INTERVJU

KINOLOŠKI VETERAN MILOVAN ĐORĐEVIĆ ZEKA, ODGAJIVAČ I DRESER NEMAČKIH KRATKODLAKIH PTIČARA:

U Srbiji se više novca obrće u kinologiji nego u našem celom stočarstvu

- Do sada sam imao ukupno oko 500 pasa... Svake godine, kao i ove, imam najmanje dva legla i uvek oko 20 pasa u odgajivačnici. U svojoj kinološkoj karijeri, koja traje više od pet decenija, prodao sam samo četiri šteneta. Uostalom, kinolozi znaju da ja uopšte ne prodajem štence. Zašto to radim? Kad novi vlasik ne uspe sa psom iz mog odgoja, on ljagu baci na mene odgajivača. A kad uspe sa psom on sve zasluge pripiše sebi. E, upravo zato ja prodajem isključivo obučene pse za utakmice! I to samo svoje. Ali, štence ne prodajem! Nije greška… Dobri radni psi se prodaju bogatim strancima, lovcima, takmičarima… Ali, i tu postoje klanovi! Ti svog psa možeš da prodaš strancu ali samo preko njih, preko preprodavaca. I sad, kada se zna da je cena jednog dobrog radnog psa u Srbiji, recimo onog sa šampionskom titulom u radu, od 7.000 pa do čak 15.000 evra, jasnije je o čemu govorim - kaže Milovan Đorđević Zeka, ekskluzivno za Naturu Online.

Razgovarao Dušan Marinović, urednik / Foto arhiv Milovana Đorđevića Zeke

Milovana Đorđevića Zeku upoznao sam pre mnogo godina. U ono vreme kada je grupa odvažnih srpskih kinologa digla prvu ozbiljnu bunu protiv ovdašnjih kinoloških dahija, begler-begova i lokalnih aga. Milovan je želeo iskreno da pomogne, ukazivao na mnoge nepravilnosti u našoj kinologiji, pričao o stvarima koje su i meni, tada, izgledale prilično neverovatno…

Jednom prilikom, pre petnaestak godina, kada je buna malo utihnula, svratio sam do njega, do Majura kraj Jagodine, i uverio se da Milovan ozbiljno radi sa psima. Video sam da je dosledan odgajivač i dreser i da zaista voli to što radi.

Putevi su nam se potom razišli. I dugo se nismo videli ni čuli. Život je tako hteo.

I onda, pronašao me Zeka na Fejsbuku, poslao zahtev… Čuli smo se, razgovarali…

Nešto kasnije, odlučio sam da napravim seriju intervjua za Naturu Online sa našim kinološkim veteranima, ljudima koje sam znao ali i sa onima koji imaju nešto novo, važno i pametno da kažu i poruče svima, pre svega mladima.

Milovan je odmah prihvatio moj poziv.

Malo smo se dopisivali, pa razgovarali putem Skajpa… Tako je nastajao polako i ovaj intervju, u stvari, ova zanimljiva i, rekao bih, ne samo kinološka priča.

* * *

Kako bi, za početak, sebe predstavio onima koji Te ne znaju?

- Kako ne postoji baš velika mogućnost da običan čovek otvoreno izrazi svoje mišljenje i različit stav o našem društvu, pa i kada je reč o kinologiji, gde je takođe mnogo loših stvari, korupcije i podaničkog mentaliteta, zahvalan sam Naturi Online što mi ja dala priliku da kažem reč-dve i o tome.

Ali, da se prvo predstavim: rođen sam 1948. u Majuru kraj Jagodine, u Srbiji. Tu sam završio osnovnu školu, u Paraćinu srednju trgovinsku, prehrambeni smer, a u Kragujevcu višu trgovinsko-ekonomsku, organizator prodaje. Vojsku sam odslužio u Čačku, u rodu ABHO, i ceo svoj vojni rok sam predavao na kursevima za desetare, daleke 1967/68. godine. U vojsci sam proglašen za najboljeg strojevog vojnika, za 25 godina postojanja te kasarne… Dnevnu zaposvest, pred svim postrojenim vojnicima, čita pukovnik Momčilo Micanović: "Nagrađuje se desetar Milovan Đorđevic za vojne vrline"… I?... Nikada mi nije uručen za to bilo kakav orden, neko priznanje…

Gde si sve radio, čime si se bavio?

- Posle vojske radio sam u više naših tada poznatih preduzeća kao šef centralnog magacina, šef samousluge, kao komercijalista, trgovački putnik, komercijalni direktor… Na kraju, ipak, shvatio sam da društvena preduzeća nisu za mene. U svima sam ja njima dao otkaz i otisnuo se u privatni posao. I postao sam sebi - gazda.

Bio si poznat sportista i fudbaler…

- U osnovnoj školi bio sam dobar đak… Ali, bio sam dete nemirnog duha, pa sam uvek imao četvorku iz vladanja... Već tada sam igrao odlično fudbal! I sport me odmah uzeo pod svoje… Već u prvom razredu traže me i uzimaju oni iz četvrtog, a kad sam bio u četvrtom, igrao sam već za tim osmaka.

Fudbalski klub "Jagodina", u to vreme član Srpske lige u ondašnjoj Jugoslaviji, uzima me kao pionira u svoj tim, pa onda u omladinski da bih, na kraju, ušao, kao perspektivan fudbaler, u njihov prvi tim. Tada dobijam mnoge nadimake: Zeler, Haler, Piri, Pablo Cezar Rima, Ziko... Imao sam ponude da pređem u čačanski "Borac"; lično me je zvao čuveni Gojko Zec, tada trener, i u "Partizan" Stevan Bene...

I sve te šanse si propustio?

- Fudbal sam demonstrativno napustio u 24. godini života.

Ipak, šta je od svega toga što si naveo, najviše - Milovan Đorđević?

- Milovan je Milovan. Od svega toga što sam bio u životu ja sam, ipak, kad bolje razmislim, najviše muž, roditelj, otac, deda… A posle toga sam kinolog. Jer, psima se bavim od kada sam, kao dečko, dobio jednog mešanca. Znaš li kad je to bilo? Davne1957. godine.

Otkuda Ti nadimak Zeka?

- Nadimak Zeka su mi dali moji najdraži drugari, još u prvom razredu osnovne. A sve druge nadimke smišljali su mi ljubitelji fudbala.

Poznat si po tome što ne ideš svima "uz dlaku". Jesi li i Ti bio i ostao "kinološki disident", kako su to neki nekada tako nazivali ili samo uporno ne voliš nepravdu?

- Vidi, radije bih se odrekao svog slavnog nadimka nego principa pravde! Ti me pitaš za nepravdu… a ja je ne poznajem; poznajem samo pravdu. Jer, da je pravde u našoj Srbiji mi bi se svi budili sa slikom patrijarha Pavla na RTS-u, domaćice bi bile važnije od starleta, trgovci bi bili bogatiji od policije a narod srećniji od popova. Da je ovde pravda pošteni ljudi bi bili značajniji od lopova, a rezultat rada bi bio mera uspeha a ne pripadnost nekome ili nečemu.

A gledano iz kinološkog ugla, kako stojimo sa pravdom?

- Ne znam da li bismo imali baš toliko kinoloških sudija! Jer, mnogi od njih nisu ni polagali ispit za kinolškog sudiju a eto - sude! Da ima pravde imali bismo usaglašena kinološka akta, sva bi bila javna i sprovodila bi se u praksi. I još nešto: da je pravde imali bismo pravo na žalbu na date ocene na kinološkim manifestacijama…

Pa, zar još nema tog prava na žalbu?

- U njihovim pravilnicima piše da mi, izlagači i takmičari, nemamo pravo na žalbu. A, kao, živimo u demokratskom društvu, u 21. veku. Sve je to kod njih po onoj "kadija te tuži, kadija ti sudi"…

Krađe, a posebno onih lovnih pasa, izgleda, u nas nisu ni prestajale. Kako komentarišeš tu činjenicu? I naslućuje li se ko to krade pse po Srbiji?...

- U ovoj zemlji neki veoma dobro žive od krađe, a ne od poštenog rada ili od uzgoja pasa. Da ovde ima pravde i zakona, koji bi se poštovali, toga ne bi bilo. Ne znam ko to radi; meni, doduše, nisu krali pse, ali je ova pojava i te kako prisutna i veoma zabrinjavajuća.

Da se vratimo Tvojoj priči… Kada si se zaljubio u pse i shvatio da će oni postati deo Tvog svakodnevnog života?

- Hvala ti na ovom pitanju… da se i ja malo podsetim i radujem tim vremenima. Evo kako je bilo…

Nemirnog duha i silne energije, kakav sam bio, u mom selu nije bilo sokaka gde nisam zavirio. I, baš tako napiši, dok sam krao kao dete zelene dženerike, između taraba, najednom ugledah - osam šteneta! Zaboravih na šljive, da nisu moje….

Glas iza mene, blag i ne preteći: "Šta radiš tu? Radisevljev li si?..."

Ja se uplaših jer sam, u stvari, krao šljive, a čika Miša Gutin Kostić, živ i danas, reče: "Pa, je l' voliš kučiće?"

Bili su to, kasnije saznajem, štenci čuvene Olge balkanke i trobojca Muje, pokojnog Žive Kulaka Jovanovića. Da bih se spasao svoje prve namere, rekao sam mu da ih mnogo volim i da sam zato tu.

Tako sam, te davne 1957, dobio ženkicu koju sam nazvao Bibi. Bilo je to moje prvo štene. Ljubav?! Ma, kakva ljubav! Nego, da se izvučem iz te neprijatne situacije… I tad, kao klinac, nisam znao ni razumeo, da te upravo neki čudan splet okolnosti dovede do života koji nikada više neće biti isti. U mom slučaju, desilo se baš to da više nikad u svom životu nisam bio bez pasa.

Ko je na Tebe uticao da odabereš nemačkog kratkodlakog ptičara (NKD) koje i sada gajiš? Šta je u tom izboru bilo presudno?

- Srednja škola u Paraćinu i, naravno, moja nemirna priroda; već sam bio poznat kao fudbaler pa je popularnost uticala da imam puno prijatelja. Moj drug iz škole Dragan Dačić, kuća kod keja, čuvao golubove "Masere". Odveo me kod sebe da gledamo golubove. Prethodno on kupio "Zov" a u njemu tekst o Božidaru Boži Tornjanskom, o njegovim psima… Nije mi trebao drugi "Zov"! Pitah druga da li zna tog čoveka, gde živi... Iz novina smo saznali adresu i odmah smo otišli do njega. Nažalost, nije bio kod kuće. Našao sam čika Boleta sledećeg dana i od tada ga - nisam puštao.

Kod čika Boleta upoznajem najveće kinologe tog vremena: Milovana Vitomirova, profesora doktora Milorada Tadića, doktora Nikolu iz Paraćina, Ivana Sraca, generala Otmara Kreačića, tu čujem i za Radoja Bugarskog. E, sad, to moje druženje i učenje od takvog velikana zahtevalo bi mnogo prostora pa da ostavimo to za drugi put.

Šta je bilo presudno da odaberem NKD-a?

Čika Bole mi jednom reče : "Mali, kad imaš 'Nemca' i on bude svetski prvak u radu, a njega pobedi breton, ti ubij Nemca". O čika Boletovim savetima i pričama o "Nemcima" mogao bih da ti pričam celo poslepodne… Ali, da ti odgovorim… Zašto NKD? Kažem: zbog njegove svestranosti! To je bio glavni razlog što sam odabrao baš tu rasu.

Kad je to bilo?

- Godine 1965. Pre ravno 53 godine! Eto, toliko se bavim "Nemcima".

Kako su izgledali Tvoji kinološki počeci? Šta si tada smatrao da znaš, a šta ne?

- Jednog dana predloži mi čika Bole da kupim štene od njegovog psa Bafa i neke keruše u mestu Vojska. Ali odmah me obeshrabri da nisu na prodaju jer je bilo samo jedno štene u leglu. Ni njemu ga nisu hteli dati, mada su bili u obavezi zbog parenja.

Već sutradan sam otišao u selo Vojsku, nađem kuću po opisu, a ne znam da pozovem vlasnika. Gledam preko kapije i vidim štene! Za mene čudo, to nikad neću zaboraviti… Pomislih, bože, možda bude moj?... Znam i šta mi je čika Bole rekao. Za njim izađe žena i pozva: "Bob dođi". Na vratima se pojavi i čovek i ja videh profesora Tukija. U fudbalskom klubu "Jagodina" igrao levog halfa, a ja tamo bio leva polutka.

"Zeko, ti si?... Hajde u unutra."

Naravno, pošto smo bili igrači istog tima - uspeo sam da kupim Boba.

Tada sam smatrao da su genetika i poreklo jedini faktori kvaliteta. Sada znam da to nije jedini uslov. Drugi uslov je , shvatio sam kasnije, da psa moraš da učiš, vaspitavaš, da mnogo radiš sa njim…

Koliko obično imaš pasa u svojoj odgajivačnici?

- Ja nemam registrovanu odgajivačnicu ali svi koji vole radne psi znaju ko je Milovan Đorđevič Zeka.

Brojka može biti važna ali i ne mora. Ali, da bi se ušlo u selekciju po precima, potomstvu ili na druge načine, ne možeš bez tri ženke, a tu je očas dvadesetak pasa. Trenutno, u odgajivačnici imam ih dvadeset. I nikada nisam imao manje.

Koliko si do sada imao ukupno pasa i legala? Gde su sve odlazila Tvoja štenad?

- Ne znam tačno. Imao sam ukupno oko 500 pasa… Tu je negde... Svake godine, kao i ove, imam najmanje dva legla. U svojoj dosadašnjoj kinološkoj karijeri, koja traje više od pet decenija, prodao sam samo - četiri šteneta. Uostalom, kinolozi znaju da ja uopšte ne prodajem štence.

Ne prodaješ štence?! Poklanjaš?...

- Kad novi vlasik ne uspe sa psom iz mog odgoja, on ljagu baci na mene odgajivača. A kad uspe sa psom on sve zasluge pripiše sebi. E, upravo zato ja prodajem isključivo obučene pse za utakmice! Ali, štence ne prodajem.

Koliko Ti je vremena potrebno da obučiš jednog psa?

- Treba oko dve godine da bi se pas potpuno obučio i ja to radim vrhunski, profesionalno… Ja odgajam i dresiram isključivo svoje pse. Nikad nisam uzeo tuđeg psa da obučavam ili da radim sa njim. Iz svakog svog okota, moram to da naglasim, imao sam bar po jednog svetskog šampiona u radu. Malo li je?...

Ali, da ne bude zabune: ja ne zavisim od pasa! Oni mi nisu sredstvo, izvor zarade, ne živim od njih kao neki; uvek sam, pored pasa, imao svoj pristojan privatan biznis, a sada sam penzioner, kinološki veteran… Jednostavno, uživam u svojim psima.

Ti si i dobar organizator kinoloških događaja, danas bi rekli "menadžer"… Odakle Ti snage i volje da sve to radiš, da izguraš stvari do kraja i to dobro? Pa i da danas, posle toliko godina, izgledaš kao mladić?...

- Najiskrenije, hvala Ti na komplimentu; ja se tako i osećam, telo mi je mlađe od godina. Evo objašnjenja.

Više od tri decenije započinjem jutro sa svojom voljenom ženom, uz kafu, koju uvek kuvam ja i, naravno, uz po jedan vinjak. Pustim, lagano, neku divnu pesmu kao što je ona "Sa prozora gledala sam" Zore Dubljević, Bosanke, legende sevdaha… Kaže ona: "Ja te volim od života više", pa dalje: "Sa osmehom pričala si meni, o rastanku što će možda doći, a ljubav je meni učinila lepšim, naše dane i sve naše noći, ja te volim od života više, novo jutro našu sreću piše...".

A onda, posle kafice, moji psi. Sledi čišćenje, razgovor sa psima, priprema za trening svakog dana, sem nedelje. Tad sam potpuno u svom elementu. I onda odlazimo na trening…

Svakog dana?

- Da. Osim nedelje. Povratak sa treninga! E, to treba videti: Dragica čeka sa kafom i rakijom a ja referišem, onako, u mom stilu: "Danas Apis najbolji, Vilson ništa"… I uvek tako, ali objektivno. I jedva čekam sledeće jutro! Pa, sve opet nanovo.

Ustaješ rano?

- Oko pola sedam, a ležem oko 21 sat. I celog dana sam aktivan. Meljem meso, spremam hranu psima, čistim, radim s njima, sa štencima ceo dan… Družim se sa svojim psima doslovno ceo dan. Imam i zemlju, bašte, voćnjak, kajsije, 110 voćaka… Na selu uvek ima puno posla...

Čime hraniš svoje pse?

- Isključivo svežim i zdravim mesom! Lično im spremam hranu. Kuvam im, dodajem povrće… Ne kupujem gotovu hranu, granule… Ja sam za čisto meso.

Po Tebi, gde je danas lovna kinologija u Srbiji? U kom pravcu se kreće?

- Eh… Nije mi lako da o tome pričam… Voleo bih da je drugačije, ali nije. Evo kako je bilo kada sam ja počinjao.

Na međunarodnoj utakmici tipa C u Paraćinu, sve elita: Milovan Vitomirov, profesor Milorad Tadić, Dragoljub Pančić, Boža Jokić, Zica Vlajisavljević Perika... Delegat utakmice profesor Milorad Tadić tumači pravilnik, usaglašava kriterijume suđenja sa sudijama. Na terenu vođa, trojica sudija i dva pucača. Posle utakmice progalašavaju se rezultati, obrazlažu se date ocene pa sledi diskusija o svakoj datoj oceni. I to potraje. Kući idemo svi zadovoljni jer nam je sve jasno, sve smo videli i čuli…

Danas priređivači, organizator, delegat, sudije i takmičari ne znaju ni na kojoj su utakmici. Nema tumačenja pravilnika, nema delegata, nema usaglašavanja kriterijuma suđenja. Na terenu svako za sebe, takmičar sam sa sudijom i niko ih ne vidi. Po završetku utakmice proglasi se "neki prvak", u baražu obično, i to je jedino što je moguće videti… A i to što vidimo je tuga, žalosno; ti psi ne zaslužuju da dođu u baraž. Još je žalosnije što sudije daju pogrešne nazive za nagrađivanje. Na primer: na međunarodnoj utakmici u radu na jarebice daju kandidaturu CAC, daju neke ECC nazive, takođe daju i kandidaturu za saveznog prvaka CACT a ujedno i za međunarodu utakmicu CACIT. Neke kinološke sudije čak ne znaju ni nazive kandidatura za utakmice u radu.

A na pitanje gde idemo, kako da odgovorim?... Evo, nedavno, čovek iz Evrope, Fuze, francuski sudija, sudi u Nišu na međunarodnoj utakmici u radu, 2017. godine. Šta radi? Prvom psu dodeljuje kandidaturu CAC! Samo da podsetim: na francuskom jeziku piše "Le certificat d'aptitude au championnat de beauté" što u prevodu na srpski znači "Nacionalna kandidatura u lepoti". Eto gde idemo!!! Čovek iz Francuske, sudija za koga smo mislili da je vrhunski stručnjak, ne zna da se na utakmicama u radu ne dodeljuje CAC već CACT, a na međunarodnoj utakmici CACIT kandidatura!

Strašno…

Neki tvrde da je na našim brojnim izložbama sve manje pasa, izlagača i publike. Je li to istina? I ako jeste - šta se to događa?

- Na eksterijerne izložbe idem samo jednom sa istim psom. Jer, to je, kao što znaš, uslov za takmičenje u radu. Ne pratim te izložbe gde se ocenjuje lepota pasa pa Ti ne mogu ni odgovoriti potpuno na to pitanje.

Mogao bih samo da primetim da na izložbama nema kinologa; to su puki izlagači, malo njih tu zna pravila, standarde i način ocenjivanja. Mnogi se tada pozivaju na standard kad su nezadovoljni dobijenom ocenom za svog psa. Oni ne znaju da se u našem pravilniku o stručnom radu, član 15. stav 3 kaže šta je izložba, pa, evo, da podsetim: "Izložba je kinološka manifestacija na kojoj se na osnovu skladnosti telesne građe i karaktera psa sprovodi takmičenje u lepoti uz dodeljivanje kandidature".

Hoću da kažem, naše izložbe su cirkus, za deke i unuke… Što se tiče pravičnosti suđenja i to je posebna tema… Možemo zaključiti jedno: na našim izložbama samo je jedan zadovoljan, a to je onaj prvi. Svi ostali odlaze kući nezadovoljni. Takav smo mi narod…

Postoji li, po Tebi, nepristrasno kinološko suđenje? Jesu li istinite one priče o "nameštanjima" na kinološkim izložbama, odnosno da svaki dobar plasman ima i svoju cenu?

- Ja i danas kritikujem suđenja. Ne kažem, nije ni njima lako; prvo, nemaju pravilnik za ocenjivanje, drugo, zamisli sudiju koji ima sertifikat ALL ROUND, odnosno onog koji je sertifikovan kinološki sudija za SVE rase pasa!? Pa, taj koji zna sve rase taj je jači od svakog čistog genija. Tvrdim da u nas ne postoji ocenska lista iz koje se može prepoznati pas a kamoli opravdati data ocena u njoj.

A da li postoji nepristrasno suđenje?...

- Nema! Ali zato kod nas ima - svačega!

Ima li novca u kinologiji? Ko u celoj toj priči najviše zarađuje, a ko gubi? I može li pošten odgajivač i kinolog da živi od pasa?

- Ogroman novac cirkuliše u kinologiji. Zarađuju svi osim odgajivača, izlagača i vodiča. Zarađuje jedna mala grupa uzurpatora, oni koji gotovo da uopšte i ne gaje pse. Na primer, po već utvrđenom modelu kinološkog vrha, unapred se deli "plen" pa samo nekolicina sudija može da sudi. To su oni koji su po volji jednog čoveka. Oni drugi, koji nisu u klanu, ne mogu da sude… I nisu u igri! I ne mogu, samim tim, da učestvuju u podeli "plena".

Ako je jasno da su, recimo, priređivači utakmica u radu pasa pravna lica, zašto onda ne izdaju, po zakonu, dokumenta u kojima se vidi koliko su prihodovali od svake takve manifestacije, utakmice? Kao ilustraciju navodim da je, baš na jednoj nedavnoj manifestaciji ovog tipa, bilo prijavljeno oko 2.000 pasa i da je svaki vlasnik, na ime kotizacije za psa, platio po 35 evra, jasno je koliko je to novca zaradio priređivač. A država? Šta ona ima toga? Rekao bih da nema ništa jer ni ne pretpostavlja koliko se ovde novca obrće, godinama… Ali, nije na meni da brinem o državi. To mora ona sama da reši, da vidi zašto i kako joj to promiće, zašto joj priređivači i organizatori kinoloških manifetsacija ne plaćaju porez, dažbine, sve ono što, po zakonu, moraju da plaćaju i svi drugi privredni subjekti.

Mnogi tvrde da je najviše novca upravo u lovnoj kinologiji, da se tu najviše "mulja" i najbolje zarađuje... Je li to istina?

- Nije greška! Dobri radni psi se uglavnom prodaju bogatim strancima, lovcima, takmičarima… Ali, i tu postoje određeni klanovi! Ti svog psa možeš da prodaš strancu ali samo preko njih, odnosno preko preprodavaca. I sad, kada se zna da je cena jednog dobrog radnog psa u Srbiji za strance, recimo onog sa šampionskom titulom, od 7.000 do 10.000, pa i više, čak do 15.000 evra, jasnije je o čemu govorim.

Nekome može ovo da zvuči smešno pa i neverovatno ali tvrdim da se u našoj srpskoj kinologiji obrću, na ovaj ili onaj način, veće pare nego u celom našem srpskom stočarstvu.

Ko ne veruje, neka proveri!

Da li si imao, tokom svoje bogate kinološke karijere, nekih neprijatnih situacija?

- Pa, moja neprijatnost je stalna. Odavno to traje! Jer sam ja vazda otvoreno ukazivao na nepravilnosti u radu kinološkog saveza, skupštine, sudija, na sve ono što nije po zakonu i dobro. A ni danas nije ništa bolje, možda je i gore. Posle jednog mog kritičkog ali arugmentovanog istupanja na Skupštini kinološkog saveza, 2004. godine, zamisli, kaže mi, posle toga, međunarodni kinološki sudija Miša Ralić, doslovno: "Zeko, ne smeš da dozvoliš da ti sude naše sudije; imaju dogovor da te uvek, zbog onih tvojih reči na Skupštini, bez obzira na situaciju, uvek diskvalifikuju kao takmičara". Tako to oni rade… Ispod žita! Ali, ovo je veoma duga i zamršena priča pa predlažem da je ostavimo za neku drugu priliku.

A šta pamtiš, kao posebno lepo, u svojoj takmičarskoj karijeri?

- Pored mnogo čestitih pobeda u radu, koje sam osvajao sa svojim psima, a njih je do sada bilo oko dvadesetak i to međunarodnih, jednu ću posebno izdvojiti. U Despotovcu, na međunarodnoj utakmici u radu 2008. godine, bilo je više od sto pasa najboljih vodiča sveta. Lord, moj pas, iz mog uzgoja, tada je bio prvi, bez baraža i bez i jedne primedbe na njegovo rad. Na to sam posebno ponosan. Uostalom, ja samo tako i mogu da pobedim, onako čisto, bez i jedne dileme, sumnje…

Da li se kinologija komercijalizovala? Da li se, u stvari, sve vrti danas oko novca?

- Kinologija se apsolutno pretvorila u komercijalno-privatno preduzeće nekolicine vlasnika tog, da ga tako nazovem, "deoničarskog društva". A neki naivni još misle da je to neki savez… I ti ljudu vedre i oblače u našoj kinologiji!...

Da, u stvari, sve se vrti oko novca.

Mnogi smatraju da se kinologija, ne samo kod nas, svela samo na prodaju štenadi i pasa, unosan biznis… Da li je to tačno?

- Jeste. Žalosno je što su baš ti takozvani kinolozi, u jednom svom aktu, izričito zabranili preprodaju pasa a da tu odluku i zabranu - sami ne poštuju. U našoj kinologiji je ostalo sve staro: i rukovodstvo, i pravila i zadaci.

Ali da podsetim: kinologija je delatnost od opšteg društvenog značaja i interesa. Nažalost, te opšte ciljeve neki su vrlo zloupotrebili samo za svoje interese i za svoju materijlanu korist. Kao onda kada su nam "revolucionari" pričali da ćemo svi biti isti i jednaki, a posle se ispostavilo da su neki samo malo više jednakiji u odnosu na nas, običan narod…

Dosta si putovao, družio se sa ljudima, stekao prijatelje širom sveta… Kako izgleda lovna i radna kinologija u našem okruženju i Evropi? Šta kažu tamošnji kinolozi, a šta lovci?...

- Nema razlike! Svuda je katastrofa! Naveo sam ti već primer onog nesrećnog Francuza.... Učestvujem na najvećim međunarodnim takmičenjima i kažem ti: svi muljaju, sve je lažno. Nisam doživeo da bilo ko proverava rodovnike na manifestacijama i čipove pasa, nikoga to ne zanima.

Odgovorno izazivam svakog priređivača da sam izabere već održanu utakmicu, bilo kog značaja, i da javno pregledamo papire… Unapred trvrdim da bi ta utakmica bila nevažeća i da bi bila poništena.

Lovci, eh… Oni nas tek ne priznaju! Ono što nam je nestručno rukovodstvo nametnulo dovelo je do toga da nam lovci kažu da ti naši psi nisu za lov. Zašto? Mi kinolozi uzgajamo izuzetno brze pse, a to lovcima ne odgovora. I tu je glavno nerazumevanje između nas.

Kakvi su Ti planovi za budućnost? Da li ćeš samo odgajati i takmičiti se svojim psima ili ćeš se, uz sve to, i dalje prepirati i svađati sa našim balkanskim nepravdama?

- Planova ima, već u martu čeka me međunarodno takmičenje u Nišu u organizaciji države Italije, a tu su uskoro i druga takmičenja. Ne odustajem!

Nema svađe. Ali im ja i dalje ne ćutim! Ja sam jedini u Srbiji koji ima čiste rezultate, pa neka se neko javi da kaže da nije tako. Voleo bih to…

Ako ikada, jednog dana, budeš rešio da svoje boksove za pse pretvoriš u aleje sa paradajizom ili u neki plastenik, šta bi mogao da bude razlog tome?

To se neće dogoditi. Jer, moj život ima smisla samo sa psima… Ne bih mogao da živim bez njih.

Godine prolaze… Starimo i svodimo polako, sami sa sabom, neke naše račune. Jesi li se i Ti bavio tom "matematikom"?... Do kakvog si zaključka došao?

- O tome i ne razmišljam.

Imaš li svoje kinološke sledbenike? Čemu ih učiš i podučavaš?

- Imao sam, pa i sada imam, kao ortaka, veterinarskog tehničara Aleksandra Sašu Radojevića iz Majura. On je od malena kraj mene. Učim ga da voli iskreno NKD, da nauči njihov jezik, da bude svakog dana sa njima, da bude strpljiv u obuci i metodici. Mora da zna da se do pravih rezultata dolazi znanjem po čemu se i ja prepoznajem kao učitelj.

Na kraju, slobodno reci sve što Ti je još na duši, a ja te, slučajno ili namerno, nisam pitao…

- Voleo bih da moje reči prokomentarišu kinolozi, voleo bih da živim u društvu vladavine prava i institucija. Voleo bih da vidim da je pas naš prijatelj, važniji od novca, a voleo bih i da se ponovo čujemo i vidimo.

….

Natura Online - ekskluzivno (20.2.2018)