PRIČE JEDNOG VETERINARA

Seljačka posla

Doktor je imao naviku da posle ručka odspava jednu partiju. Ali, tog popodneva nije ni prilegao; bojao se da se ne uspava, a nestrpljivo je čekao da počne televizijski prenos sa Svetskog fudbalskog prvenstva u Španiji. Presvukao se u trenutku i uvalio u jednu fotelju, a noge podigao na drugu. Pošto još jednom proveri u programu termin utakmice, pažljivo pregleda čitulje.

- Ovo je jedina istina u štampi - reče, pa pljucnu u prste i nastavi da prelistava novine....

Piše dr Radiša Ružić, dipl. vet

Dok je tako okretao stranu po stranu, ka naslovnoj, prenu ga glas komentatora koji je najavljivao sastav jugoslovenske reprezentacije sa Špancima.

Doktor ispusti novine, pa, malo se pogurivši, protrlja ruke. Strese se, prodrman zebnjom, pa se upilju u ekran, potpuno isključen za sve što se oko njega zbiva.

Vreme je proticalo bez golova (tada su Jugosloveni izgubili na penale, sa 1:0). Samo što sudija nije svirao kraj regularnog dela igre, a neko pozvoni na vratima. Doktor mu "poskida" sve po spisku - ko god da je. Ljutio se što ga taj prekida baš sad, ali, ipak uzdržan, otvori vrata.

- Gos' n Mile, tu si! E dobro što te nađo'. Stra' ovao sam da si negde odskitao, a kravče mi se razbole. O da mi je majka kravče. Pođi odma', ka boga te molim -sve to u jednom dahu ispriča Momčilo iz Malog Mokrog Luga.

- Gde, bre, Momčilo, nađe baš sad da me zoveš? Otkad je bolesna?

- Ma, sad se razbole, gos' n Mile, slave mi, i ja odma' potrča za teb'.

- Uđi i sačekaj! Sad će da se završi utakmica, pa ćemo da pođemo.

- Ma, kaki utakmica! Će mi majka kravče, bre, gos'n Mile.

Utakmica se završi bez golova. Moraju da se igraju produžeci. Postade krajnje napeto. Doktor pali cigaretu na cigaretu. Ne skida pogled s ekrana, ali Momčilo cupka na vratima, škrguće zubima i psuje Svetog Janka.

Psuje i doktor, u sebi. Ipak, pospremi u torbu lekove i pođe s Momčilom.

Na kapiji ih sačeka Momčilova majka. Starica, sa dva štapa. Pogurena. Smežurana lica. Usana skupljenih, kao da zviždi. Na nosu joj naočare, vezane kanapom oko glave. Stakla okruglog oblika, ali Bog pitajte šta se kroz njih, uopšte, vidi, jer i sama, mučenica, onako pogurena, gleda preko podignute brade.

- Momčilo, sinko, jesi'l ti?

- Jesam, majko, evo dovedo' doktora za kravu.

- E bogu vala, doktore, što dođe. Tri dana ja velim mojem Momčilu: "Idi, sine, za doktora, idi, sine, za doktora". A on meni sve: "Dobro, bre, majko, ću idem, šta si tol'ko zapela". A ja, lepo vidim: kravčetu nije dobro.

Odgega starica u kuću, a njih dvojica pravo u štalu. A, tamo - mrak, pa se moraju ostaviti vrata otvorena. U polutami ukaza se krava. Ležala je na boku, nepomično, s nogama opruženim prema vratima. Glava joj je bila zabačena. Doktor priđe i uhvati je za zadnju nogu, pa pogura kao da hoće da joj je savije. Noga je bila kruta. On za drugu, prednju - ona isto. Ode doktor do glave i gurnu joj prst u oko.

Uspravi se, podboči se i, ne mogavši da se obuzda, ljutito se obrati domaćinu:

- Šta si me, bre, Momčilo, uopšte zvao?! Reče mi da ti se krava razbole sad, a ona je odavno mrtva!

- Šta kažeš, gos'n Mile?! Majkala?

- Majkala.

- Jaoj, kravo moja, šta ti bi, kravo moja-a-a-a! - vrisnu Momčilo iz sveg glasa, pa, udarajući se pesnicama u glavu i čupajući kosu, nastavi da nariče, obigravajući oko krave. Kad joj dođe do repa, zastade, pa se opet obrati doktoru:

- Je'l sigurno majkala, gos'n Mile?

- Majkala, bre Momčilo, koji ti je đavo.

- Jao-o-o-o-j, kravo moja, šta ti bi, kravo moja-a-a-a! Šta ti bi-i-i-i?

Kad joj, tako obigravajući, zađe za leđa, ponovo reče doktoru: Je'l majkala sigurno, gos'n Mile, da ne kukam džabe?

(Iz knjige "Drhti pas u Baba-Višnjinoj ulici" dr Radiše Ružića, 1993)

.........

Natura Online (3.7.2009)