NAŠ INTERVJU: MILAN RADIVOJAC, ODGAJIVAČ DOBERMANA:

... I onda se kod mene probudio onaj srpski inat!

Milan Radivojac, poznat našim dobermandžijama kao vlasnik odgajivačnice "Sawages", doneo je iz Omarske u Srbiju mnogo toga što je unapredilo rasu. U razgovoru za NATURU, međutim, Milan, inače skroman i odmeren čovek, otkriva i neke stvari koje su i nas zbunile. Jer, po njemu, osim otimačine para od strane Kinološkog saveza i katastrofalne politike koju vodi, za ovakvu situaciju u našoj kinologiji krivi su podjednako i odgajivači i oni, koji nasedajući na nerealne oglase i obećanja, favorizuju unazađivanje naše kinologije, a time i rad vrednih i poštenih odgajivača. Kako tome stati na put, može li se kod nas uopšte osnovati centralni pasminski klub, otkuda javne i tajne svađe odgajivača, prijateljstva i neprijateljstva, šta je sa eksterijerom i karakterom dobermana danas, ko uzima novac u kinologiji, zašto će izumreti mnoge tzv. CAC izložbe, zašto se zainatio na početku da će i on jednog dana imati prave pse i kako je došao do rodonačelnice svoje odgajivačnice sada poznate i na Zapadu, ali i šta je tamo sve video, a šta kod nas, otkuda incidenti na izložbama, ali i o našim klanovima i "suđenjima", odnosno o tome ko sve kod nas može da kosi, a ko da samo vodu nosi - kometariše čovek koji je mnogo puta bio, sa svojim psima, kako na našim, tako i na svetskim, pobedničkim postoljima.

Razgovarao Dušan Marinović, urednik

Pedesetak kilometara od Beograda, u Banatu, u Vladimirovcu, živi Milan Radivojac, vlasnik odgajivačnice dobermana "SAWAGES". Sa suprugom Verom i sinovima Vladimirom i Bojanom, u skromnoj kućici sa nekoliko ari ograđenog placa, odgaja Milan i dalje dobermane koji su nas i sačekali na kapiji tog kasnog junskog popodneva.

Sedimo napolju. I, šta bi drugo, razgovaramo o psima. Pravimo nekoliko fotografija za uspomenu i porodični album porodice Radivojac, a zatim, uključujem kasetofon u čiji mikrofon ulazi i topao letnji vetar.

Dok razgovaramo pod krošnjom dvorišnog drveta, Vera se, tu i tamo "ubaci", čisto da dopuni i objasni... A sa strane, onako "kibicerski" sede još i Toša, Jovamba i Ivan. I tako, uz hladno pivo koje nam doneše Milanovi sinovi, poče priča, u početku uz malo treme našeg sagovornika. Jer, kako reče, "za sve ove godine bavljenja psima, ovo mu je prvi razgovor za novine"...

Milane, ako se slažeš, neću da ti persiram jer mislim da za to nema razloga. Ti si običan čovek, iz naroda, a ovo je novina za iste takve čitaoce i, naravno, ljubitelje pasa i prirode pa zato, za početak, reci otkuda ti ovde, u Banatu i kada je tačno počela tvoja priča zvana - doberman?

- Dobermanima se bavim već 12 godina. Pet godina sam se spremao da budem odgajivač. Prvog dobermana sam nabavio sinu jer je želeo baš tog psa o kojem, u to vreme, nisam gotovo ništa znao... Kupio sam psa, i u to vreme, pošto sam prestao da se bavim sportom, bila je to neka zamena za moje dotadašnje aktivnosti... I zavolim ja tog svog prvog dobermana, rešim da ga odvedem na izložbu... Ne znam da li je to bila sreća ili nesreća, tek odemo na izložbu u Zagreb, gde je dobermane ocenjivao poznati sudija Šelman. U stvari, meni je moj pas tada izgledao dosta obećavajuće. Međutim, kada mi je sudija objasnio neke stvari i rekao da moj doberman i nije baš ono što sam ja pretpostavljao da jeste, prvo sam se šokirao, a potom, priznajem, i razočarao. Znaš, i onda se kod mene probudio onaj poznati balkanski, srpski inat! I rekoh sebi: E, sad ću tek da imam one prave dobermane!

"Meni je moj pas tada izgledao dosta obećavajuće. Međutim, kada mi je sudija objasnio neke stvari i rekao da moj doberman i nije baš ono što sam ja pretpostavljao da jeste, prvo sam se šokirao, a potom, priznajem, i razočarao."

Da se osvrnemo malo unazad... Kada je to bilo?

- To je bilo 1986. godine. Porodica Belko bila je tada zbilja u usponu, a kasnije je njihova odgajivačnica ušla i u sam svetski vrh, kada je reč o dobermanima. U stvari, ja sam uzeo mužjaka od Karmel-e Kesia-e v. Diaspora-e i Ido-a Isak-a v. Diaspora-e... Sećam se, bilo je to njihovo prvo značajnije leglo... Jer, psi iz te kombinacije postizali su kasnije izuzetne izložbene rezultate... Jedan braon mužjak iz tog legla, koji je bio vlasništvo jednog mog prijatelja, bio je evropski prvak i R.CACIB na Svetskoj izložbi u Brnu... U to vreme, ali i za svako vreme, bio je to neverovatan uspeh! Mi, recimo, ni do danas nismo imali takve uspehe... No, ja sam sa tim svojim psom krenuo na izložbe, ali napominjem, na ondašnje, dakle, predratne izložbe pasa! Zašto to kažem? U Novom Sadu je 1987. godine, samo u razredu mladih, bilo 32 mužjaka! A sada, vidiš i sam kako stvari stoje, u svim razredima na izložbi ne možeš da sastaviš 15 dobermana!

Da se vratimo tvom psu... Bio je to Brayan Royal Bell, zar ne?

- Da. Ta novosadska izložba bila je, u stvari, moja prva prava izložba i to sa pravim psom! U afektu, pošto sam pobedio na toj izložbi, ni sam ne znam koga sam sve okolo ljubio od sreće... Bilo je to za mene nešto do tada nedoživljeno, nešto neverovatno... Ali, na toj izložbi imao sam veoma jaku konkurenciju. Bio je tu pas uvezen iz Holandije, koga su doveli poznati odgajivači Rotner i Raspotnik, još poznatih pasa sa ondašnjih naših prostora... Zato i ne čudi to da mojoj sreći nije bilo kraja... I sad, kada sve saberem i oduzmem, bilo je to za mene nešto zaista više od pobede...

Bio je to, ukratko, neverovatan stimulans da tvoja priča o dobermanima sada poprimi ozbiljnije razmere? Pretpostavljam da si se "naložio", da si počeo da tragaš za literaturom, knjigama, krvnim linijama, da si počeo da pratiš intenzivnije naše i strane izložbe...

- Pa, literaturu sam još ranije nabavio... Znaš, od Omarske kraj Prijedora, gde smo ranije živeli, nije bilo daleko otići do Zagreba, kod Belkovih na, da tako uslovno kažem, časove o dobermanu. A oni su učili o rasi na najboljim mestima u svetu, u Holandiji, odakle i potiču danas najbolji dobermani.

Potom si išao i na inostrane izložbe. Pretpostavljam da si tamo imao šta da naučiš?

- Na prvoj izložbi preko, na CACIB Minhenu, moj pas je bio četvrti i bio sam zadovoljan, mada su Belkovi mislili da smo bili oštećeni. No, bio je to dodatni stimulans za mene i ja sam krenuo u jednu seriju izložbi na kojima je moj pas zabeležio oko desetak pobeda. U međuvremenu ja sam mnogo naučio, a pas je potom poslat na dresuru u Bremen gde je urađeno sve ono što se radi u ozbiljnim zemljama: snimak kukova, uzgojni pregled, radni ispit... Međutim, bez obzira koliko sam već tada mnogo znao pa i postigao na planu kino- logije, nisam sebi dopustio, a što se događa našim mlađim odgajivačima, da me zavede "odgajivačko slepilo". Uprkos svim postignutim rezultatima, a pas je već bio i CACIB, napominjem u ono vreme, kada je konkurencija bila mnogo jača, kada je trojica sudija sudilo 30-40 pasa u jednom razredu, a ne kao sada kada jedan sudija sudi i po pet-šest rasa na izložbi, primetio sam, pošto sam napolju video i italijanske i belgijske pse, da moj pas ipak nije ono pravo, ono vrhunsko... Hoću da kažem da me nije "spopala ideja" da sa tim psom provedem narednih deset godina i da tek onda shvatim da sam lutao, da sam mogao da uradim ovo ili ono...

"Bez obzira koliko sam već tada mnogo znao pa i postigao na planu kinologije, nisam sebi dopustio, a što se događa našim mlađim odgajivačima, da me zavede "odgajivačko slepilo", odnosno da sa jednim psom provedem narednih deset godina i da tek onda shvatim da sam lutao, da sam mogao da uradim ovo ili ono..."

Znači, krenuo si da istražuješ?

- Na neki način... Belkove sam zamolio da od njihove matične kuje Karmel dobijem svu prvobiranu štenad, tj. ono što ja želim. Kao iskusnim odgajivačima objasnio sam im potanko kakvog bih ja to psa želeo... I, oni su prihvatili tu moju ideju... Ubrzo, imao sam sreću da su Belkovi dobili "E" leglo od Karmele i Hargos-a v. h. Wanty-ja, inače svetskog prvaka u mladima i svetskog prvaka. Posle se ispostavilo da je to bila izvanredna kombinacija, a pas koga sam ja uzeo, Edy Royal Bell, bio je takođe izuzetan, odličnog genetskog potencijala. Bio je to pas poznat i na ovim prostorima... Posle je, valjda je to tako moralo biti, otišao za Rusiju gde je takođe ostavio traga u odgoju. No, Belkovi su ponovo išli na proverenu kombinaciju i nanovo su parili svoju kuju sa svetskim prvakom Hargos-om. Nazvao sam tada Ljerku i rekao joj da ću, ako bude "one kuje" koju sam ja želeo, doći do njih i da ću uzeti to štene.

Na sreću, iz te kombinacije bilo je 12 štenadi, od toga šest kuja. Ljerka mi je rekla, kada je došlo vreme da "štenci krenu u svet", da u leglu postoji samo jedno štene kakvo sam želeo i da je ono predodređeno za mene. U stvari, ja sam želeo kuju koja će biti nosilac mog uzgoja. Normalno, ona je ličila na svoju braću i sestre, ali je imala nešto što ju je izdvajalo od njih...

Šta je to bilo?...

- Kako to da objasnim?... Bio je to način na koji je stajala, kako je hodala, gledala, kako je prilazila... Bilo je to zbilja nešto posebno, iznad proseka... Koliko god da je neki pas mogao da te gleda umiljato, ona je mogla još umiljatije; koliko god neki pas delovao snažno, ona je delovala još snažnije! Koliko god doberman delovao elegantno, ona je bila za nijansu elegantnija... Bila je to izuzetna, velika kuja, krupna, visoka...

U razgovoru sa Belkovima, a i kasnije, došao sam do zaključka da onaj ko hoće da se bavi ozbiljnijim uzgojem mora da počne sa krupnom kujom. Zanimljivo je da je i u prethodnoj kombinaciji, onom "E" leglu, bila takođe jedna velika kuja koju su Belkovi zadržali za sebe. Bila je to zbilja velika kuja, kako po gabaritu tako i po titulama; bila je prvak sveta u mladima. Kasnije je ta kuja, Ezmir Royal Bell, okotila "L" leglo koje je vrlo dobro poznato svim našim odgajivačima dobermana, ali i onima u svetu. Među štencima tog legla nalazili su se i kasniji svetski prvak, evropski prvak, pobednik IDC-a, pobednik DV-a... Znači, sve najvažnije svetske tutule koje doberman može da osvoji, osvojili su upravo psi iz tog legla. Da potsetim: bili su to Larson, Lord, Lana... Po meni, bilo je to, možda, najbolje leglo dobermana svih vremena. I po rezultatima, i po drugim pokazateljima...

Koje je to godine bilo, odnosno kada si uzeo Hajdi?

- Bilo je to oktobra 1989. godine. Od tada, zapravo, i počinje moj uzgoj, odnosno Heidy Royal Bell postaje rodonačelnica onoga što se kasnije događalo na ovim prostorima... Tada i počinje ta, kako kažeš, moja doberman priča, i tu sada treba staviti one dve tačke... Tu počinje ono zašta sam se ja spremao pet godina... Dobio sam štene koje je izraslo u ono što sam i očekivao da će biti.

I krenuli ste na izložbe?

- Već prva Hajdina izložba bila je impresivna. Bilo je to u Sarajevu... Bila je to najlepša CACIB izložba na kojoj sam učestvovao i koju sam posetio! Zamisli, izložba je bila organizovana avgusta meseca u ledenoj dvorani Zetre, temperatura je iznosila 14 stepeni, dole su bili postavljeni zeleni itisoni kao za kakav teniski meč, ringovi ogromni... Ali, i konkurencija je bila žestoka! Bio je tu i aktuelni svetski prvak Graf Guido v. Franckenhorst...

A tvoja kuja stara - koliko?...

- Hajdi je tada imala samo 13 meseci. Ali, izgledala je sjajno! Bila je tada prvak razreda mladih i onda, kada smo ušli u ring za prvaka rase, sudija, Holanđin, Herman Menke, veoma se pohvalno izrazio o kujici i rekao da tog dana prvaka rase mora da da našoj Hajdi jer, bez obzira što je u ringu bio i svetski prvak, on je bio za to da visoke titule treba davati kujama koje su nosioci uzgoja. Sećam se dobro, Menke je tada rekao za našu Hajdi da je ona jedna od takvih kuja, nosioca uzgoja, i da je duboko ubeđen da će ona, bez obzira što je mlada, dati sjajno potomstvo. U stvari, Menke je tada u Sarajevu video ono isto što i mi! Izgleda da je ta činjenica prevladala i u njegovoj konačnoj odluci, a koja je i meni bila dobar signal da sam na pravom putu.

Šta je bilo posle tog CACIB-a?

- Pa to sa Hajdi je krenulo sve tako lepo... Došla je izložba u Novom Sadu i tu je bila prvak rase...

A i za vreme Ante Markovića se živelo lepo, bilo je para?...

- O, bilo je super! To je bilo toliko dobro da smo znali da neće dugo potrajati! Sledeće godine već su krenule gužve u Jugi, a sećam se, izložbenu sezonu smo završili u Varaždinu 1991...

Do tada, koliko je tvoja kuja već imala titula?

- Osim pravaka mladih i prvaka rase u Sarajevu, Hajdi je u Beču bila vice Bundessieger... U Novom Sadu je bila CACIB ženka i prvak rase. U Varaždinu je bila R. CACIB i jednom druga u Tulmu, a na beogradskom CACIB-u, pre izbijanja rata, bila je takođe prvak rase i CACIB ženka. Sećam se, dva dana nakon beogradske izložbe, zaratilo se, presečen je put... Na beogradskoj izložbi smo se sa nekim dečkom dogovorili da Hajdi vodi na perenje u Italiju. Ali, koridor je uskoro bio zatvoren i u Bosni se vodio pravi rat. Bili smo prinuđeni zato da Hajdi uparimo sa njenim rođenim bratom po majci, odnosno sa Brayan-om Royal Bell-om. Išli smo na incest na Karmel, na tu baznu kuju, i dobili smo dobre pse. Kada smo pse proverili videli smo da je u svemu tome bilo i nečeg dobrog. Ostavili smo jednu kuju sebi iz tog legla koja je ličila na Karmel, a koja se kasnije pokazala kao vrlo dobra i koja nam je dala kuju, Dasty Sawages, za koju verujem da će naslediti svoju baku. Bilo je to naše "A" leglo, ali zbog okolnosti u kojima smo se našli nismo prodali nijednog psa već smo štenad poklonili ljudima. Već je bio rat, ljudi nisu imali ni za hranu... Živeli smo tada na jednom uskom prostoru oko Banja Luke i retko kome je bilo stalo do kupovine psa...

"Bila su to teška vremena... Ljudi nisu imali za hranu... Rekao sam sebi: biću tu dok me ne prisile da odem u red za pet kil'a brašna! To nisam sebi mogao dozvoliti, ponos mi to, jednostavno, nije dozvoljavao! Ali, ta granica strpljena se približavala i meni je postalo jasno da neću još dugo izdržati...''

Kada ste rešili da dođete ovamo?

- U Omarskoj smo podigli još jedno leglo. Graf Festus v. Neerlandstam je došao iz Holandije na ove naše prostore i meni je on bio interesantan pa smo Hajdi uparili sa njim. Bilo je to naše "B" leglo. Na našu veliku sreću i zadovoljstvo, iz te kombinacije dobili smo izuzetne lepe i skladne pse. Bila je to simfonija lepote, snage i elegancije! Da li je genetika tako htela da bude, ja ne znam... Među tim štencima bili su Borana Karmen Sawages, Bronko Sawages, Bea Kasandra Sawages... No, da odgovorim na pitanje.

Tamo gde smo živeli svašta se događalo... I nije mi lako da pametno odgovorim zašto smo došli u Srbiju. U stvari, teško je opravdati tako nešto jer smo mi u Republici Srpskoj ostavili konfor, stan, stečenu imovinu, ženino i moje nasledstvo... Razlog je možda i banalan... Hteo sam da se ozbiljno bavim psima, a u okolnostima rata, njih je teško bilo ne samo izlagati već i nahraniti "po propisu". Moram da kažem da mi je bilo čak i neprijatno kada sam išao ulicom i svojim psima nosio meso... A narod je tamo bio polugladan... Ništa oni meni nisu govorili, ali meni je lično bilo neprijatno.

Bila su teška vremena...

- Teška... Ljudi nisu imali za hranu... Rekao sam sebi: biću tu dok me ne prisile da odem u red za pet kil'a brašna! To nisam sebi mogao dozvoliti, ponos mi to, jednostavno, nije dozvoljavao! Ali, ta granica strpljena se približavala i meni je postalo jasno da neću još dugo izdržati...

Ti si bio tamo i u vojsci?...

- Da. Bio sam kod Brčkog... Kada sam polazio javio sam se svojim drugovima i starešinama i rekao sam im da neću više da budem tu... Bilo je to krajem marta 1995, znači tri meseca pre konačnog kraja rata u Bosni i Hercegovini... I tako, sa Hajdi, koja je bila uparena sa Gamon-om di Campovalano-om, stavili smo stvari u kola i krenuli...

Ali tamo ste podigli još jedno leglo, zar ne?

- Jeste. Bilo je to "V" leglo...

Dobro, došli ste u Srbiju...Od nekih kučkara sam čuo da si došao sa ženom, dva psa i koferom...

- Ne. Bilo je tri psa u autu i jedan kofer, ono najelementarije...

I gde ste prvo došli?

- Primio me je prijatelj u svoju vikendicu, u Grockoj. Dragan Simić imao je moju kuju Boranu Karmen Sawages. Mnogo nas je zadužio... Kućica je bila stara, ali nama je bilo lepo: okolo je bilo 22 ara ograđenog prostrora, divota za pse... E, onda je stiglo "G" leglo...

I počeli ste da živite tu bez ikakvih redovnih primanja?

- Nedavno se jedan sin zaposlio... Radili smo ono što smo mogli i umeli; živimo skromno jer takva su vremena... Nikakvu pomoć nismo dobijali, niti smo tražili... Vidiš, mi nismo izbeglice jer smo ovde došli dobrovoljno sa prostora koji su uvek bili pod kontrolom Srba... Sve što smo uradili ovde uradili smo svojim rukama, a podigli smo ovde i tri legla i usrećili neke ljude sa lepim psima. Naravno, kako to u životu biva, s nekima smo uspostavili nove kontakte, s nekima raskinuli prethodnu dobru saradnju, no to je valjda tako trebalo da bude...

 Vlada mišljenje da je danas teško živeti od pasa, kinologije uopšte...

- Mi ne živimo od pasa, mi kopamo... Znaš, tu i jeste problem! Svi mi koji gajimo pse mogli bismo mnogo bolje i lepše da sarađujemo da nije tih prokletih para... I više bismo svi zajedno i postigli u kinologiji! Jer, oko para uvek dođe do nesporazuma, svađa... Čak bi i na izložbama bila lepša atmosfera, možda bi i sudija opuštenije sudio da nema tih raznih pritisaka... Ali, da ne ispadne da su za sve krive samo sudije, moram da kažem da smo i mi odgajivači krivi za mnogo štošta u kinologiji! Znam neke sudije koje mi kažu: "Ama, ne mogu!... Vidiš, ona budala, odma' vrišti kad mu kažeš istinu... Morao sam da mu dam titulu...'' Razumeš?!...

Ali, ponavljam, ja nisam ni imao nameru da živim od pasa... Jer, ja ne prodajem pse! Od mene su uvek kupovali pse jer ja sam želeo, pre svega, sebi da uzgojim odlične dobermane! Vidiš, ja nikada nisam napisao oglas i rekao: "Prodajem pse, štence"... Jednostavno, ljudi bi dolazili kod nas kada bi čuli da imamo leglo, gledali, kaparisali, kupovali ono što im se svidelo! Jer, ja zbilja uzgajam dobre dobermane i to ljudi znaju i to hoće da plate! Ali, značajnije je to što, kada sam kasnije sretao vlasnike mojih pasa, da su oni bili zadovoljni... Bilo mi je neopisivo drago kada sam video da su ti ljudi zadovoljni sa onim što su poneli od mene, što su imali pored sebe dobre pse...

Tvoji psi su iz holanskog uzgoja, odnosno, bolje da kažem porekla? Zašto baš holandski?

- Sve što smo radili uradili smo sa holandskim psima! Hargos, Karmel, Graf Festus... odande su. Da se razumemo, bez obzira što je matična zemlja dobermana Nemačka, Nemci su sve ono što je vredelo u toj rasi sklonili u Holandiju kada je počeo Drugi svetski rat. Tako su Holanđani, posle rata, i preuzeli sav taj materijal, sačuvali ga, unapredili i sada su, naravno, ispred Nemaca. Moji psi, moje znanje, ono najvrednije što znam o dobermanima, potiče iz Holandije.

Tvoji psi su uglavnom crni...

- Ima i smeđih! Moja najbolja kuja je crna, ali njena majka je bila braon i kotila je i takve štence, sem kada smo je parili sa dominatno crnim mužjacima, a to je bilo dva puta. Tri puta je na svet donela i braon štenad.

Koliko mi je poznato, ti nikada nisi gajio ambicije da postaneš kinološki sudija. Tebe je prevashodno zanimao odgoj. Zar ti se ne čini da je to, u našim uslovima, pomalo čudno, da ne kažem i nelogično?

- Pa, ne znam... Učeći od Belka, koji takođe nije sudija, smatrao sam da se čovek može mnogo temeljnije i mirnije posvetiti odgoju određene rase ako nije istovremeno i kinološki sudija. Ali, pravo da ti kažem, ja nisam baš ni siguran da bih u tim kinološkim vodama dobro plivao. Imam osećaj da i ne bih bio baš dobar kinološki sudija. Znaš, ja bih sudio onako kako vidim i kako nalaže standard, a to ovde, kod nas, nije uvek ni pametno, a ni dobro! Ha, ha, ha...

Objasni nam to malo bliže?

- Posle suđenja sudija mi otvoreno kaže za nekog psa da on zna da je on bio bolji ali da je, eto, morao tako da odsudi u korist onog drugog... Da se razumemo: i to je ljudski i ne zameram im slučajne ili subjektivne previde, ali treba biti što više objektivan i zbilja se držati standarda!

Tvoji psi su eksterijerni psi. Koliko si se ti bavio radom i da li te ta grana kinologije uopšte zanima?

- Ja se nisam bavio mnogo radom pasa mada smatram da doberman koji izađe iz moje odgajivačnice mora obavezno da zadovolji i u tom pogledu, odnosno da mora i može, bez većih problema, da položi radni ispit. Ima mojih pasa, da ih ne nabrajam sada, koji su bili zbilja dobri radni psi. Recimo, Ghosty Sawages mislim da je nedavno položio i IPO III i postao sa svega tri godine starosti internacionalni šampion a što je, znaš i sam, u našim uslovima retkost i veliki uspeh. U stavari, celo "G" leglo je bilo odlično...

"U Omarskoj smo živeli u stanu... Na primer, kad sam prvog dobermana uveo u kuću, da mi je neko tada rekao da će mi to stvorenje ležati u dnu kreveta i lizati noge ja bih mu rekao da je sto posto lud! A vidiš sada: ja ne mogu da spavam ako mi u dnu kreveta nije pas!"

Nikako da te pitam: kako to da si za "svoju rasu" izabrao baš dobermane?

- Pa, vidiš, čudno je to... Negde 1984-85. moj stariji sin, dete k'o dete, gledalo televiziju, videlo film "Momci iz Brazila" i normalno, navijalo za onog što je vijao naciste po Južnoj Americi... I tu je video dobermane koji su, u tom filmu, ako se sećaš, na kraju rastrgli Mengelea... Video je, valjda, te njihove zubine, oštrinu tih pasa, šta li, ni danas ne znam... Tek, prođe neki dan, ja nešto radio, kad pita me sin da li hoću da mu kupim dobermana. Ni ne razmišljajući, računam, zaboraviće on to za dva dana, kažem, hoću, kupiću... Kad, uhvatio se on za to obećanje i nisam imao kud: odem i kupim mu dobermana! Ali, dete k'o dete, prošlo 20 dana, batalilo psa...

Ali se zato tata "primio"?... Ha, ha, ha...

- Pa, da... Do tada sam se bavio amaterski fudbalom, ali znaš, svim srcem i dušom, onako iskreno... I taj prvi doberman došao mi je kao neka vrsta zamene za to... I tako je to sve počelo, neozbiljno...

Kinologija je, međutim, ozbiljan sport iako u njega, uglavnom, ljudi "ulete" neozbiljno... Sa psima čovek provodi mnogo lepih trenutaka, ali ima i onih crnih... Bolesti, povrede, neuspela parenja... Recim mi Milane, koliko ste se ti i tvoja porodica odricali u životu da biste imali dobre dobermane? Znaš, svi vide lepe i zdrave pse, vide pehare, cenu štenadi... ali ne znaju koliko je muke i truda iza svega toga. Šta ti kažeš o tome?

- Ne znam šta da ti kažem... Mi to nikada nismo merili niti verujem da to iko na svetu može da izmeri. Znaš, mi smo toliko voleli te naše dobermane da jednostavno nije postojao taj novac koji bi me spriječio da ih gajim. Ni toliko uništenih stvari po kući nije bila prepreka...

J' l' tako?

- Da! Svako leglo koštalo me je bar po jednu uništenu garnituru nameštaja! Ovo poslednje leglo odnelo je dva kauča... To bez toga nije jednostavno moglo proći... Štenci su takvi! Kuja se kod nas šteni u sobi i štenad bi odrastala takođe tu sve dok ne bi napustili naš dom... A ja im nisam baš ni branio da rade to što su radili...

A zar nisi razmišljao da bi i za njih, ali i za tvoju porodicu, kuća sa dvorištem bila pogodnija za odgajivačnicu?...

- Pa jesam... Ali, znaš, u Omarskoj smo živeli u stanu... Na primer, kad sam prvog dobermana uveo u kuću, da mi je neko tada rekao da će mi to stvorenje ležati u dnu kreveta i lizati noge ja bih mu rekao da je sto posto lud! A vidiš sada: ja ne mogu da spavam ako mi u dnu kreveta nije pas!

Znači, tvoji psi, uglavnom, spavaju u tvom krevetu???!

- Da!!! Čim se nešto meškoljim, znaš ono, ne mogu da zaspim, spopadnu me neke misli, on mi poliže tabane, to me smiri i k'o dete ubrzo zaspim... Tako je to kod mene...

Ipak, ovde u Vladimirovcu tvoji psi sada imaju dosta prostora za kretanje i to je dobro. Reci, gde je sada odgajivačnica Sawages? Šta sada imaš od pasa u dvorištu?

- Ovo je za nas jedan sasvim novi trenutak i treba da odlučimo šta ćemo i kako ćemo dalje. Jer, mi smo ipak mladi odgajivači. Ovo je prvi put da smo se rastali sa našim najdražim psom, sa našom Hajdi, od koje je sve počelo... Naravno, mi smo znali da će do toga doći, da će ona jednog dana otići... Hajdi je uginula pre četiri meseca, imala je osam i po godina... Sada imamo u odgajivačnici njenu ćerku, unuku i unuče. Ova mlada kuja obećava i mislim da ni ovog puta nismo pogrešili. No, videćemo kada bude imala prvo leglo... Tu je i jedna kuja iz "V" legla, od Hajdi i Grafa Gvida Franckenhorsta, svetskog prvaka.

Dobermani su prestižna rasa i uz nemačke ovčare, rotvajlere i boksere, oni kod nas na izložbama privlače najviše publike. Ali, na našim izložbama, u poslednje vreme, događaju se incidenti, u ringovima i oko njih ima mnogo žuči... Ne mogu a da te ne pitam gde ti, kao jedan od vrhunskih odgajivača, vidiš korene svemu tome i zašto se to sve događa? Zašto ljudi unose toliko emocija u sve to i zašto tako reaguju? Zašto od jednog lepog hobija i sporta, kao što je kinologija, ljudi prave mučne situacije?

"Dokle mi, dobermandžije, možemo sarađivati? Pa, sve dotle dok ne dođe vreme da naplatimo svoj rad! I otuda ta nervoza, otuda te konfliktne situacije u poslednje vreme.... Kriza je velika i u društvu, nema narod para, manje se kupuju štenci, pa je i konkurencija veća... U stvari, ako imaš psa u kući, hraniš ga i voliš, onda nema problema... Ali, ako je on vlasniku više od kućnog ljubimca, pa ga izvodi na izložbe, ulaže u njega, onda on misli da taj novac i trud treba pošto-poto i da naplati! Znam za te rezone! Jer, većina ljudi kod nas kupuje, a ne uzgaja pse! U stvari, ljudi prave nekakav biznis od tih pasa..."

- Evo jednog primera... Ili pitanja: dokle mi, dobermandžije, možemo sarađivati? Pa, sve dotle dok ne dođe vreme da naplatimo svoj rad! I otuda ta nervoza, otuda te situacije o kojima si govorio... A to se događa naročito u poslednje vreme.... Kriza je velika i u društvu, nema narod para, manje se kupuju štenci, pa je i konkurencija veća... U stvari, ako imaš psa u kući, hraniš ga i voliš, onda nema problema. Ali, ako je on vlasniku više od kućnog ljubimca, pa ga izvodi na izložbe, ulaže u njega, onda on misli da taj novac i trud treba pošto-poto i da naplati! Znam za te rezone!... Jer, većina ljudi kod nas kupuje, a ne uzgaja pse! Prave nekakav biznis od tih pasa, posle ih prodaju. Na našu veliku nesreću čak i pojedini mediji prave od svega toga "posao", pa pišu bogznakako o nekim našim "odgajivačima"...

Sećam se, državna televizija je na drugom programu prekinula prenos fudbalske utakmice da bi javila da je jedan naš pas postao svetski prvak u Budimpešti! Ja sam se toliko zbog toga iznervirao da više nisam mogao da gledam ni utakmicu... To je odvratno, neozbiljno... Posle sam saznao i da je to bila samo delimično tačna informacija jer je taj pas bio zbilja svetski prvak, ali u mladima! U stvari, uspeh jeste vrlo vredan pažnje, ali zašto nije rečeno preko tog medija da to nije pas iz našeg uzgoja već da je vlasnik tog psa otišao preko, dao debele pare za psa i njegovu kasniju reklamu... I šta se na kraju dogodilo? Dogodilo se ništa! Vlasnik psa je, na kraju krajeva, prodao u inostranstvu tog bez sumnje vrednog i lepog psa, za još deblje pare!

Znaš, brate, to nije kinologija! Cela ta medijska ekipa koja je pratila tog psa još brže ga je zaboravila, a od tog psa nije ostalo gotovo ništa. A zašto? Zato što je ta vrsta kinologije zasnovana na trulim temeljima... Mada, i sve ostalo što se događa na našim izložbama je trulo, jedna velika laž, obmana!... Ono slikanje, pompa, raskoš... nije primerana ni trenutku, a ni ovim prostorima. Ja nisam za to! To je za mene neozbiljno, kako od strane organizatora tako i od svih onih koji to odobravaju i pristaju na takva "pravila igre".

Gledano sa strane, mnogima izgleda da je u kinologiji velika lova, da ljudi koji se bave ozbiljno psima ne znaju šta će sa parama... Ima li uopšte para u kinologiji i ko, po tebi, uzima taj novac?

- U kinologiji, defintivno - nema para! U stvari, neki i uzimaju veliki novac! Ali, pravi odgajivači, pravi kinolozi nikada nisu imali para! Jer, oni stalno ulažu! Ono što uzmeš za štence, u krajnjem računu, pokrije samo troškove. Jednom smo nešto računali u porodici i došli smo do zaključka da mi nismo pokrili ni trećinu svojih troškova oko pasa, mada smo prodavali dosta skupo naše štence...

Ako nije tajna, koliko je koštalo tvoje najskuplje štene?

- Nije tajna... Štenad iz jednog legla, koja sam prodavao u uzrastu od dva meseca, koštala su po 1.700 nemačkih maraka. I nisam imao dovoljno štenadi... To je bilo moje najskuplje leglo.

Ipak, to je veliki novac... Misliš da to nije dovoljna kompenzacija za tvoj uloženi trud?...

- Ne... Mi smo mnogo više ulagali u pse nego što smo dobili nazad... Nisam ja to nikada ni merio baš zbog toga što to volim. Isto bih to radio taman da ni jedno štene nisam prodao! I vidiš: sada smo odlučili da jedno vreme ne prodajemo štenad nego ćemo ići ili u neke aranžmane sa drugim odgajivačima ili ćemo štenad zadržati kod sebe. Jer, želim da izbegnem te nesporazume, probleme koji se jave kad god se pojavi novac... Mislim da sada treba na miru odraditi tu neku novu etapu u uzgoju, napraviti malu rekonstrukciju odgajivačnice... Da vidimo da li smo mi u pravu, u tim nekim našim osećajima, šta želimo da dobijemo, a šta ne. Za nas je nastupio preloman trenutak. Sve ono što smo radili potvrdili smo na neki način, ali sada treba produžiti dalje, sa novim psima... Ako se potvrdi da smo ostavili pravi genetski potencijal za dalje, onda smo ostali na dobrom putu... To je to...

Nisi mi odgovorio: ko onda uzima taj famozni novac o kome se toliko priča da postoji u kinologiji?

- Pa, u kinologiji postoji neki novac... Cirkus od 50-60 saveznih izložbi je, recimo, napravljen zbog para. Šta, recimo, danas znači da imaš psa šampiona?! Ništa! U stvari, uz tri CAC-a treba da izbrojiš još 200-300 dinara Savezu i da to platiš! Znači, kupiš ili odgojiš psa, rmbačiš po izložbama, vodiš ga u Đenovu, kojekuda, platiš prijave, putne troškove, vize i osvojiš čak i neki šampionat i onda, umesto da ti neko oda priznanje za sav taj kinološki trud i materijalne troškove koje si imao, doveden si u situaciju da im ti još i platiš 300 dinara! To nije uredu! Ja sam osvojio sa svojim psima mnogo tih titula ali ni jednom nisam upisao u papire tu titulu! Ja to nikako ne mogu da shvatim!... Da ja nešto osvojim i da potom to isto moram da platim! I to nekome ko nije mrdn'o prstom za mene!

Mnogi odgajivači su mi pričali da su papire za dobijanje šampionskog sertifikata slali direktno u Brisel, u F.C.I. Znaš ono: kupiš koverat, napišeš adresu, staviš unutra kopije ocenskih lista, odeš u poštu, kupiš markice i pošalješ preporučeno... Trošak od 10-20 dinara! Neki su dobili uz sertifikate internacionalnog šampiona i prelepe zahvalnice od F.C.I-ja...

- Znaš, to što se radi sa nama odgajivačima, radi se samo kod nas! Ti si se mučio, ti si postigao uspeh sa tvojim psom, nervirao, izlagao si se materijalnim i drugim troškovima... I sad, potpuno nelogično, na kraju priče, treba sve to još i da platiš! Kinološki savez umesto da nagradi te ljude i entuzijaste, objektivno ih kažnjava, uzima im pare... Jer, čovek koji je odveo svog psa na tri izložbe u inostranstvo potrošio je veliki novac... Eto, zato ja nikada neću otići u Savez po te potvrde dok se, naravno, nešto ne promeni po tom pitanju...

A rodovnici? Neko je izračunao da su oni kod nas deset puta skuplji nego u Americi, a od onih mađarskih pet puta....

- Ista priča... Sve se komercijalizovalo! I niko tamo u Savezu ne gleda šta će od svega toga na kraju biti, kakve su posledice takve politike!... Niko tamo ne vodi računa o tom prekomernom "štancovanju" pasa, rodovnika, velikom broju izložbi... Ama, i te silne CAC izložbe su i napravljene ne da bi se tamo vlasnici i odgajivači sretali i družili, jer tamo nema ama baš nikakvog druženja... Naprotiv! Mi odgajivači dobermana se sa izložbi razilazimo k'o sa turskog groblja! I to mi smeta! Svi su ljuti... Zašto se i mi odgajivači ne bismo tamo sretali, pravili neke radne dogovore? Gledam: sudije i organizatori imaju posle izložbe ručak, dogovaraju se, druže... Zar su samo oni važni? Zar nisu važni i izlagači, njihovi psi? Ne! Kod nas je obrnuto! Kao da bi oni mogli da prave te izložbe bez nas!

"Mi ovde imamo dobre dobermane i, kada bismo napravili nekakvu realnu rang listu, ispostavilo bi se da se mi, sa našim psima, kotiramo vrlo visoko u Evropi. To je jedino što me raduje i što mi daje snagu da radim to što radim! Ali, naš veliki problem je što nismo članovi Internacionalnog doberman kluba (IDC-a). Odnosno, još je gore, što mi ne znamo kada ćemo i da li ćemo ikada, sa ovakvim našim Savezom na čelu, to ikada i postati".

Jedan tvoj kolega, ima drugu rasu, nedavno reče u jednom časopisu da se više ne zna da li Kinološki savez postoji zbog izlagača ili oni zbog KS-a. Slažeš li se ti sa njim?

- Kako da ne... Nas ionako niko ništa ne pita...

Da bi se te stvari ispravile, bar koliko je meni poznato, potrebno je da postoji jedan centralni pasminski klub, u ovom slučaju vaš doberman klub. Po tebi, zašto kod nas nema tog kluba i ima li ikakve šanse da se on uskoro osnuje?

- To je poseban problem! Mi ovde imamo dobre dobermane i, kada bismo napravili nekakvu realnu rang listu, ispostavilo bi se da se mi, sa našim psima, kotiramo vrlo visoko u Evropi. To je jedino što me raduje i što mi daje snagu da radim to što radim! Ali, naš veliki problem je što nismo članovi Internacionalnog doberman kluba (IDC). Odnosno, još je gore, što mi ne znamo kada ćemo i da li ćemo ikada, sa ovakvim našim Savezom na čelu, to ikada i postati!

"Gledano sedam-osam godina unazad, sve te takozvane savezne izložbe su jedna te ista priredba, a posledica toga je i brzo opadanje broja pasa na njima tako da sve ukazuje na to da će se one, ovakve kakve jesu, vrlo brzo i ugasiti, da će odumreti. Jer, one nemaju više nikakvog smisla! Pa, kome sve to odgovara? Nažalost, osim Kinološkom savezu takva situacija odgovara i većini naših odgajivača i vlasnika pasa! Eto, po meni, zato i imamo tako lošu situaciju u kinologiji jer niko, u stvari, nije suštinski zainteresovan da se tu nešto promeni.''

Zašto?

- E, zato što mi sami ne možemo da se dogovorimo i organizujemo i napravimo naš nacionalni doberman klub! Mislim da postoje dva razloga: nekim papirom KS-a indirektno se sputava formiranje pasminskih klubova i drugo, kada bi se to i dozvolilo, potrebno bi bilo da se gradski i lokalni doberman klubovi udruže u taj centralni klub. Međutim, ja lično ne verujem da se mi dobermandžije možemo oko toga dogovoriti... To je sad taj naš problem! U IDC-u su nam rekli da će nas primiti bez ikakvih problema samo da se mi prethodno sami organizujemo! Ali, nekima to kod nas, ipak, ne odgovora...

Pobogu, zar je teško pozvati ljude, dogovoriti se?...

- Teško je! Previše je ličnih interesa u svemu tome...

Da se ne lažemo, ti interesi postoje i te kako i na Zapadu! I tamo svaki odgajivač gleda svoja posla, želi da baš on proda svoju štenad, da bude što češće na postolju... U čemu je tu razlika?

- Tamo su ljudi sa širim pogledima na celu tu organizaciju... Tamo će odgajivač sasvim normalno pristati da pretrpi neku malu štetu da bi kasnije dobio veću dobit. Ali, mi nismo spremni na to! Mi ne vidimo dalje od svog plota!

Mi nemamo klubove, kerunge, uzgojne smotre, obavezno snimanje kukova, ZTP? Kome sve to ne odgovora? Kome smeta klupski rad?

- Tačno je da mi sve to nemamo! Kod nas nema ni kontrole legala... Uzgoj je stihijski, a zarad neke navodne masovnosti. Sve se svodi na što više rodovni- ka, izložbi, na novac, čistu komercijalu. E, onima kojima je samo do toga stalo, naravno, ne odgovara rad u klubovima po evropskim normama! U stvari, gledano sedam-osam go- dina unazad, sve te takozvane savezne izložbe su jedna te ista priredba, a posledica toga je i brzo opadanje broja pasa na njima tako da sve ukazuje na to da će se one, ovakve kakve jesu, vrlo brzo i ugasiti, da će odumreti. Jer, one nemaju više nikakvog smisla! Pa, kome sve to odgovara? Nažalost, osim Savezu takva situacija odgovara i većini naših odgajivača i vlasnika pasa! Eto, po meni, zato i imamo tako lošu situaciju u kinologiji jer niko, u stvari, nije suštinski zainteresovan da se tu nešto promeni.

Po sistemu: odeš na tri izložbe, dobiješ tri CAC-a i pas ti postrane šampion?

- Jeste... Ali, u ovakvim uslovima, i obavezan snimak kukova ili uzgojne preglede naši ljudi bi samo još više zloupotrebljavali.

Kako?

- Mi nemamo stručnjake za to, odnosno one koji bi napravili te snimke kukova, a potom i znali da ih pročitaju. Šta se događalo kod nas? Svi psi kojima su ovde ili već ne znam gde snimani kukovi imali su isključivo HD-0. A da li je to baš tako, ne bih smeo da se usudim da tvrdim... Tek, ti koji su snimali svojim psima kukove to su zloupotrebljavali, pa su njihovi štenci zbog toga, navodno, bili skuplji... To je samo jedan primer... Slično je i sa radnim ispitima... No, i to je sad "pročitano", pa su i ljudi obazriviji te se i prestalo sa "snimanjem kukova". Ali, kada se budemo osposobili za to, a doći će i to vreme, onda će svi psi morati da prođu i tu vrstu provere i uzgojni pregled, pa će se znati da li stvarno pas ima ili ne displaziju kuka, kakva mu je narav, temperament...

Dobro, šta bi naše dobermandžije dobile članstvom u IDC-u?

- Dobili bismo mnogo. Na primer, nedavno su ljudi u Novom Sadu organizovali jednu lepu specijalku za dobermane. Međutim, kod nas je JKS propisao kako treba organizovati te specijalke i ljudi su tako i organizovali. No- vosađani su pozvali vrhunskog sudiju za dobermane iz Italije koji se, me- đutim, našao u čudu i koji je gotovo odbio da sudi zato što specijalka nije organizovana prema pravilima F.C.I. čiji smo mi nekakav član. Prema tome, mi se čak ni ne pridržavamo tih pravila, a ovamo hoćemo da budemo punopravan član te međunarodne kinološke federacije.

Mi smo samo priduženi član FCI...

- Dobro, ali da bismo to postali moramo da se bar pridržavamo njihovih pravila. A možda i nismo punopravan član zato što i organizujemo izložbe koje nisu u skladu sa njihovim pravilima... Tek, ta lepa zamisao Novosađana je odumrla...

I šta je tada g. Pezzano uradio u Novom Sadu?

"Jedno je sigurno: Italijani su u ovom trenutku sigurno u vrhu uzgoja dobermana u svetu, a za njima su, pogotovu Rusi i Belgijanci, u naletu... Rusija je velika država, a oni i dosta ulažu u uzgoj. Naravno, tu su još uvek u vrhu i Holanđani...''

- Ništa. Pristao je na kompromis, malo je zažmureo i odsudio je kako su mu naši iz JKS- a naložili.... Naši su tražili proveru rada dobermana na rukavu što se, inače, na specijalkama na Zapadu ne radi. I tu je bio problem…

Po tebi, da li je na specijalkama za tvoju rasu potrebno tesitarati i hrabrost pasa, odnosno rad na rukavu?

- Po meni to ništa ne znači. Pas može da uhvati rukav iako je kukavica, ako je dobro obučen. S druge strane, ako čovek i dođe u sukob sa psom on ga uvek može prevariti jer zna da će on obavezno ići na ruku. Pravi pas čuvar treba, međutim, da uhvati onu drugu ruku! Ja znam jednu kuju iz Zagreba koja je bila teška kukavica ali koja je vrlo lako položila radni ispit i rukav je hvatala k'o od šale. Prema tome, to da li pas hvata ili ne rukav može, ali i ne mora da znači da je pas hrabar, da ima neprikosnoven karakter i da je samim tim pogodan za uzgoj.

Koliko se u svetu, u Evropi, poštuju radni ispiti dobermana?

- Samo su Nemci tu nešto rigorozniji. Italijani i Holanđani nisu. Njima radni ispit nije toliko bitan. Ni sam ne znam šta to praktično znači kad neko kaže "to je radni pas". Šta to pas radi?! Moji sadašnji psi nemaju radni ispit ali i te kako čuvaju svoje, onako kako to meni odgovora...

Ali, tu je još i trag, poslušnost, odbrana i napad?...

- To je sasvim nešto drugo... To su namenski, sportski psi ili oni koji se koriste kao vodiči slepih, u policiji, vojsci... Kod nas, međutim, da bi "overili" titulu, mnogi kupuju i radni ispit tako da je, u našim uslovima, i to mnogo devalvirano. Moja Hajdi, kada smo je vodili na parenje u Italiju, osim testa zrelosti, prošla je tamo i test inteligencije. I ona je, na osnovu tog testa, bila pas-genije, Ajnštajn! Bila je natprosečno pametna! Imam taj papir... I gledaj: kad smo moj sin i ja radili sa njom rad na rukavu, kada je sin želeo da je prevari, ona ga je, kao pametan pas, uhvatila, ali za onu drugu, slobodnu ruku! Ha, ha, ha... Prihvatila je ona rukav bez problema, ali bi sasvim sigurno, u nekom realnom okršaju, krenula ne na markerski rukav već na onu slobodnu ruku...

Ti misliš, dakle, da za dobermana rad nije presudna stvar?

- To nije najvažnije, mada je dobro da je pas poslušan, da hoće da radi... Znam mnoge ljude koji kupuju psa za zaštitu, naročito one tzv. borbene... I misle da je pas jači od čoveka. Ni jedan pas nije jači od čoveka, iako je istina da su čovek i pas sigurno jači od jednog čoveka! Pas je tu da pomogne čoveku u odbrani i to je sve.

Reci, kada je reč o odgoju dobermana, na šta bi, po tebi, naši odgajivači trebalo da obrate najviše pažnje? Koje su to vrhunske svetske odgajivačnice na koje bi se trebalo osloniti... Imaš li ti nekakav savet?

- Takav savet teško mogu dati u ovom trenutku. Rat i vreme izolacije učinili su svoje... Ranije sam odlazio na sve značajnije izložbe dobermana i zbilja sam imao uvid u to šta se to tamo, "u belom svetu", radi i gaji. Dugo nisam bio preko, mada sam dolazio do nekih informacija preko mojih prijatelja koji i sada redovno odlaze na inostrane izložbe. Oni su mi u tome dosta pomogli i znam otprilike šta se dešava, ali jedno je čuti, a drugo je videti!

Jedno je sigurno: Italijani su u ovom trenutku sigurno u vrhu uzgoja dobermana u svetu, a za njima su, pogotovu Rusi i Belgijanci, u naletu... Rusija je velika država, a oni i dosta ulažu u uzgoj. Naravno, tu su još uvek u vrhu i Holanđani...

Jesi li nekada razmišljao otkuda baš dobermani u Rusiji?

- Jesam. Sa svojim psom Edijem Royal Bell-om bio sam 1990. godine na izložbi u Budimpešti. Posle te izložbe dobijem pismo, valjda iz Lenjingrada, gde mi je jedna Ruskinja poslala fotografiju svoje kuje i pitala za parenje sa mojim psom. Meni je to tada toliko bilo čudno da nisam prosto mogao da ve- rujem da tamo ima dobermana. Međutim, oni su od nedavno počeli da gaje dobermane i sve što imaju uglavnom je kupljeno na Zapadu, i to za lepe pare. Oni još nemaju neki svoj uzgoj ali, ako se budu predali tome, nije nevero- vatno da će i do toga doći.

Šta je sa temperamentom dobermana, njihovom naravi? Recimo, kod nemačkih ovčara, pa i u samoj Nemačkoj, postoje takvi problemi...

"Kako domaće tako i strane sudije slažu se da kod nas postoji oko 20 odsto izuzetnih dobermana, da sredine nema i da su ostali uglavnom loši... Međutim, niko neće ili nema petlju da povuče tu liniju pa da se konačno sazna koji su to zbilja vredni dobermani, a koji ne! Prema tome, tu je problem. Ali, mi tačno znamo, na svakoj izložbi, ko je najbolji pas u ringu... Tu nema nikakvih dilema.''

- Pa, ima problema... Imamo i mi tih problema kao što su nesigurnost, plašljivost... Poprilično...

Na primer, navedi neke... Doberman je i po standardu žustar pas, temepramentan, jak, spreman da u svakom trenutku odbrani sebe i vlasnika... U Americi, pričali su mi oni koji su tamo bili, ako nije doberman onda je doga čuvar velikih robnih kuća i samoposluga...

- Ja mislim da smo mi u Evropi taj temperament i žustrinu rase svesno žrtvovali zarad njihove lepote i elegancije. Ja znam da su neki vrhunski psi parili neke takođe vrhunske kuje i da su iz tih kombinacija zbilja nastajali isti takvi dobri eksterijerni potomci, ali da se znalo za rđavu narav ili priplodnjaka ili kuje.

Da budemo iskreni, ni Karmel nije imala baš dobru narav i mi to znamo! Zato i pazimo na to i utičemo na to koliko se može. Zato je ona tri puta i parena sa Hargos-om koji ima briljantnu narav...

Hoćeš da pojasniš u kom smislu je imala lošu narav? Je li bila agresivna, ujedljiva, plašljiva?...

- Pa, ne baš to... Za mene je loša narav psa kada on reaguje nepredvidljivo! Znači, ako pas hoće da ujede to ne mora da znači da ima lošu narav! On jednostavno brani svoj posed ili vlasnika i to nije loša narav. To nije nepred- vidljivo ponašanje. Ali, kada se pas ponaša čas ovako čas onako, onda je to za mene nepredvidljivo ponašanje... Ja znam neke pse koji su mirni ali koji na bilo koji atak reaguju sasvim ispravno, odnosno uzvrate! I to je dobar pas. Neki kažu: "Onaj pas ima lošu narav zato što je napao sudiju u ringu". Ali, ti isti nisu videli da je sudija psu mlatarao ispred nosa katalogom ili sveskom i pas je to shvatio kao pretnju, napad... Takvi psi su vrlo normalnog karaktera i tu zabunu treba eliminisati... No, to se događa uglavnom mlađim sudijama. Iskusnije sudije osete takvog psa što znači da mogu dobro da procene u ringu i karakter psa koji je vrlo važan u celokupnoj predstavi dobermana.

Šta bi trebalo uraditi da bi se popravio karakter dobermane? I kakve, po tom pitanju, mi imamo pse?

- U poslednje vreme naši su odgajivači obratili više pažnje i na to i danas imamo nekoliko karakterno izuzetnih pasa. Mislim da kod pasa ne bi trebalo suzbijati impulsivnost, temeperament... U stvari, nije se ništa postiglo ako se psu prikrije loš karakter, odnosno ako je sa njim urađena vrhunska dresura, pa deluje da je besprekorne naravi, a u njemu, u njegovim genima, u stvari "čuči" loš karakter! Na to treba obratiti pažnju i takve pse pariti sa onima koji imaju provereno dobar karakter. Jedino se tako mogu dobiti dobri, plemeniti i karaketerni psi.

Ja sam imao, ali da ne ispadne da se hvalim, nekoliko takvih pasa. Ghosty Sawages je, na primer, pas besprekornog, briljantnog karaketera! Ali, on je i morao da ima takav karakter jer su mu takvi bili i sve preci. I to je to! Tu činjenicu sada treba iskoristiti u priplodu. Zato apelujem na ljude koji se bave odgojem da više pažnje obrate na karakter psa jer to, sasvim sigurno, nije činjenica za zanemarivanje. Osim suvog vrata, visine u grebenu, paralelne glave, uglovanosti i šta ja znam čega ne još i karakter psa je veoma važan za rasu i to ne bi trebalo ispuštati iz vida u odgoju. Po meni, bolje je ponekad da je doberman u ringu i mirniji, da je manje drčan, nego da je nestabilan, nepredvidive naravi... Međutim, mi zbog para, svesno previđamo tu činjenicu i parimo naše kuje sa nekim nestabilnim psima jer verujemo da će štenci eksterijerno možda biti bolji te da će se zato i bolje prodati. Onda se napumpa cena, a loša narav prekriva i prećutkuje jer im je važno da uzmu novac! I to odmah! Znaš, kod nas se radi "na kratku stazu" i retki su oni koji temeljno prilaze tom problemu... Mnogi neće ni za trenutak da se odreknu novca da bi kasnije, sigurno, zaradili više, već idu logikom "zaradi na brzaka"...

Po onom sistemu: ko đipi đipi?...

- Pa da... A ja ostao kratkih rukava!... Ha, ha, ha...

Kod nas uglavnom žustri momci drže dobermane, rotove... Oko ringova se potežu stolice, dolazi do gužvi... Zašto se baš oko tih ringova sve to događa?... Seti se pretposlednjeg beogradskog CACIB-a...

- Hajde da obradimo taj slučaj... Nije to baš tako bilo žestoko ni strašno...

Znaš kako, ti mladi ljudi, koji su tamo bili, emotivni su... Ja ih sve znam, čak smo jedno vreme i blisko sarađivali... No, u čemu je problem? Kako domaće tako i strane sudije slažu se da kod nas postoji oko 20 odsto izuzetnih dobermana, da sredine nema i da su ostali uglavnom loši... Međutim, niko neće ili nema petlju da povuče tu liniju pa da se konačno sazna koji su to zbilja vredni dobermani, a koji ne! Prema tome, tu je problem. Ali, mi tačno znamo, na svakoj izložbi, ko je najbolji pas u ringu... Tu nema nikakvih dilema. Jer, postoji standard rase i u okviru njega to se tačno zna. I, ako taj najbolji pas dođe na 20 izložbi spreman, onda treba i da pobedi isto toliko puta! A ne da se radi po onom sistemu: danas sam tebi dao titulu, a sutra ću onom drugom! To nikuda ne vodi... E, to pravi nervozu!

No, da se vratim "beogradskom slučaju". Ti mladi ljudi su, uz sve svoje greške, ipak nosioci, barjaktari ovog našeg odgajivačkog posla jer oni najviše i rade za dobrobit dobermana kod nas.

Imaju li ti tvoji "mladi ljudi" imena?

- Imaju, ha, ha, ha... To su Sloba Maksimović, Danijela Fijala, Muris Hadžić, Stevica Veličković... Oni idu redovno na sve svetske i vrhunske izložbe dobermana, izlažu tamo svoje pse, postižu zapažene rezultate. Naši psi nisu nigde ni bili napolju dok ih oni nisu počeli izvoditi jer mi nismo imali mogućnosti za to... Molim te lepo: oni su na dva poslednja svetska prvenstva, na IDC-u, DV-u i na evropskom prvenstvu imali pse u samom vrhu, znači među prva četiri! I to po nekoliko pasa! I oni su ogorčeni zato što postižu izuzetne rezultate tamo gde je to mnogo teže, a ovde, zamisli, to ne mogu! Hoću da kažem da ako neko postigne u Evropi sjajne rezultate, u tamošnjoj konkurenciji, a i u uslovima gde se na naše izlagače nakon 1992. godine gleda gotovo diskriminatorski, što vam može svako posvedočiti ko je bio na Zapadu, znači da te rezultate naših ljudi treba uvećati za bar još 30 odsto! To znači i da njihovi psi i rad objektivno nešto vrede! Oni su, na neki način, za nas postali autoriteti i njih treba poštovati i štititi! Znači, ako se u ringu i nađu, da pretpostavimo, dva psa istih kvaliteta, onda po meni titulu treba dati onom ko je bio i na IDC-u, DV- u... Ja znam da se Jovamba sa mnom neće složiti oko ovog, ali to je moje mišljenje...

Hoćeš da kažeš da njegova beogradska odluka nije bila prava, objektivna?...

- Pa to i on sam zna! Zna to Dragan dobro...

Priča se po Srbiji i o nekim klanovima dobermandžija kod nas... Je li to istina? Ko su njihovi predvodnici i smemo li imena da im spomenemo?

- Klanovi sigurno postoje... Recimo, postoji grupa ovih mladih ljudi koji izuzetno rade, koji mnogo ulažu ne samo materijalna sredstva već i svoj rad. Koliko mi je poznato oni se mnogo čega odriču u životu da bi odveli svoje pse preko... No, oni su pomalo i nestrpljivi, kao što su bili recimo u Beogradu... Ali, ja osećam isto kao i oni. Oni su jedna grupa! Mladi su, napravili su i svoj časospis, imaju i nešto para, kočoperniji su, prodorniji... I ja im pružam podršku...

Dobro, ajd' da vidimo koja je druga grupa?...

- Pa, druga linija su oni koji su bili dugo na vrhu ili tu negde, uz sam vrh!

I oni, valjda, imaju neka imena, nadimke?...

- To su svi oni ostali...

Koji to? Milane, bez imena nema ništa! To interesuje naše čitaoce...

- Nemoj da misliš da se nešto izvlačim... Reč je o onima koji su raštrkani, koji vode neku svoju politiku... Iskreno govoreći, ja ih i ne poznajem i ne bih voleo da pogrešim... Ovi prvi su sebe pokazali, na neki način legitimisali i u svemu onome što rade ispravno ja ih podržavam, čak im se i divim što su postigli sve one rezultate u svetu. Ali, ja ih ne podržavam u onome što su uradili u Beogradu, što su zviždali sudiji, bacali stolice, negodovali... Mada i ja smatram da su bili oštećeni, ja to ne bih uradio jer smatram da zviždaljke nisu za jednu izložbu pasa!

Izvini, koliko znam, ta "prva linija'' ima tvoje pse?

- Jeste, to su psi iz mog uzgoja. Ali, oni će ti reći danas da su moji bivši prijatelji, mada ja mislim da za to nema razloga...

Zašto bivši?

- To je duga priča i stvarno nema razloga da je ispričam za tvoju novinu...

Prema mišljenju ljudi iz ove branše, ti si čovek koji je u Srbiju doneo nešto novo. Ti si i autoritet u tom smislu što nisi pod reflektorima, što si miran čovek, istrajan... I zato što si dobar poznavalac rase ne mogu a da te ne pitam za perspektivu dobermana, kako u svetu, tako i kod nas?

- Kod dobermana je specifična situacija. Dosta se raspravlja o njihovoj visini. Mislim da ne treba biti rigorozan po tom pitanju jer za mene doberman ne može biti ni prevelik ni premali. On treba da je pre svega skladan pas. Zato nisam za neko preterano merenje pasa u ringovima jer iskustvo pokazuje da svakog psa možeš namestiti do onih 72 centimetara! Ako doberman izgleda da ima više od 72 cm, ali da je sa tom visinom i sve ostalo u skladu, po meni takvog psa treba prihvatiti kao takvog. Govorim to iz ličnog iskustva jer je moja Hajdi "na metar" bila objektivno prevelika... Ali, nju niko od sudija nije nikada merio jer je njen sklad potisnuo tu visinu. A ja sam je lično merio i izmerio sam da je visoka 72 cm! Međutim, ona nikada nije okotila kuju veću od 68 cm, što je inače idealna visina za kuje. Znači, da je moja kuja bila visoka 68 davala bi kuje od 62 cm što ne bi bilo dobro. Kuja je izlagana kod vrhunskih sudija, kod autoriteta za dobermane, i oni su je uvek opisivali kao skladnu, visoku, elegantnu...

Gde je perspektiva? Kod ove rase treba obratiti pažnju na sve i teško je sada ukratko reći šta je to što je najvažnije. Treba ići uvek ispred vremena. Po meni, naročitu pažnju treba obratiti na glavu zato što smo rešavajući neke druge anatomske probleme sebi opet natovarili na vrat taj možda najveći problem. Znaš, da bi ispravio glavu potrebno ti je najmanje osam godina, odnosno toliko generacija...

.........

SAWAGES

"Kako sam dao ime svojoj odgajivačnici? Do toga je slučajno došlo. Čini mi se da sam bio na izložbi u Slavonskom Brodu i da sam tamo, na nekom stadionskom zidu, pročitao to ime. Čini mi se da se neka grupa navijača tako nazivala... I meni se to svidelo, zapamtio sam to čudno ime jer sam već tada tragao za imenom svoje odgajivačnice. Onda sam uzeo knjige i tražio poreklo, odnosno značenje te reči. Tako sam našao da na engleskom, ali bez slova "w", ona znači - divljaci. U romanskoj grupi jezika ona znači takođe nešto divlje, ali u pozitivnom smislu, nešto neobuzdano, neukroćeno... U stvari, kada bolje razmislim, i moji psi se tako nekako i ponašaju: malo su divlji, malo su neotesani, ali su zato elegantni, lepi... I tako, rešim da to uzmem za ime svoje odgajivačnice koja je registrovano kod F.C.I pod brojem 3135. Vidiš, 1985. sam kupio prvog psa, šest godina učio "zanat" i tek 1991. sam registrovao odgajivačnicu! U međuvremenu sam imao šest pasa. I tek kada sam sam zaključio da od svega toga i ja nešto znam, onda sam rešio da se upustim u odgajivačke vode i registrujem odgajivačnicu.''

........

Kod nas je jedno vreme dosta bio prisutan i problem svetlijeg oka koji se pojavio 1990. sa dolaskom ključnog psa, Graf-a Festus-a Neerlandstamm-a, koji je ovim prostorima podario nesumnjivi napredak i koji je bio najbolji priplodnjak. Međutim, sa njim se pojavio taj problem svetlijeg oka koji je potom ispravljen kroz jednu generaciju što je dokazao Dragan Simić. Na primer, on je uspeo da dobije leglo od 12 štenadi sa izuzetnim crnim okom, možda i najtamnijim očima u Jugoslaviji. Međutim, da bi se ispravila divergentna glava kod dobermana potrebno je mnogo vremena i to nije lak zadatak. Prema tome, to jeste problem, a što neki to sada pokušavaju da prikažu kao da je to glava tog i tog tipa ili neke poznate odgajivačnice, samo je maska koja prikriva nedostatak.

Znači to je falš glava?

- Divergentna glava kod naše rase je velika mana! To je problem koji je, pojavom psa Hertog-a Alfa v. l. Dobri-ja, u svetu sad regulisan. To je izuzetan pas i po meni jedan od najznačajnijih priplodnjaka koji je imao izuzetnu glavu. Mnogi odgajivači su parili svoje kuje sa njim upravo zato da bi popravili divergentnost glava kod svojih pasa. I taj problem je gotovo rešen...

Dakle, moj savet mladim odgajivačima je da svoje kuje pare sa dobrim i pravim psima. I celu tu priču treba pojednostaviti! Treba poći od pretpostavke, ali i realnosti, da idealnog psa na svetu nema, da svi, pa i moji psi imaju mane... Ja gledam i pazim na to šta nekim parenjem želim da eliminišem, ali i šta moram da progutam. Kada sam vršio selekciju kod svojih najnovijih pasa hteo sam da dobijem paralelne glave, jaka i kratka leđa, dobre hodove... To obavezno! I to sam dobio! Ali, morao sam nešto i da progutam i to sam i uradio. Ali, svestan sam da nikada neću moći sve da ispravim...

Razmišljaš li o nekim parenjima "preko"?

- Ja mislim da, što se parenja tiče, treba ići samo "preko"... Ne zato što je tamo uvek zagarantovan napredak već iz više razloga...

Kojih?

- Kao prvo, ako već idemo "preko" sigurno ćemo se potruditi da za našu kuju izaberemo pravog priplodnjaka... I naši ljudi znaju koji su to pravi priplodnjaci i zato smo mi, poslednjih godina, i imali tako velike i zapažene rezultate, ostvarili vidan napredak u rasi...

A, da li bi bilo bolje da se uveze možda dobra kuja?

- Ja sam davno govorio da treba da sednemo i da se dogovorimo da uvezemo jednog dobrog priplodnjaka i jednu dobru kuju. Jer, niko od nas ovde to ne može pojedinačno da materijalno podnese... Međutim, mogli smo mi da se udružimo, da sakupimo taj novac i da te pse kupimo napolju a da, potom, nekom od nas te pse dodelimo na čuvanje i brigu. I tako bismo unapredili vlastiti, dakle srpski odgoj... Međutim, taj moj predlog nije prošao, niti je, sad kad razmišljam o njemu, uopšte i mogao da prođe... Ali, to Rusi rade! Njihov doberman klub uveze deset vrhunskih štenaca, svako štene plate po dve-tri hiljade dolara jer uzimaju samo prvobiranu štenad... Ali, ne daje jedan Rus tolike pare. To radi njihov klub od para koje je zaradio i onda tu štenad podele u prave ruke! I onda Rus dobije izvanredno štene koje sad treba pravilno hraniti, negovati, s kojim treba raditi... E, to sam ja predlagao... I imali smo mi dobermandžije taj novac za mužjaka i kuju od kojih bismo svi mi imali koristi...Ali, džabe sve to: glavni je problem bio ko bi te pse od nas držao! Na čije bi se ime ti psi vodili? I kome bi oni poslužili kao odlična reklama? Ali, znaš, za sve to nismo ni mi odgajivači samo krivi. Krivi su i oni koji kupuju štence, oni koji se "pale" na glupe i jeftine oglase po nekim novinama! Jer da toga nema ne bi bilo ni svega ostalog... Ali, kod nas je to tako i trebaće još mnogo vremena dok se naš narod kinološki ne opismeni, dok ne shvati šta se iza brega valja, ko tu kosi, a ko vodu nosi...

........

Natura broj 20 (septembar 1998)

Natura Online (14.6.2013)