalo da bude i ambulanta, prodavnica pribora, hrane, knjiga, magacin za rekvizite... Bili smo na dobrom putu da kinologija nađe svoje mesto. Nažalost, nismo uspeli da to i realizujemo. Treba imati u vidu da o poligonu odlučuju politički i državni čionioci. Čak smatram da bi neko ministarstvo, na primer sporta, poljoprivrede, odbrane ili unutrašnjih poslova, trebalo kinologiju da stavi na dnevni red jer je kinologija učinila mnogo dobrog. Bilo je slučajeva da su čak dva-tri narkomana ostavila drogu i posvetila se kinologiji. Nažalost, ne sećam se više njihovih imena, znam samo da su imali boksere i šnaucere. Kinologija je jedan društveno koristan sport. Samo bi trebalo poraditi na njenoj popularizaciji i verujem da bi problem poligona onda bio rešen.

Kakvo je Vaše mišljenje o sponzorima i njihovom angažovanju sa ciljem podizanja nivoa kinologije u nas?

- Mi moramo da shvatimo da su sponzori neminovnost, iz razloga što se društvo kreće novim putevima. Potrebno je naći ekonomski interes između kinoloških priredbi i sponzora, odnosno reklame.

Imate li predlog kako dalje?

- U životu sam uvek nalazio da je u osnovi svih uspešnih i zdravih poduhvata dobar menadžment. Moramo sve postaviti na osnove menadžmenta koji počiva na pet osnovnih principa: planiranju, organizaciji, izboru kadra, rukovođenju kadrom i sredstvima i kontroli koja je centralno i najbitnije pitanje. Mislim da je u tome ključ uspeha. Treba samo imati u vidu da je neprijatelj dobrog još bolje i poraditi na tome.

............

Beogradsko kinološko društvo

- Beogradsko kinološko društvo imalo je sedamdesetih godina izvanrednog sekretara, Melitu Lamza. Ona je svojim radom i zalaganjem umnogome doprinela uspešnoj organizaciji prvih međunarodnih utakmica u Beogradu, a 1978. godine se iz porodičnih razloga preselila u rodni Zagreb. Za nju je vezan jedan zanimljiv detalj. U vreme lomova i cepanja stare Jugoslavije, 1992. godine - priča Antohin - video ju je na televiziji. Intervjuisana je u Zagrebu na Trgu Bana Jelačića sa jednom prijateljicom. Na pitanje šta misli o Jugoslaviji rekla je sve najlepše o Beogradu i Srbiji, tako da se on sav naježio. Po njegovim rečima, Melita je bila izuzetna osoba koja mu je u mnogo pomogla u radu.

.............

Zahvalnost očuhu

Jovan Antohin nosi prezime svog očuha Pavla koga smatra svojim pravim iako on nije njegov biološki otac. Naime, Pavle Stepanovič Antohin, inženjer šumarstva, rođen je u Rusiji, okrug Saratovski. Službovao je u Beogradu, Aleksincu, Brzoj Palanci, Klenu i Sremskoj Mitrovici. Tokom Drugog svetskog rata ubile su ga ustaše. Njegov posinak Jovan i danas mu redovno daje pomen s poštovanjem, puno ljubavi i zahvalnosti.

...........

Slavni dani

- Želeo bih da napomenem da uspešan rad beogradske kinologije u to vreme možda ne bi bio moguć bez ozbiljnog pristupa i rukovođenja organizacijom prof. dr Milana Jockovića, doživotnog i počasnog predsednika Beogradskog kinološkog društva. Zato bih se zahvalio profesoru Jockoviću na saradnji sa željom da ga još dugo služi odlično zdravlje – kaže Jovan Antohin.

...........

Natura br. 23 (mart 2001)

 Natura Online (26.2.2009)