ETOLOGIЈA: PONAŠANJE, KOMUNICIRANJE I UČENJE ŽIVOTINJA (6)
Genetske tajne
• U poređenju sa vukovima psi su izgubili mnoge oblike facijalne mimike ali su zato nadmašili svoje pretke u akustičnim oblicima komuniciranja. Vukovi samo zavijaju dok naši psi laju. Pored toga izvesni psi su razvili vrlo fantastične oblike glasovnog komuniciranja tako da njihovi glasovni registri sežu od tihoga hrkanja, mrmorenja i „gudenja”, preko uzdaha i stenjanja do svih vrsta tihog, rečitog cviljenja i zavijanja, do glasnog protestovanja, grlenog lajanja, iznenadnog izazivanja i molenja do pravog režanja i - klasičnog lajanja.
Piše Dušan Marinović
Pas je u socijalnoj komunikaciji sa čovekom „izmislio” nove oblike vokalnog komuniciranja što pokazuje njegovu izvanrednu moć adaptacije različitim vidovima spora- zumevanja.
Kod vuka stvar nije takva: kada laju njihov lavež je monoton i slab i on nikada ne doseže, objašnjava etolog Erik Zimen, onu uverljivost i prodornost kojom se služe naši domaći psi.
Bez sumnje sva živa bića imaju zajedničke fiziološke zakonitosti, svoje biološke osnove zadovoljenja potreba za preživljavanjem i to su prirodne osobine organizma kao „živoga sistema”. Bez tih fizioloških sistemskih osobina, naravno, ne bi bilo ni živog organizma ali, upozoravaju istraživači, istu važnost ima i činjenica da svaki živi organizam živi u datom okruženju i da sa njim neminovno stupa u razne interakcije i komunikacije (materijalna, energetska, fizička, polna).
Sa stanovišta nauke o biokomunikacijama te sistemske osobine nalaze se u centralnom nervnom sistemu u kojem je ne samo sedište genetskog fiksiranog radnog programa (instiktivno kretanje), već i centra učenja koje se realizuje spoznajom sredine.
Dakle, učenjem se urođeni spoznajni sistem samo oplođuje pojedinačnim novinama i raznim događajima u sredini koja, samim tim, može moćno da uslovi i ponašanje psa bez obzira na konstataciju da naučeno ponašanje ima svoje genetske „korene”. Otuda istraživači veruju da sredina ima presudan uticaj na procese socijalizacije pasa ali i na njihov psihosomatski i „misleni” razvoj.
Zato, naglašavaju etolozi, kada proučavamo zakonitosti ponašanja kod životinja, moramo znati da kod nekih, u zavisnosti od njihovog nivoa razvoja, preovlađuje „instinktivno ponašanje”, dok kod drugih postoji veoma razvijena sposobnost komunikacije sa sredinom. Te razvijene vrste, tokom svog života, uče se da prikupljaju nova iskustva i spoznaje i da, na osnovu toga, razvijaju svoje naučeno ponašanje.
Zbog toga, po etolozima, moramo imati kritičnu distancu od biologističkih „teorija instinkta” kao i od onih teorija koje svako ponašanje živih bića tumače isključivo njihovim fiziološkim procesima. To, naravno, ne znači da je sve prethodno rečeno o ponašanju životinja netačno, već da se, sa uvažavanjem fundamentalnih naučnih disciplina, ipak, mora krenuti dalje u čemu je savremena etologija, čini se - najdalje otišla.
Biolog i etolog Eberhard Trumler je u nemačkim šumama, gde su nekad živeli vukovi, posmatrao u prirodnim uslovima ponašanje svojih šezdesetak pasa. Posle višegodišnjeg ispitivanja došao je do zaključka da su borba za preživljavanje vrste i urođeno ponašanje tih „divljih pasa” uvek i nepogrešivo bili - tačni.
Etolozi Nikolas Tinbergen i Konrad Lorenc time su potvrdili svoju teoriju o „urođenom mehanizmu oslobađanja” po kojoj je za takvo ponašanje životinja odgovoran genetski program, sadržan u genomu, koji selektivno, a ne mahanički, reaguje na spoljne nadražaje, odabira ih i oslobađa nagonske radnje koje, obični ljubitelji pasa, najčešće nazivaju instinktom, onim prirodnim fenomenom koji je i najodgovorniji za životinjsko saznavanje okoline i preživljavanje vrste.
Zašto je to tako?
Da li se psi različitih rasa i sa različitih kontinenata razlikuju samo po svojoj telesnoj građi ili se oni diferenciraju i po svojim uzorcima ponašanja? Odnosno, da li su uzorci ponašanja zajednički svim rasama pasa i da li te „matrice vladanja” važe i za druge životinje, sva živa bića?
Etolog Konrad Lorenc je, svojevremeno, svojim kolegama postavio pitanje slične vrste: Šta bitno zajedničko imaju afričke tropske crne patke sa onim našim divljim, jezerskim i močvarnim patkama, ali i sa onima iz zooloških vrtova?
Osim što potiču iz različitih krajeva i imaju različiti izgled zbog toga, svim tim patkama zajedničko je, objašnjavao je poznati etolog, ponašanje prilikom udvarenja. Naime, to karakteristično ponašanje, te „kretnje” pre parenja, nastale su filogenetski (sa razvojem vrste) i, kako kaže Lorenc, ukorenjene su u genomu onako kao što su u njemu i utisnuti programi koji određuju i formiranje telesnih osobina.
Upravo je otkriće homolognog načina kretanja, dakle onog koje je usklađeno sa tokom razvoja i u poreklu, i bio onaj temelj na kojem je i počela da se gradi etologija kao nauka o uporednom izučavanju ponašanja živih bića.
Tradicionalne teorije, kao što je poznato, glorifikovale su instinkt. Psiholog Vilijem Mek Dugal razvio je na tim osnovama psihologiju namernog, ciljnog ponašanja. Po toj teoriji nameran je i ka određenom cilju usmeren, na primer, let nekog kukca što, po tom psihologu, i nije ništa drugo nego učinak instikta. Mek Dugal je svoju psihologiju instikta primenio i na ljude tvrdeći da čovek ima urođene i nasleđene predispozicije koje prouzrokuju mislena i čulna stanja kao odgovor na spoljne nadražaje.
Kasnije biologističko-mehanicističke škole radikalnog biheviorizma temeljile su se na tezi da svaki nadražaj neminovno mora odmah da prouzrokuje i neposredan odziv. Pojedinci se zbog nasleđene prirode tih mehanizama, a zarad urođenih dispozicija na spoljne nadražaje, smatra ta škola, i odazivaju manje-više jednako na njih. Ti nasleđeni biološki mehanizmi (koji su kasnije nazvani „refleksno ponašanje”, slično uslovnom refleksu kod pasa) posreduju između nadražaja i čovekovog odziva na njih.
Svemu tome psihoanalitička škola dodala je još i neracionalnu, podsvesnu i emocionalnu prirodu tih mehanizama. Tako je, kada je već reč o navodno unapred determinisanim ponašanjima, i rođen svojevrsni mit da politička i ekonomska propaganda i njihov „marketing” imaju, sami po sebi, neograničenu moć delovanja na konzumente i njihovo ponašanje što može ali i ne mora da bude a priori tačno.
Živa bića, međutim, nisu „mehanizmi” koja razvijaju „refleksno ponašanje” i koja bi automatski trebalo da reaguju na spoljne nadražaje, odazivaju se na njih i menjaju svoja ponašanja. Istina, razlika između čoveka i životinja ima i one se očitavaju, pre svega, u različitim biološkim osobinama i genetskim informacijama, ili još bolje, u posledicama uticaja okoline na njih i u učenju (spoznavanju sveta).
Slično kao i kod čoveka koji odrasta u različitim sredinama, naglašavaju etolozi, i na psa, koji takođe ima definisane genetske osnove svog ponašanja, utiču najrazličitiji faktori socijalizacije tako da i na našeg kućnog ljubimca izvanredno značajan uticaj ima okolina. Najnovija dostignuća nauke ukazuju na to da se proces učenja i socijalizacije kod pasa mora započeti vrlo rano, odnosno kada su štenci stari dva do tri meseca.
- Istraživači ponašanja živih bića, posebno životinja, zato su i odbacili refleksne teorije i odgovore na ova suštinska pitanja potražili u fiziološkim osnovama uzoraka ponašanja, u procesima endogene produkcije i osrednje koordinacije nadražaja. Počeli su govoriti o „nagonskim radnjama”, a kasnije i o genetskim programima koji su ugrađeni u genome koji ne određuju samo telesni oblik životinje nego i njene instiktivne kretnje - pisao јe France Vreg, slovenački komunikolog i publicista, autor knjige „Ponašanje pasa”.
Nastaviće se
Agrobiznis magazin broj 157, mart 2024, str 56-58
Natura Online (15.3.2024)