Šta koristiti: domaći ili industrijski sapun? 

 • Naša ljudska ćelijska opna, pa i koža sadrže značajne količine lipida (masti). Zato smatram da bi našu kožu bilo najbolje održavati upravo sapunima koji sadrže komponente slične onima koje ima i sama naša koža...

Piše Vladimir Janjić, dipl. ing

Svedoci smo povratka starim, skoro zaboravljenim zanatima, napuštanju nekih navika koje je donelo potrošačko društvo. U tom pokretu značajno mesto pripada zanatski pravljenim sapunima, veštini koja, zapravo, nikada nije sasvim iščezla mada je dugo bila ograničena samo na deo upotrebe užegle masti i domaćih sapuna upotrebljivih samo sanitarno.

Danas već imamo veći broj malih proizvođača sapuna, od kojih svaki koristi svoju tehnologiju i svoj pristup upotrebnoj vrednosti. Ali, osnovno pitanje koje muči potrošače je da li je ovde reč o proizvodu višeg nivoa kvaliteta od velikoserijskih proizvoda koji se nude po znatno nižim cenema (uz izuzetke) i uz vrlo agresivan marketing ili je i tu reč samo o pomodarstvu?

Na to pitanje nije jednostavno odgovoriti, pre svega jer u segmentu zanatske proizvodnje postoji mnogo malih proizvođača sa mnogo različitih receptura, pa i sasvim različitih tehnologija izrade, pa jednoznačan odgovor ne bi mogao da bude korektan. Kako kupci najčešće nisu hemičari, farmaceuti ili inženjeri tehnologije, pokušaću da dam nekoliko bitnih informacija koje vas preliminarno mogu opredeliti za jedan od mnoštva ponuđenih proizvoda.

Nažalost, moram ovde malo "ubaciti" i hemije da bi se stvari bolje razumele: sve masti i ulja sačinjeni su od alkohola glicerola (glicerina) i tri više masne kiseline. Ulja i masti se razlikuju po masnim kiselinama, dok je glicerin stalan.

Reakcija saponifikacije odvija se tako što jaka baza (najčešće živa ili kautična soda, mada je moguće upotrebiti i neku drugu bazu, uz veće ili manje poteškoće) raskida vezu glicerina sa masnim kiselinama čime se i dobija čist glicerin i natrijumova (ukoliko je upotrebljena kaustična soda) so masne kiseline (najčešće smešu tri različite soli). Ta so je, zapravo, komponenta koja čisti i pomaže pri pranju.

Ova priča je ista, bilo da se radi o "domaćem" ili "industrijskom" sapunu, ali od ovog momenta počinju - razlike.

Naime, u industriji se vrši separacija glicerina od masnih kiselina, pa i svake kiseline ponaosob, dok je u zanatskim uslovima to veoma teško ili nemoguće uraditi. Dalji industrijski proces podrazumeva korišćenje pojedinačne soli masne kiseline (ili smešu ali kontrolisanu) kao bazne komponente kojoj se dodaju aditivi. Ovo sve prihvatite kao pojednostavljen i šematizovan opis procesa, koji je ipak malo komplikovaniji.

Kako nas ne zanimaju "industrijski" baviću se samo različitim tipovima "domaćih" sapuna. Kontaktirajući proizvođačke specifikacije petnaestak proizvođača (mada one najčešće nisu detaljne) razabrao sam tri glavne tehnologije:

• Tehnologija pretapanja baznog sapuna uz dodatke raznih aditiva,
• Tehnologija tople saponifikacije i
• Tehnologija hladne saponifikacije.

Kad je reč o prvoj tehnologiji imamo personalizovan "industrijski" sapun, odnosno tu je, manje-više, reč o tehnologiji koja se koristi i u industriijskim razmerama samo što se razlikuju aditivi. Ako birate ovu vrstu sapuna povedite računa o bazi (preporučujem one izrađene na glicerinskoj bazi) i svakako o aditivima jer oni, u najvećem delu, određuju finalni kvalitet. Ovi sapuni su veoma šareni, vizualno mogu biti vrlo atraktivni, često im je mirisna komponenta veoma izražena, ali ovo nisu domaći sapuni.

Druge dve tehnologije podrazumevaju prirodniji pristup proizvodnji. Naime, svi proizvodi saponifikacije prisutni su u sapunu uz dodatak aditiva. Jasno je da svi ovako proizvedeni sapuni imaju značajan sadržaj glicerina. Razlika između ove dve tehnologije je u izvođenju saponifikacije jer se kod toplog postupka reakcija odvija na višoj temperaturi, te je značajno brža. Proces hladne saponifikacije može biti jako spor, odnosno i do 60 dana.

Šta je bitno za kvalitet proizvoda kod druge dve tehnologije?

Hladnom saponifikacijom određene korisne komponente (često se u takve sapune dodaje lekovito bilje) bivaju podvrgnute uticaju jake baze (kaustične ili druge sode), pa uticaj te hemikalije na vitamine ili biološki aktivna jedinjenja lekovitog bilja nije istražen. Zato nisam siguran da nešto korisnog i preostane posle tako agresivnog dejstva, ali svakako, ako je reč o sapunu od ulja (maslinovo, laneno, ricinusovo itd) onda prednost treba dati ovim sapunima, a ostale aditivi bi trebalo zanemariti pri izboru.

Kada je reč o tehnologiji tople saponifikacije onda se toplim postupkom najčešće proizvodi bazni sapun koji se dalje pretapa pa se pri pretapanju dodaju ostale korisne komponente. Kako je reakcija završena ovde nemamo izlaganje jekoj bazi ali imamo izlaganje povišenoj temperaturi. Dakle, ukoliko temperaturu kontrolišemo, ovim postupkom je moguće sačuvati najveći deo biološki aktivnih komponenti, te se kod ovako izrađenih sapuna možete osloniti na aditive.

Još jedna bitna napomena; čovek je biološki životinja i njegova ćelijska opna, pa i koža sadrže značajne količine lipida (masti). Zato i smatram da bi našu kožu bilo najbolje održavati upravo sapunima koji sadrže komponente slične onima koje ima i sama naša koža. Zato ne treba da izbegavate sapune koji su napravljeni, delimično ili u potpunosti, od životinjskih masnoća.

Konačni sud o kvalitetu sapuna daje kupac pa, samim tim, odaberite prema svom ukusu i znanju. A ako ste ga dobro odabrali, posle upotrebe kvalitetnog sapuna, upotreba raznih krema, losiona ili mleka za telo ne bi trebalo da vam bude neophodna. Znači, ovakvi domaći sapuni su i vrlo ekonomični proizvodi iako su, za razliku od onih industrijskih, u samom startu nešto skuplji.

........

Natura online (24.4.2012)