petak, septembar 20, 2019

 

NIJE LOV SAMO ODSTREL DIVLJAČI JER JE LOVAC I ZAŠTITNIK

Pojila za divljač

lov pojilo za divljac 1

Tolika protivrečnost između zvaničnih stavova u raznim statutima i pravilnicima, a posebno kodeksima Lovačkog Saveza Srbije i trenutnog stanja lovačke svesti prosečnog srpskog lovca je nezamisliva, ali to je činjenica koju LSS ne želi da vidi već godinama unazad. Uostalom, kako drugačije objasniti da je lovac- zaštitnik prirode postao štetočina. Zašto štetočina?

Piše P. Živanović

Ako neko u toku jedne godine ništa ne uradi u lovištu i ne pomogne divljači da preživi krizne periode, već samo lovi, onda se on uopšte ne razlikuje od štetočina.

Dok LSS plasira preko svojih novina otužne priče o planskom i domaćinskom gazdovanju, divljač polako nestaje iz lovišta. Oni se ne mešaju u svoj posao i lagano prepuštaju svojim vernim biračima u liku raznih delegata i predsednika da i dalje "domaćinski" čereče i krčme ionako skroman fond divljači. Ali to je već stvar države. Ona treba da odluči da li će jedan tako važan resurs da poveri organizacijama kao što je Lovački savez.

Da ne bude sve tako crno postoje i drugačiji primeri. Potaknut jednim takvim primerom reših da dam svoj doprinos jačanju lovačke svesti.

Poznato je da većina vojvođanskih lovišta gazduje prilično dobro i da mi iz Šumadije i Pomoravlja dosta možemo da naučimo od njih.

Nedavno sam na jednom lovačkom forumu pročitao prilog o pravljenju pojilišta za divljač. Vredni ljudi su se potrudili da naprave lepo pojilište. Kada sam pročitao tekst i video slike bilo me je sramota što svoju davnašnju ideju još nisam sproveo u delo. Brzo pozvah jednog lovnog druga i dogovor pade.

Dok lovci u ravnici moraju da kopaju rezervoar koji iziskuje da se povremeno dopunjava, mi u brdu imamo mnogo lakši posao. Dovoljno je da napuštene bunare preuredimo u izvanredna pojila koja niko ne mora da obilazi i dopunjava, što nam omogućava konfiguracija terena.

Ideja je da pomoću creva slobodnim padom usmerimo vodu iz bunara u neko korito ili kantu.

lov pojilo za divljac 2 

Pošto od bunara obično vodi neka nizbrdica, u većini slučajeva dovoljno je tanko crevo od petnaestak metara da bi se dobila visinska razlika. Spakovali smo malo alata i krenuli u realizaciju. Bunar je idealan, ravan je sa zemljom, a voda polako ističe iz njega. Kad bi tako tekla u julu i avgustu ne bi morali ništa da dorađujemo. Usled suše nivo opadne i voda više ne ističe. Jedan kraj creva sa diznom na vrhu smo ubacili kroz otvor kante od 20 litara i zalepili lepkom Ekspres fiks (Henkel).

Kantu smo presekli uzduž tj. od nje napravili korito. Crevo smo plitko ukopali u zemlju samo da se ne vidi. Kad je sve bilo spremno nalili smo crevo vodom i drugi kraj ubacili u bunar do dubine od 1,2 metra. Otvorili smo diznu i voda je potekla u kantu. Dizna je prečnika tri milimetara, namenjena orošavanju, pa je najveća bojazan neće li bunar biti iscrpljen.

Sledećeg vikenda stigosmo do pojilišta puni strepnje da li je bunar izdržao. Na našu veliku radost iz kante je tekla bistra voda. Znači da dizna nije suviše široka i da ne može da iscrpi bunar. Ubrzo smo napravili još jedno pojilište na isti način.

Mislim da je ovo dobro rešenje ne samo zbog toga što praktično radi automatski dok god u bunaru ima vode, već i zato što je bezopasno za divljač, jer ako pravimo pojilište sa najlonskom folijom postoji mogućnost da se sitna divljač udavi u njemu.

Preporuka lovcima

Napuštenih bunara u šumadijskim lovištima sigurno ima dosta. Kada bi se iskoristili na ovaj način to bi sigurno poboljšalo uslove za opstanak divljači. Nadam se da će ovaj tekst pokrenuti poštenog lovca da samoinicijativno uradi u svom lovištu nešto korisno. 

...........

Glas javnosti (10.5.2009)

Natura Online (17.5.2009)

{jcomments off}