ZANIMLJIVI SVET BILJAKA

Kako je Pančić otkrio omoriku?

Naš veliki naučnik, prirodnjak, a iznad svega botaničar, Josif Pančić saznao je 1855. godine od stanovnika užičkog kraja za omoriku, ali je čudnovatu smrču lično video tek - posle 20 godina...

Piše D. Milutinović

Godine 1865. Josif Pančić (1814-1888) je ne samo ugledan profe­sor jestastvenice (prirodopisa) na Veliikoj školi u Beogradu, već i njen rektor, te je mogao da zahteva, putem upravnih organa, da mu se za njegova predavanja, sakupe i pošalju grane sa šišarica­ma svih četinara sa Zlatibora i Tare. Među tim granama, koje su uskoro stigle, on je odmah zapazio dve koje su bile drugučije od onih koje je poznavao, a najs­ličnije smrči.

Međutim, te grane su bile bez šišarki, pa je zamolio da mu ih pošalju. Ali traga omori­ci nije bilo, niti se znalo sa kojih su stabala skinute grane koje su mu poslate, pa samim tim nisu stigle ni šišarice.

Pančić je shvatio da mora sam da krene na put i konačno otkrije "tajanstvenu lepoticu". Citiram Pančića iz njegovog napisa "Omorika nova fela četinara u Srbiji":

"Godine 1875. pođem sa četiri učenika... po dugom lutanju po Zlatiboru i Tari... nađem se u Zaovinama... pred omanjom grupom nepoznatih četinara... Prvi pogled omorike i njenog sitnog roda utvrdio me je u mojoj prvoj misli, da to nije ni jela ni smrča, već da je to za našu floru nova fela drveća".

I tako je prošlo 20 godina od dana kada je Pančić saznao za omoriku do godine kada je i otkrio.

Ovaj podatak govori mnogo o ličnosti Pančića i izaziva divljenje i poštovanje. Govori da je jednako cenio i odgovorno se odnosio prema celokupnom svom radu i da nije mogao ranije da stigne do omorike, iako je, verovatno, pretpostavljao da ga njenim pro­nalaskom očekuje svetska slava.

Nedavno je jedna televizija objavila kao veliko otkriće pronalazak nove vrste Drabe na Prokletijama, majušne biljčice od jedva desetak cantimetara. A pred Pančićem je stajalo novo veličanstveno drvo.

Tačno je da je danas, posle detaljnih istraživanja (mislim na Evropu), pravi podvig pronaći novu vrstu, a da je 19. vek bio upravo doba postlineovskog duha, doba botaničke sistematike. U to vreme, ali od stranih naučnika, pronađene su u našoj zemlji munike i molike, a naš Pančić je, ne žudeći za slavom, sačekao punih 20 godina.

Po obrazovanju lekar, po vokaciji prirodnjak, došao je u još neistraženu Srbiju po nagovoru Vuka i Miklošiča.

Hrvat po rođjenju i veri zavoleo je Srbiju i ona njega. Tu Ijubav i poverenje ukazala mu je izabravši ga za prvog predsednika Srpske aka­demije nauka, više puta za rektora Velike škole i kao najviši čin za - člana Državnog saveta.

Odavno već stoji njegov spomenik preko puta Dositejevog, u parku ispred Kapetan Mišinog zdanja u Beogradu, znak naše zahvalnosti velikanima koji su sa sobom donosili Evropu u našu zemlju, vekovima potpuno izolovanu, pod turskom vlašću, od evropske civi­lizacije i kulture.

Grob njegov nalazi se na jed­nom od vrhova Kopaonika, na koji se peo 18 puta, a samo možemo da zamislimo kakvi su bili putevi i prevoz u našoj zemlji u to vreme. Pančićeve kosti prenete su 1951. godine na "nje­gov" Kopaonik, pa je i druga Jugoslavija pokazala svoje uvažavanje i zahvalnost.

Ako možete posadite omoriku u vašoj bašti: Ukrasiće je i ulepšati! A vi ćete odati svoj lični pomen i poštovanje tom velikom čoveku.

(Preneto Iz časopisa "Cvetna bašta")

Natura broj 6-7 (juli 1996)

Natura Online (6.7.2009)