Kad pas (ni)je prijatelj čoveka 

Selo Martinci kod Sremske Mitrovice ovih dana zavijeno je u crno. Borislava Komnenića (47), kako su javile novine, u pet sati ujutru, dok je čekao autobus kojim je trebalo da ode na posao, iz magle, napala su dva psa rase rotvajler. Čovek, na smrt preplašen, pokušao je da spas pronađe na obližnjem drveta ali su psi bili brži. Oborili su Borislava i kada je patrola policije, nakon 45 minuta (?) došla na mesto nesreće, zatekla je rotvajlere nad raskomadanim i obeznenjenim čovekom. Policajci nisu smeli odmah da pucaju u pse da ne bi pogodili Komnenića, nego su, nakon izazvanog napada, jednog rotvajlera ubili, a drugog, koji je i pobegao, lakše ranili. 

Nesrećnom čoveku mitrovački hirurzi nisu mogli da pomognu, pa je Borislav odmah prebačen u Beograd. Kako je izveštač "Blica" javio, Komneniću su psi naneli teške povrede i šanse da preživi veoma su male, dok je vlasnica pasa, Marica Ilić iz Martinaca, odvedena u pritvor. Izveštač je još saznao i da su dva rotvajlera pre desetak dana, došla sa dresure, tako da je ta vest sa razlogom zgrozila mnoge. No, slučaj iz Martinaca istovremeno je pred javnost postavio i pitanje koliko su realno opasni naši kućni ljubimci i, naravno, šta (ne)činimo da do ovakvih krvavih nesreća ne dođe. 

Svaki vlasnik ili ljubitelj službenog psa, među koje se ubraja, naravno i rotvajler, uz nemačkog ovčara, dobermana, boksera, erdel terijera i velikog crnog šnaucera, ali i onih drugih velikih molosa, među kojima je i naš šarplaninac, mora biti kinološki pismena osoba koja zna da takve pse mora adekvatno držati u naseljenom mestu, odnosno da oni moraju biti zatvoreni u tzv. boksevima (u dvorištu) ili pak, ako njih nema, da se pas mora vezivati za lanac dovoljne dužine koja će mu omogućiti slobodno kretanje uz ogredu kuće.

Međutim, to što su se pomenuti rotvajleri našli na ulici (bez vlasnika, povodca i zaštitne korpe) govori pre svega o našem balkanskom javašluku. I, naravno, o nesavesnosti vlasnika, a manje o agresivnosti pasa. Jer, po pravilu, službeni psi napadaju samo na komandu, a dreseri i etolozi tvrde da neki od njih to čine i iz - straha. Činjenica da je čovek želeo da  pobegne trkom i tako izbegne napad, pse je samo još više razjarila, pa i podstakla da započeto završe, mada je i običnom vlasniku pasa poznato da svaki pas u predmetu ili biću koje se brzo kreće prepoznaje, shodno svom urođenom lovačkom instiktu - plen!

Dakle, šta činiti kada se pred vas nadvije opasnost zvana - agresivan pas?

Pre svega, u takvim slučajevima je najpametnije ne bežati i ne paničiti, odnosno potrebno je pravilno proceniti situaciju. Treba zadržati hladnokrvnost i dozvoliti psu da vas slobodno omiriše (identifikuje). Blagim i sigurnim glasom (nikako vikom) psu treba dati do znanja da ne nameravate da ga udarite ili povredite. Iskusniji i hrabriji će, bez naglih pokreta, mirno pružiti i ruku psu da je omiriše (sa dlanom okrenutim na dole) ali neće pokušavati da psa pomiluju po glavi ili ušima, jer "napadač" to može, u strahu od čoveka, da poveže sa napadom. 

Da li će pas napasti ili ne može se uglavnom videti i po izgledu i ponašanju psa: kada mu je dlaka nakostrešena u grebenu (vrat), kada mu je rep podignut u visini leđne linije ili više, kada su mu zubi iskeženi i naročito, kada potmulo, gotovo nečujno reži na vas treba znati da je takav pas, za razliku od onog koji samo laje, ozbiljno spreman za napad. Tada je najpametnije stati na pristojnom odstojanju od njega i bez naglih pokreta i okretanja leđa (i koliko vam to nervi dozvoljavaju) treba  zadržati hladnokrvnost. Zatim treba sačekati, bez nervoznih pokreta, da se pas smiri i sam povuče sa "bojnog polja". Ponavljamo, bez obzira koliko vam se pas čini opasnim, u takvim delikatnim situacijama ne treba nikako bežati od njega (jer je pas, sasvim sigurno, brži od čoveka). Takođe, ne treba vikati ni cikati, ali ni pokušavati da udarite ili oterate psa silom. Poželjno je čak gledati psa, ali ne neprijateljski.

Naravno, ako do napada i ujeda psa ipak dođe, kažu dreseri, tada treba odlučnim i jakim udarcem psa u glavu odvratiti od te namere, uz prethodno, pa i obavezno upozorewe "FUJ!". Ta komanda, u dreserskom žargonu, za službenog psa, pa i one koji su bar delimično socijalizovani, znači "ostav", odnosno zabranu radnje, u ovom slučaju napada. U većini slučajeva, pokazuje iskustvo, vaša hladnokrvnost i superiornost nad psom pobeđuje nesreću jer pas gotovo nikada neće napasti dominantnu osobu, naravno pod uslovom da nije oboleo od opakog besnila što je u našim uslovima i na sreću ipak retkost.

Ali, stopostotnog pravila ni kod pasa nema. Međutim, konstatacija izveštača nemilog događaja da su psi napali nesrećnog Komnenića zato što su bili na dresuri - potpuna je besmislica. Jer, upravo obučeni psi ne napadaju van svoje teritorije (dvorište, kuća i sl) i zato je veliko pitanje šta se stvarno tog jutra dogodilo. Drugo, obučeni (dresirani) psi napadaju samo na komandu svojih vlasnika ili vodiča i gotovo je neshvatljivo da se dresura povezuje sa obučavanjem psa da bude agresivan i ujedljiv. Istina, postoje specijalni kursevi i za to, ali je osnovna namena dresure da se školovanjem psa on korisno upotrebi, da izvršava određene naredbe svog vlasnika i da mu pomogne u odbrani kada se za to ukaže potreba.

Zato, nazivati ili kriviti ovu ili onu rasu da je "krvoločna i agresivna" neumesno je i nestručno, kao i ono tvrđenje da je do nesreće došlo "zato što su psi bili na dresuri". Naša narodna izreka "kakav gazda takav i pas" zadire dublje u problem i objašnjava ga, pa shodno njoj krivicu za nesreću u Martincima ne treba tražiti u rasi pasa ili dresuri već, pre svega, u vlasniku koji je uopšte dopustio da mu psi slobodno šetaju ulicom. Takvim "kinolozima" trebalo bi ne samo trajno zabraniti držanje i odgoj pasa već ih treba, naravno, i krivično goniti.          

Sve rečeno, međutim, ukazuje da osim umiljatih, lepo negovanih kućnih ljubimaca i sigurno najvernijih čovekovih prijatelja, dresirani ali i oni drugi psi mogu i te kako biti i - agresivci. I to bez obzira na rasu, veličinu ili pol. Uostalom, kao i napad rotvajlera u Martincima i slučaj od pre godinu-dve, kada je čopor izgladnelih pasa lutalica u Mirijevu napao i usmrtio mališana romske nacionalnosti, pokazuje da sa psima, uz svekoliku ljubav koju gajimo prema njima, moramo biti i veoma oprezni. Ali, kao civilizovano društvo moramo voditi računa i o njihovom fizičkom i mentalnom zdravlju, ishrani, ponašanju i obaveznoj vakcinaciji. Slučaj sa rotvajlerima, međutim, ukazuje nam i da o ponašanju i reakcijama pasa moramo još mnogo toga da naučimo, odnosno da smo i kao društvo dužni da razvijamo kinološku kulturu ne samo kod najmlađih već i starijih. 

Zato, ne okrivljujmo unapred naše četvoronošce već se pre svega okrenimo sebi i vodimo računa o svojim psima. Jer, kada do nesreće dođe ono "nisam znao" ne može popraviti ništa, a pogotovu ne može ublažiti bol i tugu koja ovih dana vlada u kući Komnenića...

(Preuzeto iz nedeljnika "Vojska", februar 1998)

(Objavljeno potom u mesečniku "Natura" broj 18, mart 1998, strana 24)

......

Natura Online (10.3.2021)