LOVNA KINOLOGIJA: NEKA ZAPAŽANJA O ENGLESKOM SETERU

Bez improvizacija, molim!

Nesumnjivo stara rasa pasa, namenjena prevashodno lovu, danas je zbog nekih "odgajivačkih eksperimenata" u krizi. Jer, bretonizovanjem setera i seterizovanjem bretona nije se ništa konkretno dobilo. Zapravo, zahvaljujući prevashodno bogatim italijanskim odgajivačima, čiju smo "novinu" nekritički prihvatili, dobili smo niže i navodno brže engleske setere, a što sve zajedno, pokazalo je iskustvo na našim terenima - nema blage veze ni sa istinom, a ni sa - pravim engleskim seterom.

Piše profesor Zoran Lj. Milić, kinološki sudija

Engleski seter je nesumnjivo stara rasa. Jav­lja se negde oko 1555. godine, kako tvrdi jedan od tvoraca te rase, ser Edvard Laverak koji je, sa jedne strane, u srcu Engleske, odgojio jednu liniju te rase. S druge strane, jedan drugi gospodin, takođe lord, čije sam ime, nažalost, zaboravio, odgojio je drugu liniju te rase, pa su, pareći ih međusobno, dobili prototip današnjeg setera.

Ako odemo još dalje u prošlost, saznaćemo i da engleski seter ima seting španijela iz Španije, koji je, verovatno, ukršten sa nekim engleskim goničem, najverovatnije foks hundom jer je na sličan način dobijen i poenter. Naravno, varijeteti setera, kao što je onaj irski, dobijen je u Irskoj, engleski u Engleskoj, a gordon u Škotskoj.

DŽEK JE ZNAO SVOJ POSAO

U svojoj dugogodišnjoj lovačkoj praksi, moram da kažem, lovio sam sa dobrim, odličnim engleskim seterima. Svi su bili propisno visoki i, naravno, malo duži nego što su visoki, sa kratkim došapljem. Svi moji seteri spuštali su se u trku, zalegali, imali odlične noseve i čvrstu marku, stils­ki besprekornu. Zalegali su, zapravo, obavezno zadnjim delom tela pred divljači.

Jedan od mojih boljih pasa te rase markirao je jarebice i po 150 metara od mene. U takvim situacijama nikada nije dolazilo do podizanja pre nego što bih ja lagano došao, nogu pred nogu, do jata, na dohvat puške.

U međuvremenu moj Džek, taj sjajan pas, držao ih je tako uspešno na oku, blokadom, kao zmija žabu. Čim bi osetio uzne­mirenje, izvlačenje, on bi, ležeći na bezopasnoj udaljenosti od jata, otpuzio na suprotnu stranu, i malo se izdigao da ga predvodnik jata samo uoči. To bi se ponavljalo sve do mog dolaska.

Ni danas mi nije jasno na koji mu je to način polazilo za rukom da, kad ja stignem, da se nađe u blokadi na suprotnoj strani tako da jato uvek ostane između njega i mene. Gledao bi me tada pravo u oči, kao da se smejao, kao da je želeo da mi kaže, onako učtivo, kao svaki Englez: "Gospodine, ja učinih svoje, sad ste Vi na potezu"...

U takvim situacijama jato retko kad poleće levo ili desno. Tada se obično u obliku kupe penje ka nebu. Tada gađam prvu jarebicu, vrh kupe. Uz nju padne obavezno još koja, jedna, dve, tri... Pošto ih pas pokupi, malo odmorimo, prezalogaji­mo nešto u hladovini nekog bogatog hrasta, pa krenemo kući jer je time, a ne kao danas - lov završen.

VISINA DONOSI I BRZINU

Nažalost, takvih setera, kao što je bio Džek, danas više nema. Možda se u Finskoj ili Švedskoj zadržao još po koji, mada sumnjam. Doduše, ne­mam ni uvida u prilike kakve su u njihovoj posto­jbini Engleskoj... Ali, po mom ličnom mišljenju, za to što više nema onih pravih "engleza" najviše su doprineli bogati italijasnki odgajivači koji sve gledaju kroz novac, pa i pse. Kako?

Moram da kažem da sam kao kinološki sudija sudio čuvenim Rovinijevim seterima, Del Bacanovim. I šta se dogodilo? Oni su pravili toliko praznih marki sve dok se vodičima nije smučilo, pa su ih vezivali sami.

Namerno nisam hteo da upotrebim trubu. Čujem, ima i dobrih i to je, verovatno, istina. Recimo, gospodin Ristić iz Jagodine ima dobre lovne setere koji postižu vidne rezultate na utakmicama, ali o tome ne mogu da govorim jer ih nisam video...

Ali, šta se to desilo sa engleskim seterima?

Zbog one "poznate istine" da titule donose veću popularnost, pa i "lovu", došlo je u Italiji do ukrštanja engleskih setera sa bretonima kako bi se, ovim prvima, smanjila visina i navodno - povećala brzina. I šta su dobili?! Ti "poznavaoci" rase jed­nostavno su upropastili obe rase!

Seterizovali su bretone a, s druge strane bretonizovali setere koji sada, tako smanjenog rasta, široke bretonske lobanje i kratke glave - ne liče ninašta! Ti psi, tvrdim, ne trče ni malo brže od onih pravih visokonogih, čak su i sporiji. Možda postoji i neki izuzetan primerak "novog engleskog setera", ali da li se isplatilo toliko kvariti rasu, odnosno dve, za samo nekoliko grla? Sigurno - NE!

Slučajno sam bio nedavno "babica" jednoj sta­rijoj seterki i za taj "babičluk" dobio sam štene koje sam izabrao. Otac mog Arona je neki Blek od Hristića; po njemu moj pas ima jednog dedu šampiona u radu i lepoti, a i po majci. No, zašto ovo pišem?

Pošto sam uzeo pomenuto štene, a poznat sam ovde kao odgajivač epanjel bretona, svi su se namrštili na taj moj gest. Ali, ne i ja.

Moj "englez" danas ima dve godine, visok je 65 centimetara i neverovatno je, rekao bih, neshvatlji­vo - brz. Kad trči, prosto guta teren! Aron u lovu zaleže, markira, sekundira... Toplo se nadam da će, ne samo meni već i drugima svo to svoje umeće pokazati i jesenas na utakmicama i u lovu.

S druge strane, vlasnik Aronove majke, sledeće godine, pario ju je sa psom gospodina Ristića iz Jagodine i ti štenci su sada godišnjaci. Po mom mišljenju, eksterijerno su znatno slabiji od Arona koji već ima jedan CAC i, koliko sam ja mogao da vidim, nisu brži od njega. Zašto? Jer su niži! I, po meni, to je logično; viši pas ima bogatiji, izdašni galop. Još ako ima junačko srce, onda je to ono pravo. Po onoj crnogorskoj: "Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka"...

Ali, otom-­potom, jer ovo su samo neka razmišljanja nastala na osnovu mog višedecenijskog kinološkog i lovnog iskustvu.

...........

Natura broj 8 (avgust 1996)

Natura Online (18.7.2009)