NEMA LEPŠEG CVEĆA OD DRVEĆA

Omorika

Lepotica našeg podneblja - prirodna retkost...

Piše dr Jelena Ninić-Todorović

Na svim svestkim jezicima Picea omorika (Pančić) Purkyne je poznata pod nazivom "Srpska smrča", po našem narodnom nazivu. Oblast njenog prirodnog rasprostranjenja je veoma mala. Raste na kreč­njačkim liticama oko srednjeg i gornjeg toka Drine, na strmim, severu i severo-istoku izloženim obroncima. Naš poznati prirod­njak Josif Pančić prvi put je saz­nao za omoruku 1855, a tek je 1877. godine pronašao na Tari i opisao kao novu vrstu naše flore.

Omorika je u geološkoj istoriji bila široko rasprostranjena u Evropi (u tercijeru, pre mnogo miliona godina). Usled velikih klimatskih i geoloških promena njeno prirodno rasprostranjenje se smanjilo na prostor oko Drine, pa je zato omorika naš relikt i endemit. U Srbiji je Zakonom zaštićena vrsta, što podrazumeva zabranu seče na prirodnim staništima. 

Zahvaljujući svojim nadaleko poznatim odlikama omorika je stekla veliku popularnost širom Evope. Gotovo da nema rasadni­ka u kome ne proizvode i prodaju njene sadnice ili parka i vrta u kome se ona ne gaji. Prilagod­ljivost omorike različitim staništima je takođe doprinela njenoj popularnosti.

Poznato je da omorika podjed­nako dobro raste na različitim zemljištima, da dobro podnosi mrazi i vetar, da je dovoljno pos­tojana na sušu, malo podložna napadima insekata i gljivičnih oboljenja i da dobro podnosi zagađen vazduh u naseljima.

Na svom prirodnom staništu (predeli od 400 do 1.700 metara nad­morske visine), omorika raste većinom na severnim obroncima sa malom osunčanošću, na oskudnom zemljištu, pri nižim temperaturama vazduha sa malim godišnjim razlikama. Vlaga vazduha je ovde visoka, a godišnje padavine od 1.000 ml vodenog taloga su ravnomerno raspoređene. To je sredina pot­puno različita od vrtova i parkova u naseljima, naročito u ravničar­skim krajevima.

Osim usko piramidalnog habi­tusa, koji je atraktivan i veoma cenjen, kultivisan je i varijetet borealis sa širokom krošnjom kao i drugi hortikulturni oblici (patuljasti, sa visećim granama, niskom i širokom krošnjom i sl) kojih kod nas praktično nema.

Omorika se uglavnom razm­nožava iz semena. Čuveni centar za doradu njenog semena je u Kremnima kod Užica, odakle se semenski materijal distribuira širom sveta. U rasadničkoj proizvodnji kalemljenje omorike je retko u upotrebi. Na prirodnim staništima je ustanovljeno zako­renjivanje donjih grana u kontak­tu sa zemljom.

Za uspešnu sadnju omorike na zelenim površinama, mada ona pripada grupi četinara otpornim na loše urbane uslove, važan je izbor položaja i određena nega. Dobro će uspevati na svim dobrim zemljištima i osunčanom položaju, uz redovno zalivanje u letnjim, sušnim mesecima (naročito prvih nekoliko godina posle sadnje). Na područjima sa suvljom klimom dobro je zemljištu oko omorike dodati tre­seta, koji uz redovno zalivanje, obezbeđuje neophodnu vlažnost.

Ukoliko se sadi na suviše vlažnom ili suviše suvom zemljištu, može da dođe do sušenja izbojaka i korenovog sis­tema, truleži korena i osipanja četina, što će uzrokovati slabljen­je njene životne sposobnosti.

U odnosu na druge smrče, čijem rodu pripada, omorika je pogodnija za primenu u baštama, okućnicama i parko­vskim površinama zbog njene velike prilagodljivosti različitim uslovima sredine ali se, ipak, mora voditi računa o izboru mesta sadnje i redovnoj primeni mera nege.

Najlepši četinar

Omorika se smatra najlepšim četinarom Evrope. razlog tome je opšti izgled (habitus) stabla. Vrlo uzana, vitka forma krošnje zadržava se do starosti, naročito na prirodnim staništima gde stablo može da naraste do 30 pa i 50 metara u visinu.

Prilično kratke grane nose pljosnate četine, s lica blistavo tamnozelene boje, a sa donje strane iglica ističe se srebrnasta nijansa koja potiče od vidljivih belih pruga stoma (otvori na listu ili četini).

U gornjem delu krošnje grane su usmerene ka vrhu, središnje su horizontalne, a grane donjeg dela krošnje opuštene ka zemlji i sa povijenim vrhovima. Lepoti doprinose i brojne šišarice grupisane u samom vrhu krošnje koje u jesen imaju cimetnokestenjastu boju.

(iz časopisa "Cvetna bašta")

Natura broj 5 (jun 1996)

Natura Online (9.8.2009)