NEKA RAZMIŠLJANJA O PRAKTIČNOJ OBUCI POENTERA I ENGLESKOG SETERA

Kad Aron stavi naočari za sunce

U mladosti moje lovačke karijere, a to beše pre više decenija, moj kinološki vrt cvetao je poenterskim i seterskim cvetovima, onim po meni najlepšim, ljubičastim krupnim zimskim hrizan­temama. Lovio sam tada sumanuto sa "Englezima" i budio ih, uglavnom na prepelice. Beše to uglavnom leti, u Ovči, sa čika-Jovom, kad se do lovišta išlo vozom i vraćalo u određeno vreme. Jer, ako zakasniš, bilo ti je suđeno da prenoćiš na stanici do prvog jutrenja kojim se oglašavao prvi i poslednji voz za Beograd - do večeri. No, već tada sam primetio neke sličnosti i razlike između ta dva lovca, neke njihove urođene osobine, pa i mane koje se, naravno, samo strpljivim radom i treningom mogu ispraviti, a vrline pospešiti. Ovi redovi posvećeni su tom iskustvu...

Piše profesor Zoran Lj. Milić, kinološki sudija

Ni sam ne znam koliko sam u svom životu odstrelio prepelica ispred poentera i engleskih setera. I danas to činim dok pokušavam da prebrodim krizu u koju su zapali naši divni bretoni zahvaljujući robno-novčanoj, a ne kinološkoj politici pojedinih odgajivača...

A tu, pre neki dan, ustvari, uoči početka lova na prepelice, čitam u "Politici", neka kinološka sveznalica ("neznalica") piše članak. o lovu na prepelice! I u članku gospodin novinar preporučuje za lov na prepelice isključivo - nemačke ptičare. Čast nemačkim ptičarima! Oni su odlični lovački psi. Ali tvrdnja da samo njima treba loviti prepelice, čista je glu­post ili - veliko neznanje. Verovatnije je o ovom drugom reč. Evo o čemu se, zapravo, radi.

NEMAC ILI ENGLEZ?

Može biti da zahvaljujući njegovoj konstituciji, za nemačkog ptičara treba manje vremena kako bi se doveo u red, disciplinovao. Mada, kako danas stoje stvari, čisto sumnjam i u to, ali neka mu... Bez obzira što sam video i sudio rad prvoklasnim, brzim "nosatim švabama" i divio im se kad su to radili u stilu svoje rase. Ali, o njima toliko, da ne ispadne kako sam protiv njih. Jer, nikada nisam lovio sa njima. Evo zašto. Malo šale neće biti na odmet.

Nekom prilikom upitam čika-Jovu, tih davnih godina, zašto on ne lovi sa "Nemcima"? Meni su se naročito dopadali oni boje čokolade, možda zato što sam kao mlad mnogo voleo čokoladu? Ko zna?...

- E, moj sinko - odgovori meni on, pumtim njegove reči i danas. - Lovio sam ja sa njima i te kako... jednog dana, pred polazak u lov, bilo je to još u Soko Banji, kažem ja mojoj Nini: "Sedi!", ne bi li je vezao, a ona na leđa, pa sve četiri uvis. Ona "stvar" tek počela da bubri, bila je pred teranjem, pa pravo meni pod nos, kako sam se sagnuo da joj stavim okovratnik. Ja mlad čovek, u kući mlada žena, dvoje muške dece, oboje lovci. Bi me nešto sramota... Obuze me stid.

Naravno, ovo treba shvatiti samo kao šalu, pa se zato vratimo našoj temi.

Psi koje sam tada voleo, engleske ptičare, bili su "tvrdi", navodno. Njihova obuka, baš zbog toga, bila je mnogo interesantnija. I do divjači i kad počne rad sa divljači. Zanimljiva je, vanserijska! Kontinentalce, gotovo sve, sem bretona, možeš dresirati više komada. Engleskog setera moraš obučavati dok se ne smiri, jednog po jednog. Tek kad se umiri na divljač, tada ga treba izvesti nekoliko puta sa drugim, iskusnim, disciplinovanim psom radi provere sekundiranja. Ako to poseduje, opet u samoću, isposništvo, kaluđerstvo...

"Englez" se, na osnovu mog iskustva, najbolje može uraditi ako je stalno uz dresera ili vlasnika, ako ga on obučava. Jer, kad počne marka, pucanj, pad odstreljene divljači, aport, naravno samo ohlađene, nikako vruće, tek odstreljene divljači, pas može da je tako stegne da joj istera creva napolje. A može i da je proguta, ako je u blizini neki drugi pas. Doduše, video sam svojim očima kako to rade i bretoni u gužvi i to šampionska grla. Zato, poučen tim iskustvom, idem na sigurno. Pustim psa, neka me odvede do odstreljene divljači, a ja aportiram, umesto njega, do odmora, užine, dok se divljač ohladi, ukruti... I tek onda odvedem psa na stranu i - probam.

Dovoljno mi je, za prvi put, samo ako hoće da uzme samostalno divljač, pošto će je drugi put doneti. Za aport, kod engleskih ptičara, mnogo su lakši oni sa slabijim nosevima. Pravi "Englezi", prefinjena nosa, teže to savlađuju, ali savlađuju, iako im toliko mirisa perja u ustima baš ne prija kad im je dovoljan tračak mirisne poruke koju im divljač pošalje i po najblažem vetriću, da stanu.

Dalje, primetio sam, kad poenter pvi put stane na divljač, lakše se dovrši obuka ako se divljač odstreli, nego ako se promaši, jer se pas tada dovodi do odstreljene divljači i brže shvata, ne mora da trči, odnosno izbegava se uzaludnost jurnjave. Ako promašim, onda nastupa sistem: Kad ne možeš ti, onda ću ja! Tad nastaje besomučna jurnjava. Evo neposrednog iskustva.

GLEDANJE KROZ PRSTE

As, poenter koga obučavam, markirao je u Makcima promašenu pre­pelicu. Naravno, svakome se to dogodi. Nema ničeg lošeg u tome. Ali ja sam se namučio dok sam ga posle toga smirio na treninzima. Doduše, sa "Englezima" i te su muke slatke ako čovek ume da uživa u galopu, krstarenju, stilu rada psa koji on tada mora da pokaže. Čim sam mu, u jed­nom drugom lovu, ubio divljač iz marke, prdavca, odmah se ponašao drugačije, mada i tada nije hteo da završi lov kad sam ja hteo. Ali, tu je bio pomoćnik Milan, izlemao ga vrbovim prutićem pošteno, a kad je došao do mene, na moj poziv, pravio sam se lud, pomilovao ga, izgrdio tamo nekoga koji je mog psa tukao bez moje dozvole, dao mu divljač u usta i sve je bilo u redu.

Nekoliko nedelja pre toga lovio sam prepelice u Bariču, u lovištu dragog i dugogodišnjeg prijatelja, predsednika lovačkog društva "Braničevo". Po velikoj vrućini i jakoj košavi bio sam sa Asom i Aronom. As nije hteo naročito da sluša, ali je zato bio tu pomoćnik. Aron je krenuo niz jak vetar i, kad je bio sedamdesetak metara od mene, okrenuo se i, spustivši "zadnji trap" ka zemlji, počeo je da kulira ka meni sa glavom dignutom prema suncu. Žmirkao je od jakog sunca. Bilo mi je žao što mu "ne ponesoh naočari za sunce". Kad mi je prišao na tridesetak metara - prhnula je prepel­ica!

Opalio sam, više kaubojski, i divljač je pala. Pronašli smo je i ja nisam hteo da maltretiram pse. Pozvao sam ih. Aron je odmah došao ali As. pošto je to bilo nedelju dana posle Makaca, nas­tavljao je lov. Posle ponovljenog poziva, nije hteo k meni, ali je prosao pokraj pomoćnika koji ga je svojski odalamio prutom, tako da je bez razmišIjanja došao da ga vežem.

Na kraju, svako ko ho­će da ima dobrog engles­kog ptičara, mora da zna da mlad pas mora da zri. U tom zrenju čini gluposti od kojih neke treba kaž­njavati, a nekima gledati kroz prste. Evo jedne greške kojojoj sam "progledao kroz prste".

Na jednom treningu, gde je teren bio terasast, nepregledan u potrebnoj meri, Aron je krenuo ispred mene, a As na drugu stranu. Odjednom, Aron se spustio sprat niže i vršio "nuždu". Zatim se popeo na gornji boj i posle se, opet, vratio sprat niže. Video sam mu samo poprsje. Mislio sam da opet radi "ono". Posle se izgubio.

Prišao sam ivici i video kako se prizemio i kulira. U tom trenu zatutnja iza mene As. Taman pomislih "a šta ako se jato predvojilo", kad As, svom sili­nom, grunu u jarebice. Digoše se i one ispred Arona i oni ih - lepo ispratiše. Kad su se vratili, pošto ih vezah obojicu, uradismo nekoliko disciplinskih vežbi, napojih ih i vratismo se kući. Bez kazne.

Završavajući ova razmišljanja neobično je dobro znati da lovac prvu sezonu mora da lovi za psa, da bi pas narednih desetak lovio za - njega.

.........

Natura broj 9 (oktobar 1996)

Natura Online (30.10.2009)