INTERVJU

PREDRAG UZELAC, PREDSEDNIK KINOLOŠKOG SAVEZA REPUBLIKE SRPSKE I KINOLOŠKOG SAVEZA BOSNE I HERCEGOVINE*:

Nama je uvek bolje, lepše i pametnije ono strano od našeg

Franc Laska, austrijski oficir, koji je dugo živeo i službovao u Bosni i Hercegovini, napisao je i objavio još 1903. godine zanimljivu knjigu o lovstvu i psima na ovim našim prostorima. Još tada, on je vršio detaljna upoređivanja naših i drugih pasa, nemački sistematično i pedantno i, što je veoma važno, on je još tada hvalio kvalitet i radne sposobnosti naših lovnih pasa. I sad, pitam ja vas: zašto mi treba da izmišljamo toplu vodu, da uvozimo neke rase sa drugih kontinenata, one pse kojima objektivno ne odgovara ni ovo područje, ni ova klima, ni način našeg lova?... Nema razloga za to, naravno! Ali, mi smo takvi ljudi da uvek mislimo da je tuđe bolje, lepše i pametnije! Jer, mi ne znamo dovoljno da cenimo ni volimo ovo naše što imamo… To je naš najveći problem - kaže za Naturu Online diplomirani inženjer arhitekture Predrag Uzelac, priznati odgajivač srpskih goniča i kinološki sudija, strastveni lovac, zaljubljenik u prirodu i fotografiju, čovek koji je na čelu Kinološkog saveza Republike Srpske koji upravo ovih dana proslavlja lep i značajan jubilej - 20 godina postojanja.

Razgovarao Dušan Marinović, urednik

Foto: Dušan Marinović i Zoran Kos; foto-arhiva Predraga Uzelca 

Tog dana, u jednom kafiću u beogradskom naselju Braće Jerković, prvi put sam lično upoznao Predraga Uzelca iz Banja Luke, diplomiranog inženjera arhitekture, zapravo mastera, renomiranog odgajivača srpskih goniča, zapaženog takmičara, kinološkog sudiju, strastvenog lovca, zaljubljenika u prirodu i fotografiju, ali i ozbiljnog porodičnog i poslovnog čoveka koji ima svoju privatnu firmu koja sa bavi građevinskim materijalima. Uz sve to, tridesetosmogodišnji Uzelac, aktuelni predsednik Kinološkog saveza Republike Srpske i Kinološkog saveza Bosne i Hercegovin, kako kaže, ima ozbiljnu nameru da što pre položi i ona dva preostala ispita i postane i - diplomirani inženjer lovstva i ekologije.

Prethodno, o Predragu Uzelcu mi je mnogo pričao naš zajednički prijatelj Zoran Kos, kolega, odgajivač i kinološki sudija iz Kozarske Dubice koji je i bio inicijator ovog susreta koji smo zakazali baš onog dana kada se u Beogradu održavao čuveni CACIB. Možda i zbog te činjenice da moji gosti iz Banja Luke nisu mogli da budu istovremeno na oba mesta, na Sajmu i u ovom kafiću, nismo imali baš mnogo vremena, pa sam se potrudio da sa svojim pitanjima budem što jasniji i konkretniji. A na početku razgovora, priznajem, imao sam zaista mnogo pitanja… Međutim, neposredan povod za ovaj intervju bio je predstojeći i značajni jubilej - 20 godina postojanja Kinološkog saveza Republike Srpske na čijem je čelu upravo Predrag Uzelac.

Kinološki savez Republike Srpske, ove 2016. godine, slavi dve decenije svog postojanja. Po Vama, je li to mnogo ili malo?... I, gledano iz ove perspektive, kakav je bio razvojni put Vašeg saveza i gde se on danas realno nalazi u svetu kinologije?

- Kinološki savez Republike Srpske se razvijao, posle rata, kao i celo naše društvo, uz brojne teškoće i probleme ali i uspehe. Ne mogu kazati da je reč o zavidnom položaju ali od te 1996. godine, kada smo nastali, pa do danas mnogo toga se pozitivnog uradilo na razvoju kinologije u RS kao i na razvoju sličnih udruženja i saveza, poput onog lovačkog. Ove godine svečano proslavljamo dve decenije našeg postojana i tim povodom biće više naših značajnih manifestacija, kako u Banja Luci tako i širom Republiek Srpske.

Kako Kinološki savez RS danas izgleda u brojakama? Koliko imate kinoloških društava, klubova, izložbi?...

- U KS RS imamo više od 30 društava i klubova. Međutim, uglavnom pasminski klubovi rade ozbiljno, nekoliko njih… I to, uglavnom, zavisi od ljudi u njima, od njihovog entuzijazma, znanja i ozbiljnosti. Kao i svuda, i u kinologiji je dovoljno da imate, u nekoj sredini, nekoliko izuzetnih ljudi i da se ta sredina izdvoji po svom radu i rezultatima. Recimo, primer našeg kinologa i odgajivača Zorana Kosa iz Kozarske Dubice, koji je samo pet-šest godina aktivno u kinologiji, a da je tako mnogo toga dobrog postigao za to relativno kratko vreme, možda je najbolja ilustracija ovoga što sam rekao… Hoću da kažem da same brojke, ponekad, nisu najvažnije u ocenjivanju nečijeg uspeha već da su od njih značajniji ljudi koji svojim radom i znanjem doprinose da se postojeća situacija stalno poboljšava i unapređuje. Na sreću, u RS takvih primera ima sasvim dovoljno.

U RS imamo tri međunarodne kinološke izložbe a u celoj Bosni i Hercegovini imamo ukupno devet. Mi smo još uvek pridruženi član Međunarodne kinološke federacije (FCI) a 2017. godine postaćemo i punopravni član. Jedno vreme smo bili isključeni iz FCI zbog nekih naših unutrašnjih problema ali smo na dobrom putu da te nedaće prevaziđemo. Inače, FCI ne zanima naša unutrašnja organizacija... Naime, mi u BiH funkcionišemo kao tri kinološka saveza: Savez Republike Srpske, Savez BiH i Savez Herceg Bosne ali imamo i tzv. krovni savez Bosne i Hercegodine gde se  mi, posle 16 meseci, rotiramo u predsedništvu KS BiH, kao što je to, inače, i slučaj u našoj državi. Sve odluke u tom predsedništvu moraju da se donose konsenzusom što znači da ako je samo jedna članica protiv neke odluka ona ne može biti doneta i pravosnažna. Dakle, nema preglasavanja.

Što se tiče međunarodnih kinoloških izložbi u Srpskoj imamo ih godišnje tri: jedna je u Banja Luci, druga u Gradiški a treća "šeta" pa je CACIB bio organizovan u Prijedoru, Novom Gradu, Bijeljini, Kozarskoj Dubici...

Koliko imate CAC izložbi?

- To zavisi od godine do godine, ali oko desetak. One su u blagom padu zbog poznate ekonomske situacije. Međutim, na svim naših izložbama imamo sve više stranih izlagača ali i manje naših. Na naše kinološke izložbe dolaze samo oni koji nameravaju da prodaju štenad ili se bave odgojem pasa. Oni drugi, ako se izuzme taj finansijski momenat, nisu ničim primorani da dođu na izložbu i ocene svog ljubimca…

Spomenuli ste taj finansijski momenat… Neki smatraju da je on glavni uzrok što je u regionu na izložbama sve manje pasa i izlagača. Osećate li i vi tu krizu?

- Ta kriza se oseća više u manjim sredinama nego u gradovima. Recimo, Banja Luka uvek ima na svojoj izložbi 100-150 pasa, bez onih iz regije ili stranaca… Beograd takođe uvek može da računa da na svojoj izložbi ima oko hiljadu pasa a što dođe sa strane - dobro je došlo. Međutim, pored tog finansijskog dela mi imamo i onaj problem kinološke nekulture, reda i nereda… Jer, naš čovek sve dotle dok nešto ne mora on to i neće, traži rupe u zakonu, izbegava ono što bi trebalo da bude normalno… Ja sam, recimo, predesednik jednog kinološkog udruženja pored Banja Luke, u Potkozarju, imamo 350 članova, uglavnom ljudi koji imaju lovne pse. I tu se borim da se afirmiše i sprovede u život ona odredba Zakon o lovstvu u kojoj piše da se u lov ne može ići sa psom bez rodovnika, odnosno sa onim nerasnim, da lovni pas preko 18 meseci starosti mora da ima položen ispit urođenih osobina… A to se kod nas nigde u Srpskoj ne radi! Lov ne bi smeo ni da počne ako nema i psa krvosladnika, posebno u lovištima sa krupnom divljači… Ali, sve se to ne poštuje.

Koliko ima lovaca u Republici Srpskoj?

- Imamo 20.000 lovaca. Evo, vidite: neka svaki peti lovac ima psa, to je 4.000 pasa. Neka je pola od toga ženki, to je 2.000 kuja. I neka svaka kuja ima godišnje bar pet štenadi to je 10.000 novih pasa u RS. A na nivou BiH ta brojka bi, naravno, bila još veća…

Mi sada izdajemo, prosečno, oko 6.000 rodovnika godišnje i, koliko mi je poznato, mi smo, u regionu, drugi, odmah iza Srbije. Prestigli smo i Hrvatsku… Ali, sve bi to moglo da bude mnogo više da se poštuje zakonska regulativa, odnosno kada bi svaki lovac morao da izvede svog psa na smotru ili izložbu, da dobije papir da je njegov pas kvalifikovan za lov… Ovako, od njega to niko ne traži i on se tako i ponaša. Zalažem se da se, već od naredne lovne sezone, uvede tzv. akreditacija za lovne pse, odnosno da svako od njih ne može u lovište bez overene lovne karte koju će svaki lovac sa psom morati da pokaže ovlašćenom licu. A ukoliko je ne bude imao sa sobom takav pas će morati da ide iz lovišta, a lovac da plati kaznu. Po mnogima, to je jedini način da se uvede red u našim lovištima ali i u lovnoj kinologiji uopšte. Odnosno, da se poštuje zakon.

Kad smo kod evidentiranja pasa, kako su uređene vaše rodovne knjige s obzirom na to da imate malo specifičnu teritorijalnu organizaciju kinologije u BiH?

- Iako se i u nas psi čipuju kod veterinara mi još nemamo jedinstvenu bazu podataka naših pasa. Evidencija postoji ali nema centralnog registra pasa na nivou BiH. Imamo jednu rodovnu knjigu ali su samo početni brojevi rodovnika, za svaki entitet, različiti. Rodovnici su isti, njihova cena je ista u celoj BiH… Cena našeg rodovnika u RS je 25 konvertibilnih maraka s tim što naš kinološki savez vraća pet maraka (2,5 evra) matičnom kinološkom društvu kao vrstu stumulansa za dalji rad. Cene naših rodovnika i prijava za izložbe su među najnižim u regionu, kao i one u Srbiji…

Koliko se sećam, u Bosni i Hercegovini je ranije postojao određeni animozitet između lovaca i kinologa, nisu se baš mnogo družili… O čemu je tu reč?

- U pravu ste. Toga je bilo poprilično i pre rata, tako sam čuo, mada lično ne pamtim to vreme jer sam tada bio veoma mlad. Međutim, tog animoziteta ima i danas… Recimo, u Hrvatskoj su odvojili lovnu od standardne kinologije, lovci su napravili svoj savez. Lično, mislim da to nije dobro. FCI priznaje ove rodovnike, a ne one, dolazi do nepotrebnih podela između lovaca i kinologa, ljudi, društava… U BiH nema baš takve podele ali nema ni kvalitetne saradnje između lovaca i kinologa. U tom smislu sam nedavno i napravio jedan predlog ili da kažem nacrt sporazuma o saradnji između Lovačkog i Kinološkog saveza Republike Srpske i on je naišao na prve pozitivne reakcije. No, videćemo šta će biti na kraju od svega toga…

- Kinološki savez RS baštini i smatra takođe svojim i sve naše srpske rase pasa. Rekao bih da i insistirate na tome…

- Tako je. U Republici Srspkoj smatramo sve srpske rase pasa i svojim i to smo jasno postavili i na naš zvanični sajt. Pa je onda, tim povodom, bilo različitih komentara u BiH i drugde ali se mi nismo mnogo osvrtali na to. Uostalom, mi smatramo da je potpuno normalno da mi i Srbija, kao dve bratske zemlje i bratski savezi, delimo istu kinološku baštinu i tradiciju. Tu bih posebno istakao naš Klub šarplaninaca Krajina koji se, možda, najozbiljnije bavi tom našom rasom na celom Balkanu. Naredne, 2017. godine, u okviru međunarodne izložbe u Kozarskoj Dubici, najavljujemo i veliki Balkanski kup za šarplanince što nedvosmilseno pokazuje da se u RS velika pažnja posvećuje našim srpskim autohtonim rasama. Naravno, tu su još i naš srpski gonič i srpski trobojni gonič, a Bosna ima svog bosanskog baraka i tornjaka.  

I Vi ste istaknuti odgajivač srpskog goniča…

- Da. Imao sam značajne rezultate i u radu i u eksterijeru ove naše rase, odnosno svetskog i evropskog šampiona i to iz svog uzgoja. Ovde bih naglasio da sam lično više okrenut radnoj, odnosno lovnoj kinologiji i da sam i sam kinološki sudija u Šestoj FCI grupi za rad i eksterijer. Naravno, ja sam i takmičar i izvodim često svoje pse na brojne izložbe i utakmice…

Vi ste uspešno spojili u jedno sve one tri neophodne komponente u kinologiji: uzgoj, takmičenje i suđenje?

- Tako je, ali da objasnim... Ja sam rođen u Banja Luci ali sam kao mali, svako leto i vikend, odlazio na selo kod dedova, u Bosanski Petrovac. I moja prva igračka tamo bilo je štene…  Imam i jednu sliku sa njim, tu nemam više od tri godine. Otuda se i rodila, od malena, moja ljubav prema psima ali i prema lovu jer su mi i dede bili lovci. Polako sam postao odgajivač srpskih goniča a rezultati su počeli da dolaze vremenom. Znao sam i da kao kinološki sudija moram i sam da budem uspešan u odgoju ali i u radu sa psima a ne da samo "teoretišem". Uostalom, smatram da svaki čovek u svom poslu kojim se bavi, mora da prođe neminovno kroz sve faze razvoja, da poznaje sve segmente posla bolje od svojih potčinjenih jer samo tako može da vlada situacijom i uspešno rešava probleme.

Po Vama, kakvo je interesovanje u svetu za naše srpske rase pasa, kakva je njihova perspektiva?

- Ima interesovanja ali smatram da su naši odgajivači malo inertni po tom pitanju. Jer, mnogi naši psi koji su otišli u taj beli svet imali su potom zapažene takmičarske i uzgojne rezultate. Recimo, ovo govorim iz svog ličnog iskustva, imao sam često priliku da vidim na mnogim svetskim izložbama i pse iz svog uzgoja. Njihovi novi vlasnici, stranci, prepoznali su njihov kvalitet ali su uz to i mnogo radili sa njima što je sve zajedno rezultovalo brojnim takmičarskim uspesima tih pasa. Hoću da kažem da je naš osnovni problem što naši ljudi malo rade sa svojim psima, a bez toga nema uspeha.

Ali uspesi drugih pokazuju nam, ipak, da mi imamo ozbiljan uzgojni kvalitet kada je reč o našim autohtonim rasama?

- Naravno. Vidite, mi smo kroz svu tu posleratnu tranziciju kroz koju smo prošli, uvozili i probali razne strane rase pasa jer smo uvek smatrali da je sve što je tuđe, istovremeno, i lepše i bolje od onog našeg, domaćeg. Uvek bilo! Onda su i neka neuspela ukrštanja sa nekim drugim goničima učinila svoje i da ne nabrajam… Uvozili smo razne slične rase iz inostranstva, iz Nemačke, Finske, Italije ali se sve to, evo, pokazalo, neuspešnim. I to je javna tajna. Zapravo, sve te strane rase i jedinke koje su uvožene nisu bile, jednostavno, dorasle našim balkanskim psima koji su upravo ovde, vekovima, stvarani i prilagođavani ovom terenu, ovoj klimi, ovom lovu… Uostalom, naši preci su ih i zadržavali i gajili upravo zbog tih njihovih upotrebnih i radnih osobina, a ne zbog neke njihove lepote…

Franc Laska, austrijski oficir i šumar, koji je službovao u Bosni 14 godina, napisao je i izdao još 1903. godine jednu zanimljivu knjigu o lovstvu i psima u Bosni i Hercegovini**. Za potrebe te knjige on je prvi uradio, premerio i opisao oko hiljadu naših autohtonih pasa, onako precizno nemački… Ta knjiga, koja bi se mogla nazvati i početkom kinologije u BiH, kod nas je prevedena sa nemačkog jezika tek pre pet godina. U njoj Laska opisuje i prirodu Bosne i Hercegovine, njen biljni i životinjski svet, ali pre svega lov i lovstvo na ovim našim prostorima. Knjiga je veoma poučna i informativna, ilustrovana starim fotografijama… Često je ponovo uzmem i čitam.

Laska je, još tada, vršio upoređivanje naših i drugih pasa, austrijski sistematično i pedantno i, što je veoma važno, on je još tada hvalio kvalitet i radne sposobnosti naših lovnih pasa. I sad, pitam ja vas: zašto mi treba da izmišljamo toplu vodu, da uvozimo neke rase sa drugih kontinenata, one pse kojima objektivno ne odgovara ni ovo područje, ni ova klima, ni način našeg lova?... Nema razloga za to, naravno! Ali, mi smo takvi ljudi da uvek mislimo da je tuđe bolje, lepše i pametnije! Jer, mi ne znamo dovoljno da cenimo ni volimo ovo naše što imamo… To je naš najveći problem.

Vi ste i strastveni lovac. Rekli su mi da imate bogatu kolekciju lovnih trofeja ali i još veću kolekciju fantastičnih fotografija iz lova, prirode… Otkuda ta ljubav prema lovu?

- Najpre bih želeo da uklonimo neke uobičajene stereotipe kada se govori o lovu. Ljudi obično smatraju da je lov samo ubijanje a nas lovce tretiraju kao ubice nevinih životinja. To nije istina. Jer, samo deset odsto lova je odstrel divljači. Ostali deo lova se odnosi na naš odgoj, zaštitu, prehranu i brigu za tu istu divljač, kad god joj je to potrebno. Mada, ja smatram da divljači i nije potrebna neka naša ljudska zaštita iako je istina da je sam čovek, svojim neekološkim ponašanjem, u velikoj meri narušio neophodni biodiverzitet u prirodi. U tom smislu je onda potrebna i naša briga za brojnost divljači… Ali, ukoliko ne bi bilo uopšte lova, divljač bi nam došla u gradove, pred vrata… A to se i dogodilo nedavno kod nas sa divljim svinjama koje su, u potrazi za hranom, zalutale u neku gradsku četvrt…

Ali, da odgovorim na pitanje… Osim porodice, koja mi je prioritet, veliki deo svog slobodnog vremena ja provodim u prirodi gde iznosim hranu divljači, boravim na čekama odakle osmatram i pratim taj njihov život, kretanja, osluškujem zvuke prirode… Na takvim mestima sam doživeo veoma lepe trenutke, izlaske sunca, buđenja prirode koje ljudi u gradu ne znaju kako izgledaju…

Pre petnaestak godina kupio sam jedan malo bolji foto-aparat i počeo sve to da beležim i snimam. Od tada foto-aparat mi je uvek u rancu kako bih mogao da zabeležim te jedinstvene trenutke. Pre četiri-pet godina sam dobio i nagradu na jednom hrvatskom konkursu za fotografiju pod nazivom "Priroda i divljač" pa je, potom, ta moja fotografija objavljena i u njihovom Lovačkom vijesniku. Dobio sam i godišnju nagradu Lovačkog saveza i "Didžital fotoa" za svoju fotografiju "Srndać u žitu". Zapravo, moj veliki prijatelj Željko Sekulić, sa kojim i idem često u lov, mnogo je uticao na mene kada je reč o fotografiji a i ja na njega kad je reč o prirodi i lovu…

Gde ste sve lovili, koja ste područja pohodili?...

- Lovio sam po celoj Bosni i Hercegovini. Poseban izazov su mi velike i visoke planine, ona mesta gde nema, na 30-40 kilometara, nikakve civilizacije... Tamo znam da ostanem i po nekoliko dana, noćim u malom šatoru ili pod vedrim nebom, "pod jelikom"… I to je onda onaj pravi i viteški deo lova gde se stapam sa prirodom koja, ponekad, zna tamo da bude i surova, posebno u bespućima gde ljudi ne zalaze često… Lovio sam u Hrvatskoj i u Srbiji gde su me često pozivali moji prijatelji, u Karađorđevu, Moroviću, u Vojvodini… Imam otvorene pozive da posetim Staru planinu, Negotin… ali ne stižem jer imam, zbog brojnih obaveza, sve manje slobodnog vremena. Ono što je, međutim, lepo i nezaboravno u tim susretima jeste upravo druženje nas lovaca u planini ili šumi, kada razmenjujemo naša lovačka i kinološka iskustva… Tada smo, bez obzira na naš socijalni ili profesionalni status, svi jednaki. I mi lovci, želim da zapišete, ne živimo od lova već za lov!

Koliko ste fotografija iz lova i prirode napravili, znate li približno njihov broj?

- Bez neke selekcije, mada ih nikada nisam brojao, to je otprilike nekoliko hiljada fotografija iz prirode i lova. Kada ih gledam ni sam ne znam koju bih od njih izdvojio kao najbolju, najlepšu… Svaka od njih je, zapravo, dokument jednog trenutka, nekog mesta, neponovljivog doživljaja i, u tom smislu, svaka moja fotografija mi je, na neki poseban način, i draga i dragocena.

Koje ste sve kinološke rezultate postigli i jeste li njima zadovoljni?

- Prvo sam se, što je i normalno, bavio odgojem pasa i takmičenjem a onda, kada sam postao kinološki sudija, shvatio sam da ću, i pored već velikog stečenog znanja i iskustva, o psima morati da učim celog života. I sve ove godine učio sam od velikih poznavalaca pasa i kinoloških eksperata.

Još kao dečak, odmah posle rata, odlazio sam na kinološke izložbe, zapitkivao, tražio objašnjenja, slušao iskusne odgajivače i sudije. Bio sam kao sunđer koji je upijao znanje. Uporedo, gradio sam polako svoju odgajivačku, izlagačku i sudijsku reputaciju. Ali, shvatio sam da i sam moram, kao odgajivač, da postižem vrhunske rezultate na kinološkim takmičenjima kako bih imao i praktičnog osnova da i ja kvalitetno sudim drugima.

Kao odgajivač srpskih goniča postigao sam zapažene rezultate tako da su moji psi poznati i prepoznati kao vrhunske jedinke, ne samo na prostorima bivše Jugoslavije već i šire. Kao odgajivač, međutim, nikada nisam išao na kvantitet niti sam pario pošto-poto svoje kuje. Zašto? Zato što sam smatrao, pa i sada smatram, da se biranim i pažljivim odgojem i selekcijom može i te kako napraviti dobar rezultat u odgoju a ne samo kvantitetom iz kog bi, po nekim verovanjima, trebalo da nastane i kvalitet. Drugim rečima, nisam nikad išao za tim komercijalnim aspektom u kinologiji iako, naravno, ni on nije nebitan u ovom skupom hobiju. Nisam nikada želeo da "štancujem" štenad. Jer, bio sam uvek ekonomski nezavisan, nisam morao da "živim" od pasa… Iskreno da kažem, imao sam i po 300 poziva godišnje da prodam štenad, da ljudi i ne pitaju za njihovu cenu… Ali, bio sam i te kako svestan da svako moje štene ne može da bude baš najbolje jer čak i u vrhunskom leglu može da bude samo nekoliko izuzetnih primeraka. Shvatio sam i da bi tom nekom preteranom produkcijom pasa, koji ne bi mogli svi da budu vrhunski, vremenom počeo neminovno da gubim i ugled kao odgajivač. A to mi nije trebalo!… Umesto toga, ja sam sebi, iz svojih legala, birao ono što sam smatrao da je najbolje ili sam davao poneko štene svojim prijateljima a tek, tu i tamo, prodavao poneko kako bih približno pokrio troškove parenja, nege, odgoja… ako je to uopšte moguće.

Koliko znam imali ste i velike uspehe u radu Vaših pasa?

- Da. Psi iz mog uzgoja imali su zaista vrhunske rezultate na utakmicama u radu. Neretko, oni i sada osvajaju uglavnom prva i druga mesta… Moj pas Arap, na koga sam posebno ponosan, prvi je i jedini gonič koji je osvojio maksimalan broj bodova u radu na divlju svinju, a osnova za takav rezultat, osim genetike i mog brižljivog odgoja, nalazi se i u mom velikom radu sa psima.

Imao sam značajne rezultate i na eksterijernim kinološkim manifestacijama u regionu pa i šire. Na primer, na Svetskoj izložbi u Poznanu, u Poljskoj, kao i na Evropskoj izložbi u Zagrebu moja Alka Rašinovačka postala je mladi svetski i evropski šampion. Naravno, smatram da je za svakog pravog odgajivača mnogo značajnije to da osvoji dobar rezultat na nekoj klupskoj ili specijalizovanoj izložbi nego na nekoj velikoj i glamuroznoj svetskoj manifestaciji gde konkurencija ponekad i ne mora da bude velika. Ali, to je sad već druga priča…

Koliko je pehara, medalja, diploma i drugog kinološkog znamenja danas u Vašoj kućnoj vitrini? A koliko onih lovačkih?

- Uffff… Ne znam, mnogo. Mislim negde oko 200. A onih lovačkih trofeja i znamenja imam takođe nekoliko stotina.

Otkuda ime Vaše odgajivačnice Rašinovačka?

- Moja odgajivačnica srpskih goniča "Rašinovačka" dobila je ime po Rašinovcu, selu blizu Bosanskog Petrovca, odakle su, inače, moji roditelji. U tom selu ja sam odrastao i još kao dete tu sam se prvi put susreo sa psima… Tu se, drugim rečima, rodila moja još uvek neusahla ljubav prema psima, kinologiji, prirodi.... Na ovaj način, davanjem imena svojoj odgajivačnici, želeo sam, na poseban način, i da se odužim Rašinovcu.

Smatrate li sebe srećnim čovekom, lovcem i kinologom?

- Da. Da nema pasa sa kojima ja najviše volim da lovim ne bih, možda, ni bio lovac. Nekako je sve to kod mene povezano… Mislim da sam srećan čovek koji je i srcem i dušom u tom predivnom svetu pasa, lova, sa prirodom…

………

* U trenutku kada smo razgovarali sa gospodinom Predragom Uzelcem, pre nekoliko meseci, on je bio predsednik i KS RS i KS BiH. U trenutku objavljivanja ovog intervjua on je, sistemom rotacije, svoje mesto predsednika, u međuvremenu, prepustio sledećem kolegi iz predsedništa KS BiH - prim. aut

** Franz B. Laska - Lovstvo u Bosni i Hercegovini i tamošnji državni rezervati za divljač - Das Waidwerk in Bosnia und der Hercegovina und die dortigen landesärarischen Wi ld=Schongebiete, Sarajevo, 2009 - prim. aut

.........

Natura Online (20.5.2016)