ŽIVOTNE PRIČE: NEŠTO SASVIM LIČNO

Moja Lajka

Odavno me je kopkala misao da nabavim lajke. Toliko sam čitao o njima, toliko priča slušao od naših ljudi koji su imali prilike da ih vide u lovu… da sam imao utisak da ama baš sve znam o njima. No, nekako mi se nije dalo... Odlagao sam nabavku, zapaćivao neke druge rase da bi mi nabavka lajke ostala poput divnog ali neostavrenog sna. I onda, jedan neočekivani događaj – promenio je sve.

Piše Laslo Toth, odgajivač

Negde 1988. godine, znate, onda kad je bila "najezda" Rusa, i kroz moje selo prođe neka Ruskinja na putu za Mostar. Auto joj se pokvario pred mojom kućom; meni se obratila za pomoć. A u autu, na mestu suvozača - predivna lajkica, savršeno obučena, i kao lovac i kao službeni pas.

Pošto se opravka odužila lepu Riskinju sa kujom pozvao sam u kuću. Sa skromnim, mojim i njenim, znanjem nemačkog, a nešto i rukama i nogama, uspe da mi objasni da je lajkica prodata nekom doktoru u Mostaru, da je ona direktorka državne odgajivačnice u Omsku, da tamo imaju 2.000 zaposlenih i da je, konačno,  ona doktor veterinarskih nauka.

Ipak, u celoj toj priči i tokom našeg neočekivanog druženja, najviše me je fasciniralo savršeno i dostojanstveno ponašanje Tajge, male lajke, kako se zvala. Zapanjilo me je i to da je Ruskinja, onako usput, kao sa ravnopravnim članom naše male družine, razgovarala i sa njom i, da su me onda pitali, zakleo bih se da su se njih dve - savršeno razumele.

Napokon, kola sam popravio i moje lepe Ruskinje odoše za Mostar da bi sjaj u očima Tajge još dugo lebdeo predamnom.

VETROVI RATA

Već sam ih i zaboravio a, Bogami, imali smo i druga posla. Vetrovi rata stigli su i do mog mirnog sela, svi smo bili uznemireni, uplašeni...

Kad, jedne noći, pred našu kuću stadoše kola. Izlazim da vidim šta je kad - moja Ruskinja! Sa još dve prijateljice i - dve lajkice.

Izljubismo se, popiše kafu i odoše. I ostaviše mi Lunu I Uljku, onako, za uspomenu. Luna je bila otmena, odmerena i starija, a Uljka mlađa, plahovita, nemirna i veoma lukava. Imala je bezbroj "štosova": priđe joj neki od mojih pasa, samo pomiriše, a ona počne da vrišti, kao da je dave, kao da su joj nogu slomili pet puta... Ili, kad nešto ne može da postigne, opet - vrišti.

Uljka je rasla i već sa deset meseci videla se razlika između Lune i nje. Obe lepe, ali ja ne znam koja je "prava". I opet se umeša sudbina.

Slučajno mi navrati dr Milivoje Urošević pa ga onako, sa vrata, zamolim  da mi pogleda lajke i da mi iskreno kaže koja je "prava", koja je bolja.

Milivoje, dobar kinološki sudija, izađe u dvorište, skide naočari sa karakterističnim pokretom, briše ih, kao da su prljave, pa, kao ne stoje dobro, namešta ih i gleda. Ne govori ništa.

Ulazimo u kuću, meni neprijatno da ga zapitkujem. Pijemo koka-kolu, pričamo o svakodnevnici, o porodici... Tek, onako usput, posle nekog vremena, reče da je, po njemu, Uljka mnogo bolja od Lune, a mislim ja, iako nisam stručnjak za lajke - daleko će dogurati. I na tome smo i ostali, mada, priznajem, lično nisam bio još uvek ubeđen u to jer je meni Luna delovala lepše.

Došla je zima, za mene jedna od najtežih; puna neizvesnosti i straha od nepoznatog. Nisam imao ni vremena ni strpljenja da se bavim kinologijom. Jedva sam dočekao proleće i otvaranje kinološke sezone. Odvedem lajke na prvu izložbu i Uljka glatko pobedi. I tako još jednom, još jednom... ukupno na pet izložbi! Na jesen odvedem kuju na beogradski CACIB i ona i tamo osvoji najvišu kandidaturu.

KAD ŽIVOTINJA RAZUME ČOVEKA

Počnem i ja da stičem utisak da je Uljka stvarno izvanredna. U to vreme saznao sam i za Evropsku izložbu u Budimpešti; prijavim kuju i odvedem je u Mađarsku. Pošto nisam mislio da će bilo šta značajno postići, samo onako, pred izložbu, malo je očešljam i - jedino tu ne pobedi. I to zbog mene! Doduše, sudija se kolebao i na kraju me onako iskreno zapita: A što je ne srediste?"

Mrzovoljno slegnuh ramenima i rekoh mu da mi osim našeg sudije Uroševića, do sada, niko nije za nju rekao da je vanserijska kuja... No, bio sam ipak presrećan jer sam bio došao samo da proverim kvalitet svoje kuje, a, eto, ispostavilo se da je Uljka na Evropskoj izložbi bila istovremeno i najlepša i - najnesređenija kuja od svih polarnih pasa.

S druge strane ta izložba veoma je zbližila mene i Uljku: postali smo veliki prijatelji, ona kao da mi priča, vidim, shvata i ona mene. Primećujem da me obožava, razume... Jednostavno, između nas je uspostavljen onaj odnos razumevanja, tako poznat svim iskrenim ljubiteljima pasa koji, verovatno, kao ni ja, ne mogu rečima da objasne kako to životinja može da razume - čoveka.

Tako je Uljka postala deo mene. Vodio sam je u ribolov, naučila je kada je pravi trzaj na štapu, gnjurala je i hvatala štuke u plićaku, lajala svaki put kad mi se riba otkačila... A zimi, vodim je u lov: vuče sanke i zabavlja decu. Ukratko, postali smo više nego partneri. A ona? Postala je prava dama, otmena, dostojanstvena... Jedino, mačku kad vidi "poludi"! Eto, ni dan-danas je ne trpi! Instikt, nagon, ko li će znati?...

Dugo zatim nisam izvodio moju lajku na izložbe. I onda, pročitam u Zovu da u Bačkoj Topoli sudi Edvin Deutscner. Ne da mi vrag mira i odvedem je tamo.

Na izložbi u Topoli Deutscner diktira, a Milivoje Urošević i Zoran Branković prevode sa nemačkog: "Veoma lepa kuja, izuzetno lepe glave, ocena CAC PR."

Presrećan sam ali je crv sumnje ponovo proradio u meni pa pitam, možda i naivno, da li je ta ocena zbog mog poznastva sa prevodiocima, kad će Milivoje, onako hladno, šeretski:

- Ama ćuti, bre! Kakve to veze ima?! Dao bi on i dvojku da ti je kuja takva... Nego, ti da častiš po pivo jer imaš u ruci svetskog prvaka!

Ja gledam, ne znam šta priča...

A MIlivoje nastavlja:

- On to kaže, ne ja!

I 1995. godine još dva puta sam izvodio Uljku i pobeđivao sa njom. Zahvaljujući sponzorstvu cenjene crnogorske porodice iz Podgorice, i na njihov nagovor, jer sam u hroničnoj besparici, odlazim u Beč na Svetsku izložbu, preko Budimpešte. Odatle sam se vratio sa dva CACIB-a. Prvak sveta za ženke i prvakom rase čime je moja lajka ispunila uslov i za - internacionalnog šampiona.

Tako je moja Uljka, za razliku od mene, postigla sve što se može postići. Naravno, u svom psećem životu. Istina, nije mi krivo zbog toga, jer sam i ja sa njom postigao sve ono što čovek u ovom našem kratkom ljudskom životu može postići… Naravno, u kinologiji.

........

Prvo biće u svemiru

Kuja Lajka bila je prvo živo biće u svemiru. Ona je, u sovjetskoj letelici Sputnjik 2, bila prvo biće koje je odletelo u vasionu. Bilo je to 3. novembra.1957. godine.

Lajka je dokazala da je život moguć u bestežinskom stanju. Međutim, ona se nije vratila na Zemlju jer satelit Sputnjik nije imao modul za povratak i prizemljivanje.

Lajka je bila mešanac i pravo ime joj je bilo Kudravka ali je ubrzo dobila nadimak Lajka, po sibirskoj lovnoj rasi pasa. Bila je lutalica pokupljena sa moskovskih ulica.

Pretpostavlja se da je živela koliko je imala kiseonika u kapsuli, mada neki tvrde da je uginula od previsoke temperature. Treći misle da je uginula pojevši otrov u poslednjem predviđenom obroku.

.........

Natura broj 11 (februar 1997)

Natura Online (5.2.2011)