ponedeljak, jul 04, 2022

 

ISTRAŽIVANJA: ISHRANA LJUDI I ŽIVOTINJA

Opasnost zvana - mikotoksini

mikotoksini02

Iako su istraživanja mikotoksina, tih otrovnih izlučevina plesni, koje se objektivno nalaze svuda oko nas, počela još u 19. veku, do danas nije pronađeno potpuno efikasno kontrasredstvo koje bi eliminisalo te podmukle uzročnike mnogih bolesti, mada se može slobodno reći da je i sama spoznaja opasnosti od mikotoksina već prvi korak ka njihovom eliminisanju. O čemu je reč?

Piše Dušan Marinović, urednik

Da li su zabranjeni nervni bojni otrovi, istovremeno i najtoksičnije supstance? Odmah da odgovorimo - nisu!

Otrovniji od njih su toksini koje proizvode životinje, biljke i mikroorganizmi u toku svog metabolizma. Naravno, ako se toksini upotrebe u vojne svrhe, onda se mogu tretirati i kao hemijsko oružje, odnosno mogu se svrstati u grupu smrtonosnih bojnih otrova, mada nije retkost da se, zbog svog porekla, te veoma opasne materije, svrstavaju i u grupu - biloškog oružja.

No, ostavljajući vojne otrove po strani, nameće se pitanje: ima li toksina oko nas, koliko su štetni i, konačno, kakve sve opasnosti prete nama i našim ljubimcima od njih?

JAPANSKO I RUSKO OTKRIĆE

Da bismo bliže objasnili pomenute otrove, koji se nalaze gotovo svuda oko nas, valja reći da su najznačajniji i najopasniji toksini predstavnici grupe mikotoksina, odnosno oni koji dolaze od - mikroorganizama i plesni (gljivica). Zatrovanost plesnima zove se mikoza, a ona mikotoksinima - mikotoksikoza, što se ponekad meša, mada danas nema stvarnog razloga za to.

mikotoksini01

Mikotoksini uključuju veliki broj jedinjenja koja se proizvode u gljivama i plesnima, mada je čovek uspeo da dobije (ekstrakcijom tih jedinjenja, kao i njihovom sintezom, savremenom hemijom i tehnologijom) toksine koji i nisu ništa drugo nego već pomenuto - hemijsko oružje.

Mikotoksini, međutim, dugo nisu bili poznati nauci, pa tako ni veza između gljivica (plesni) i toksina, odnosno njihovih izlučevina (metabolita). Pomori stanovništva u Evropi u srednjem veku, a i kasnije, piše nedavno Svetozar Jakšić, bili su često posledica upotrebe - plesnivih žitarica!

Prva istraživanja mikotoksina sprovedena su još u 19. veku u Japanu i Rusiji, ali zbog jezičkih barijera ona tada nisu skrenula pažnju zapadnih naučnika. U Japanu su još 1891. godine otkrivene toksične plesni na pirinču, iako je tada pogrešno zaključeno da su te gljivice uzročnici bolesti beri-beri. Ipak, ta istraživanja, kao i ona u Rusiji nešto kasnije, pokrenula su stvari sa mrtve tačke. Ali, tek je 1913, na dva američka instituta za agronomiju, zaključeno, posle istraživanja, da plesni, odnosno njihove izlučevine (mikotoksini) zbilja mogu biti - uzročnici trovanja.

Nažalost, rezultati tih istraživanja vrlo brzo su zanemareni. Pažnja naučnika skrenuta je ponovo na taj problem tek 1960. godine kada je u Engleskoj izbila do tada nepoznata bolest Turkey-X koja je dovela do pomora 100.000 ćuraka posle hranjenja - kontaminiranim kikirikijem!

Naime, kikiriki koji su Englezi davali svojim ćurkama bio je zatrovan plesnima Aspergillus flavus, što je tek kasnije ustanovljeno, kao i to da je uzročnik pomora peradi bio aflatoksin, odnosno - otrovna izlučevina jedne vrste plesni!

Mada gljivica ima mnogo (od kojih su neke vrlo korisne za čoveka kao, na primer, one na siru, džemu, kvascu, za pivo, alkohol...) treba reći da od ukupno do sada poznatih oko 2.000 vrsta, prema poslednjim podacima, čak 1.200 njih stvara oko - 360 poznatih mikotoksina!

Koliko su mikotoksini opasne supstance možda najbolje pokazuje podatak da se četiri najznačajnije grupe plesni (Aspergillus, Penicilium, Fusarium i Stachybotrys) koriste za proizvodnju hemijskog oružja! Zanimljivo je da od tih grupa najubitačnije dejstvo ima Fusarium  i njen "proizvod" Trihoteceni koji su, nažalost, postali poznati široj javnosti tek posle incidenata pod nazivom žute kiše (yellow rain) u jugoistočnoj Aziji, kada su ti mikotoksini primenjivani kao hemijsko oružje u vijetnamskom ratu!

No, ono što brine kinologe i druge odgajivače životinja, ali i sve ljude koji drže do sopstvenog zdravlja, jeste činjenica da su pomenuti otrovi proizvod gljivica Fusarium koje se, pod određenim uslovima, u prirodi mogu naći na kukuruzu, raži, ječmu, pšenici, prosu, ovsu i nekim drugim žitaricama. Pomenuta gljivica, kako je ustanovljeno, ima moć da proizvede celu "familiju" otrova od oko 70 prirodnih Trihotecena među kojima su najopasniji T-2 toksin (jak plikavac), XT-2 toksin, nivalenol, deoksinivalenol  (tzv. vomi toksin) itd.

Toksin T-2, na primer, lako se dobija fermentacijom zrna žitarica, a za vojnu primenu sirovi ekstrati su sasvim - dovoljni. Osim što deluje na kožu kao plikavac, kada se unese u organizam hranom ili udisanjem, T-2 izaziva jaka krvavljenja. Ti mikotoksini, kažu stručnjaci, ne mogu se lako dekontaminirati, a na mestu primene zadržavaju se - dugo. Trichoteceni deluju veoma opasno na ljude, ali i na - sve sisare. Osnovni simptomi delovanja tog mikotoksina su povraćanje, proliv i zapaljenje prvobavnog trakta (creva) što rezultira - fatalnim unutrašnjim krvavljenjem.

Šta se može sve dogoditi, na primer, sa našim psom ukoliko svakodnevno, u manjoj ili većoj meri, dobija, na prvi pogled, svežu, ispravnu i ujednačenu hranu u kojoj se, međutim, nalazi bar jedan od 360 pomenutih i za sada poznatih mikotoksina?! Može li i takav pas, zapravo, biti zdrav?

NAPAD NA GENETSKU OSNOVU

Svekoliko zagađenje okoline, svakako, preti ozbiljno i hrani koju uzimamo, pa su mnogi, želeći da iskoriste našu realnu brigu za zdravlje, brže-bolje, na svoje prehrambene proizvode stavili etiketu "zdrava hrana" iako je poznato da u praksi humane, ali i one životinjske ishrane, nema sterilne, pa samim tim ni - potpuno ispravne hrane.

Naučnici velikog istraživačkog formata, sa Veterinarskog fakulteta u Beogradu, kao što su prof. dr Isidor Rajić i prof. dr. Todor Palić, takođe su izučavali mikotoksine i, posle mnogo godina rada, došli su do značajnih naučnih saznanja.

mikotoksini03

Mikotoksini, na koje nisu imuni ni čovek ni domaće životinje, u stvari, generišu kontaminaciju (zatrovanost) hrane putem spora plesni, kako su to u svom radu o mikotoksinima i njihovom uticaju na kvalitet stočne hrane, plastično definisale dr Verica Jurić i dr Veselina Pupavac sa Poljoprivrednog fakulteta i Instituta za stočarstvo u Novom Sadu. Zapravo, objašnjavaju one, do kontaminacije dolazi svuda tamo gde je pojačana vlažnost same hrane i vazduha i gde je srazmerno visoka temperatura, odnosno u aerobnim i anaerobnim uslovima.

Naučnici su dokazali da se mikotoksini razvijaju u širokom rasponu PH (od 1,5 do 8,5) što znači da oni "napadaju" sve vrste hraniva, posebno tokom toplih leta i kišnih jeseni. Zato se danas i opravdano pretpostavlja (jer su istraživanja još uvek u toku) da čak 30-40 odsto poznatih plesni neposredno stvara mikotoksine koji, svojim otrovnim sadržajem, veoma nepovoljno deluju na jetru (hepatoksini), bubrege (nefrotoksini), nerve (neurotoksini), srce (kardiotoksini), organe za varenje (gastrointestinalni toksini) i reprodukciju, dok neki čak imaju i specifično - citostatičko, kancerogeno, mutageno, teratogeno i estrogeno delovanje kao i - fotosenzibilirajući efekat.

Kako su pokazala istraživanja, neki od mikotoksina mogu delovati negativno i na genetsku osnovu. Međutim, u skoro svim slučajevima mikotoksikoze dolazi do ugrožavanja centra metabolizma, odnosno jetre koju stručnjaci, s pravom, nazivaju - fabrikom organizma! Da opasnost bude veća, trvde naučnici, u organizmu životinja i čoveka ne stvaraju se antitela koja bi se, eventualno, suprotstavila tim otrovima.

S druge strane, utvrđeno je i da su mikotoksini potpuno neosetljivi na uobičajenu obradu hrane (smrzavanje, hlađenje, kuvanje, dimljenje, isušivanje, mlevenje itd) pa su, shodno tome, i svi dosadašnji pokušaji eliminisanja mikotoksina uobičajenim putem (standardnim lekovima) završavali - neuspehom.

Dakle, upozoravaju stručnjaci, uz prisustvo raznoraznih herbicida, pesticida, ostalih "hemija" i teških metala, koji se ne retko (nažalost!) nalaze i u našoj humanoj i svakodnevnoj hrani, a koju, opet nažalost, zbog neupućenosti, gotovo svi konzumiramo - mikotoksini mogu veoma ozbiljno da napadnu imuni sistem organizma, reproduktivne organe, uticati na naslednu osnovu, pa samim tim i na ukupan status kako mladih (što je češći slučaj), tako i odraslih jedinki.

KONTAMINIRANI KUKURUZ

Naučnice sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu otkrile su da je osobina nekih plesni da proizvode mikotoksine njihova genetska osobina, ali i da sve plesni ne proizvode istu količinu tih otrova. Naime, dr Jurić i dr Pupavac su pokazale da u nekim zemljama toplije i vlažnije klime (Afrike i Azije) plesni stvaraju više mikotoksina nego, na primer, one u Evropi. I dok je kod uvezenog kikirikija, pamukovog semena i slame, susama i topioke, iz tih zemalja, pronađeno podosta Aflatoksina, isto toliko opasnim mikotoksinima, na našim prostorima, najčešće je bio kontaminiran - kukuruz! Analize na tom fakultetu su pokazale da je naš kukuruz 1968. i 1972. godine bio čak 50 odsto kontaminiran Zearalenonom i Ochratoksinom, dok su ječam, pšenica i suncokret bili zatrovani manjim količinama sličnih ili istorodnih mikotoksina.

- Ne može se tvrditi da je svaki poljoprivredni proizvod pun mikotoksina, ali ih sadrže mnogi analizirani uzorci u našoj laboratoriji. Te količine su često neznatne, tako da ne izazivaju ni hronične ni lake mikotoksikoze. Međutim, treba imati u vidu da su neki mikotoksini i u neznatnim količinama karcinogeni, a da njihove razidie iz mesa i mleka dolaze kao hrana za ljude, a posebno decu - pišu u svom radu o mikotoksinima dr Jurić i dr Pupovac.

Naučnice tvrde da životinje mogu ozbiljno oboleti, akutno ili hronično, od trovanja mikotoksinima, u zavisnosti od količine mikotoksina u hrani, odnosno koliko su te hrane životinje pojele i koliko dugo je trajala takva ishrana. Takođe, intenzitet oboljenja zavisi i od otrovnosti određenog mikotoksina.

mikotoksini04

Iako su štete velike i kod akutnog trovanja, jer dolazi čak i do uginuća životinja, takvi slučajevi ipak nisu česti. Međutim, opasnija su ona hronična oboljenja jer su u tim slučajevima simptomi mnogo manje specifični, čak se i ne vide. Zanimljivo je i to da takvu hranu životinje odbijaju da jedu ili je nerado jedu. Kao posledica takve situacije prirast kod životinja, obolelih od mikotoksikoza, znatno je smanjen i one su, posebno se naglašava - više podložne infektivnim bolestima! Posledice mikotoksikoza su brojne, pa se zato s pravom i nameće potreba što efikasnije borbe protiv njih. Jedino je, još uvek, ostalo nerazjašnjeno - kako suzbiti mikotoksine?

Čovečanstvu, očigledno, predstojeća bitka sa tim podmuklim otrovima sigurno neće biti laka. Preventivna provera svežine i ispravnosti hrane za nas same, ali i naše ljubimce, zato predstavlja tek prvi ali i - neminovni korak u zaštiti od mikotoksina.

Ipak, prvi i eksperimentalni koraci nekih naših veterinara, agronama i uzgajivača rasnih pasa, na planu efikasnog suzbijanja mikotoksikoza, već danas ohrabruju svojim početnim pozitivnim rezultatima. Istraživanja se nastavljaju, pa zato valja verovati da će nauka u skoroj budućnosti definitivno stati na put tim opasnim gljivicama i njihovim toksinima koji iz prikrajka, poput side, prete i nama i našim ljubimcima.

Do tada, dakle, čuvajte se mikotoksina...

..........

PROIZVODI METABOLIZMA

Mikotoksini su sekundarni produkti složenih metaboličkih procesa (proteini, masti, ugljeni hidrati) u ćelijama plesni. To su jedinjenja male molekulske težine koja nastaju od acetata, malonapa, aminokiselina itd. Svi sojevi plesni ne stvaraju mikotoksine ali i intenzitet njihovog rasta nije u korelaciji sa količinom stvorenih mikotoksina. Naprotiv, mikotoksini se često stvaraju i u manje povoljnim uslovima, pri nižim temperaturama, odnosno prilikom velikih temperaturnih oscilacija. U metabolite plesni spadaju i antibiotici što znači da neki mikotoksini imaju i antibiotički efekat. Prema tome, izlučevine (metaboliti) plesni imaju širok raspon delovanja na životinje i ljude, mikroorganizme, biljke, pa i na - plesni međusobno.

...........

Natura broj 4 (jun 1996)

VAŽNIJE MIKOTOKSIKOZE KOD  DOMAĆIH ŽIVOTINJA
MIKOTOKSIKOZE MIKOTOKSINI KLINIČKI SIMPTOMI PATOLOŠKE PROMENE

AFLATOKSIKOZE

(sve vrste životinja)

Aflatoksini Pad proizvodnje, kržljavost ataksia, ikterus, iznenadna smrt  Ikterus, hemoragie, hepatoze, edemzida žučne kese, fibroza jetre, proliferacija žučovoda, stvaranje tumora, ciroza jetre
OHRATOKSIKOZA odnosno mikrotoksična nefrotopija (svinje, živina) Ohratoksini Polidipsija, poliurija, depresija rasta, umerena glikozurija i proteinuria Uvećani bubrezi, degeneracija proksimalnih tubula, stvaranje fibroza bubrega

TRIHOTECENI

(sve vrste životinja)

Trihotecini Odbijanje hrane, povraćanje, tahikardija, diarea, nervne smetnje, kož.nekroze, leukopenia, trombocitopen endemi  Hemoragie u epitelu sluznica želuca i tankog creva, hemoragie meninga, oštećenje hematopoetskog sistema

ZEARALENON SINDROM

(svinje, goveda, psi, konji, živina)

Zearalenon Otok vulve, prolapsus vagine i rektuma, smetnje u oplođenju, uticaj na permatogenezu Povećanje uterusa, promene na oviduktu, cistične degeneracije, atrofija folikula, atrofie testisa     

(Izvor tabele: Bauer i saradnici, 1987.godine)

........

Natura Online (30.4.2009)