ISHRANA U PRIRODI

Jestiva divlja flora i fauna

Priroda je nepresušni izvor hrane. Od oko 350.000 biljnih vrsta u ishrani ljudi može se upotrebiti približno jedna trećina, a u svakodnevnoj ishrani koristi se svega oko 600 biljnih vrsta. Od oko dva miliona životinjskih vrsta u ishrani se koristi svega pedesetak. Uglavnom zbog neznanja, predrasuda, straha od trovanja, ukorenjenih navika u ishrani i gadljivosti mnogih ljudi ogromno bogatstvo hrane ostaje - neiskorišćeno.

Piše Miodrag Mandić. Mladi istraživači Srbije

Gljive su, kao što je poznato, sjajan izvor proteina i mogu se jesti kuvane, pržene i pečene. Meso divljih životinja ne zaostaje po hranljivoj vrednosti za mesom domaćih vrsta, a divlje biljke sadrže ugljene hidrate, vitamine, masti, često i u većim količinama nego kultivisane.

DIVLJA FLORA

Jestiva divlja flora svrstava se po svojoj nameni i hranljivoj vrednosti u više grupa:

• povrćne biljke i salate - zeljaste biljke čiji se mladi listovi, stabljike, mahune, upotrebljavaju za spravljanje variva, čorbi i salata;
• hlebne biljke u korenu, krtoli, lukovici ili plodu sadrže dosta skroba i koriste se za pripremanje hleba, pirea ili kaša;
• začinske biljke se koriste za poboljšanje ukusa i mogu zameniti biber, papriku i druge začine;
• čajne biljke sadrže dosta vitamina C i koriste se za pripremanje čajeva i vitaminskih napitaka.

Prehrambena vrednost jestivog divljeg bilja zavisi, prvenstveno, od dela biljke koji se koristi u ishrani. Koreni i plodovi divljeg bilja sadrže dosta skroba i drugih ugljenih hidrata i po svojoj kalorijskoj vrednosti približavaju se kultivisanim vrstama. Na 100 grama očišćenih hlebnih biljaka ili plodova dobija se od 34 do 140 kalorija. Izuzetno veliku kalorijsku vrednost imaju orasi, lešnici, žir i kestenovi. I plodovi semenja odličan su izvor biljnih masti.

U pogledu vitaminskih vrednosti na prvom mestu su povrćne biljke i salate čije lišće i mladi izdanci predstavljaju bogat izvor vitamina C i korotina.

Čajne biljke su veoma bogate vitaminom C, kako to pokazuje naredna tabela:

Kako dnevne potrebe čoveka u vitaminu C iznose 75 mg, a vitamina A tri mg lako se, na osnovu napred navedenih vrednosti, može zaključiti da se dnevne potrebe organizma mogu zadovoljiti sa 100 do 200 grama biljaka, imajući u vidu gubitke vitamina prilikom pripremanja jela.

Priroda je najbogatija povrćnim biljkama u proleće. Kako se biljke razvijaju postaju sve bogatije celulozom i nepogodne za ishranu ljudi. U toku leta mladi izdanci biljaka mogu se pronaći na senovitim mestima.

Jesen je bogata plodovima divljih biljaka. Najneophodniji period za prehranjivanje divljim biljkama je zima. Međutim, za ovaj period mogu se sačuvati konzervirane divlje biljke.

GLJIVE

Za razliku od zeljastog bilja gljive su bogate belančevinama. U 100 grama vrganja ima četiri do 20 grama belančevina koje imaju visoku biološku vrednost pa mogu, donekle, da zamene namirnice životinjskog porela. Da bi bile svarljivije potrebno ih je dobro termički obraditi (kuvati, peći, pržiti).

Gljive se mogu naći svuda: po šumama, livadama, parkovima. Potrebno im je dosta vlage i zato se nalaze na senovitim mestima, pod lišćem, u šumama sa gustim podmlatkom, češće u mešovitim nego isključivo u lišćarskim ili četinarskim šumama. Rastu od ranog proleća do kasne jeseni, a najviše ih ima početkom jeseni.

Za zimu se mogu sačuvati konzervirane sušenjem, zamrzavanjem ili u marinadi.

Trovanja nastaju ne samo od otrovnih gljiva, već i konzumiranjem jela koja su dugo stajala pripremljena na toplom ili su pripremljena od starih, natrulih ili crvljivih gljiva. Veoma je važno brati samo gljive koje poznajemo.

Kod nas uspeva samo nekoliko otrovnih vrsta gljiva i ako njih upoznamo smanjujemo opasnost od trovanja. Pri branju ne treba mešati gljive raznih vrsta i odmah odbaciti sve sumnjive ili otrovne. Takođe, odbaciti sve gljive ljutog ili gorkog ukusa. Ako  gljiva na prelomu poplavi ili pozeleni to nije znak da je otrovna. Veliki broj jestivih gljiva ima ovu osobinu, a najotrovnije ne. Pre pripremanja gljive još jednom pregledati i odbaciti sve sumnjive. Gljive koje  se odmah ne utroše konzervirati.

DIVLJA FAUNA

Meso divljih životinja bogato je masnoćama, a naročito biološki vrednim belančevinama, za razliku od divljih biljnih vrsta. Ukoliko bi se dugo živelo isključivo na biljnoj hrani došlo bi do pothranjenosti.

Kod nas se obično jede meso lovne divljači (jeleni, srne, divlje svinje, zečevi) i meso nekih vrsta ptica (fazani, divlje guske), morskih i rečnih riba.

Međutim, zbog neznanja ili predrasuda ne koristi se meso vuka, lisice, jazavca, tekunice, kornjače, žaba, puževa, zelembaća, zmija... koje se vrlo ukusno može pripremiti za jelo. Po energetskoj vrednosti i sadražaju belančevina ne zaostaju za mesom kultivisanih vrsta.

Neophodno je znati gde i u koje vreme se mogu pronaći pojedine vrste i na koji način se mogu uloviti. Ove životinjske vrste najčešće se nalaze u šumama, pored tekućih i stajaćih voda koje su i obično bogate ribama.

U normalnim uslovima životinje se ne smeju loviti improvizovanim, a ribe nedozvoljenim sredstvima. Samo u krajnjoj oskudici u hrani mogu se upotrebiti mravlje larve, jer su mravi veoma korisni za zaštitu šume.

Meso divljih životinja za jelo se priprema kao i meso domaćih. Na isti način može se i konzervirati. Neophodno je pri pripremi jela dobro termički obraditi meso da bi se izbegle moguće bolesti.

Izvor: MI - List mladih istraživača Srbije, broj 72, decembar 1990.

Natura Online (12.7.2011)