INTERVJU
MILE BUNDALO, ODGAJIVAČ SLOVAČKIH KOPOVA, LOVAC I PILOT IZ KOZARSKE DUBICE:
Odstrelio sam više od 500 divljih svinja
Posle mnogo razgovora i pregovora usledila je naša odluka o osnivanju "Kluba slovačkih kopova u BiH" što smo i učinili 3. juna 2018. godine, na 55. godišnjicu priznavanja ove rase i 30. godišnjicu formiranja kluba u Slovačkoj. Naš cilj je da ovu lovnu i radnu rasu pasa što više približimo i predstavimo našim ljudima. A što se lova tiče, to je moja posebna strast: svaki odstrel za mene je svojevrstan trofej. Sa svojim psima pretežno idem na divlje svinje, pa je njih, u mojoj dvedesetosmogodišnjoj lovnoj karijeri, i bilo najviše… Prema mojoj evidenciji, odstrelio sam više od 500 veprova i divljih svinja - kaže za Naturu Online Mile Bundalo iz Kozarske Dubice
Razgovarao Zoran M. Kos, novinar i kinološki sudija / Foto Zoran M. Kos i arhiva Mileta Bundala
Za početak ovog razgovora, kako da Te predstavim? Ko je Mile Bundalo?
- Rođen sam 1971. godine i, kada sam imao samo tri godine, od bake sam dobio na poklon štene brak jazavičara. Od tada se moja ljubav prema psima sve više rasplamsavala. Uz to, stric mi je bio lovac i strasni ljubitelj srpskih goniča tako da sam i od njega, od malena, počeo da učim mnoge stvari… i o psima i o lovu. Još kao dete sećam se naših legala, ostale su slike pasa iz tog vremena, te drage uspomene na pokojnog oca i strica…
Kada si otišao prvi put u lov?
- Kada sam imao 6-7 godina stric me je prvi put poveo u lov. Još se sećam, te noći nisam spavao! Željno sam čekao da zora svane, to nikad zaboraviti neću… Okupljanje lovaca, polazak… Ne mogu a da ne spomenem imena nekih ljudi; nažalost, većina njih nije više među nama… To su: Miloš Bundalo (stric), Dušan Tomas (stric), Radomir Puzigaća, Dušan Mandić, Dragan Kos, Marko Ručnov... Njihove šale i anegdote iz lova pamtiću dok sam živ; ostavile se neizbrisiv trag na mene.
Lovački ispit sam položio sa 19 godina, po završetku SVŠ RV i PV. Godine 1999. postajem član Lovačkog udruženja "Jelen" gde sam prešao iz "Zmijanja" Banja Luka. Kako je većina mojih prijatelja bila u sekciji "Ravan" prelazim u tu sekciju u kojoj sam bio lovnok, predsednik, član upravnog odbora LU "Jelen" Kozarska Dubica. Izuzetnu saradnju, i kao predsednik, imao sam sa predsednikom društva Slobodanom Borojevićem uz čiju se pomoć i etuzijazam lovaca sekcije "Ravan", za vreme moga mandata, izgradilo puno lovnih i lovotehničkih objekata, a sam lov je podignut za zavidan nivo pa sam zbog toga više puta pohvaljen od strane Društva.
Koje svoje pse posebno pamtiš?
- Moj prvi pas je bila ženka brak jazavičara po imenu Lasa. I kao stariji nastavio sam da uzgajam tu rasu, da postižem veoma dobe rezultate na izložbama po Bosni i Hercegovini i Srbiji. Ali, ne bih da pravim razliku jer meni su svi moji psi bili i ostali dragi… Mada, Lasa mi je ostala nekako najviše u sjećanju.
Zašto slovački kopov? Imamo toliko naših goniča?...
- Desilo se to, sasvim slučajno, jednog jesenjeg lovnog dana u reviru Prosara… Tragično su mi nastradala dva pasa. Zapravo, ubijeni su pored moga auta a kasnije sklonjeni i sakriveni. Uspeo sam da saznam i ko je bio počinitelj tog zločina…
Mesecima u šoku od tog događaja lovio sam potom sa jednim psom, brak jazavičarem Bo-Arijem. U jednom banjalučkom kafiću saznajem da se prodaje ženka slovačkog kopova. Stupio sam u kontakt sa vlasnikom i kupio od njega ženku koja se, igrom slučaja, zvala Lasa-Gora pa mi je, i zbog tog imena, bila još draža.
Kako je Lasa-Gora bila izuzetan pas ljubav prema kopovima je kod mene rasla. S obzirom na to da sam i u životu perfekcionista želeo sam najbolje; ta ženka dala je mnogo dobrih potomaka koji su opravdali i moj trud i zalaganje. Ustvari, većina njenih potomaka je izraslo u vrhunske radne pse. Tako sam se opredelio za slovačke kopove.
Odlazim u Slovačku, matičnu zemlju uzgoja, odnosno kolevku slovačkih kopova. Godine 2010. iz Slovačke uvozim prvu ženku sa titulom divljačar Siba-Dolista. Od tada do danas i radim na selekciji slovačkih kopova. Jer, treba znati da je u nas ratni period, kako u svemu tako i uzgoju pasa, ostavio svoj danak. Naime, u nedostatku čistokrvnih kopova došlo je, u tom međuvremenu, do parenja odnosno mešanja sa drugim rasama pasa kao što su crnogorski planinski gonič, crni brak jazavičar… I sad, trebalo je to popravljati…
Paralela sa našim goničima?
- Za mene lično, dobar pas je ma koje rase bio. Ali, kako sam već rekao, baveći se čiistokrvnošću rase, u Slovačkoj sam došao i do predsednika Kluba slovačkih kopova, gospodina Jaroslava Jevcaka. U mnogim razgovorima sa njim video sam i uverio se da, od priznanja rase 1963. godine da danas, oni brinu o uzgoju i vode strogu selekciju. Godine 1987. formiran je pasminski klub ove rase koji je nedavno proslavio i svoj 30. rođendan. Tada je tamo, tim povodom, izdata i knjiga o slovačkim kopovima, predivna retrospektiva rase, od priznanja rase do danas…
Taj isti datum iskoristili smo i mi i - formirali Klub slovačkih kopova u BiH. Tako su dostupnost podataka i stroga selekcija prevladali da se i mi opredelimo za slovačke kopove a što sa našim rasama nije uvek slučaj. Iskreno se nadam da će i naše rase dobiti svoje pasminske klubove i početi da rade na unapređenju kvaliteta i eksterijera i rada svojih pasa. Jer, u klubovima su mogućnosti malverzacija dosta manje… Možda mi još nismo dostigli taj nivo razvoja da samo pasminski klub, preko saveza KSRS, može da izdaje rodovnike a što je slučaj u mnogim zemljama oko nas.
Tvoji rezultati, legla, psi?
- Jedan deo svog života sam preskočio pa da, pre ovoga, kažem da sam, uz lovne pse, odgajao i njufaundlendere. To je kratko trajalo, nekih šest godina. Zbog brojnih obaveza i porodice morao sam da prestanem sa njufaundlenderima.
A evo mojih rezultata: dva šampiona Jugoslavije brak jazavičara, jedan njufaundlender i poslednjih 13 godina 5 slovačkih kopova CH Duk, CACT-pobednik utakmice u radu na krvnom tragu, CH Era Srnija Luka, CH Blekberi, CH Betina, CH Boa.
Trenutno sam u fazi registracije svoje odgajivačnice čije ime će, za sada, ostati tajna. Sada u odgajivačnici imam sedam ženki a, od nedavno, pas iz slovačkog uzgoja, Gero Široka Dolina je u našem vlasništvu.
Tvoji trofeji iz lova?
- Svaki odstrel, na neki način, za mene je svojevrstan trofej. Kako se bavim pretežno lovom na divlje svinje, samim tim i odstreljenih divljih svinja je bilo najviše u mojoj dvedesetosomogodišnjo lovnoj karijeri. Mislim da je taj broj premašio 500 jedinki, što veprova što divljih svinja. Izdvojio bih, ipak, jedan veoma drag odstrel kapitalnog vepra u Reviru Glavinac LU "Jelen" Kozarska Dubica, mada ih je bilo još puno… Ali, taj mi je najviše ostao u sećanju.
Sećaš li se nekih dobrih anegdota iz lova, onih za rubriku "Verovali ili ne"?…
- Pomenuo sam malopre odstrel onog vepra… Evo te priče.
Godine 2004, na dan otvoranja lova u sekciji "Ravan", u Kozarskoj Dubici, po završetku prvog pogona, svi lovci su se okupili na ručku. Neposredno posle toga usledio je poziv predsednika lovačkog udruženja Slobodana Borojevića da TV KD pravi prilog o svakoj sekciji i dešavanjima u lovu tog dana, mada smo mi, faktički, već počeli sa proslavom.
Predsednik sekcije Radomir Vujić (koji nažalost više nije sa nama) zamolio je nas nekoliko lovaca da pođemo u Glavinac da bi TV ekipa mogla da snimi prilog o našoj sekciji. Neko, iz mase, tada reče: "Sada ćemo, za primer, odstreliti kapitalnog vepra", mada se niko od nas, naravno, nije ni nadao da će se to zapravo i desiti.
Oktobarski dan. Oko 14 časova stižemo u dogovoreni revir. Fotograf je, za početak, uradio nekoliko fotografija lovaca i pasa. Pri samom polasku, međutim, uočavam trag kapitalnog vepra… Kažem, više u šali, televizijskoj ekipi da ćemo, izgleda, ispuniti obećanje.
Nekoliko minuta zatim naši pomagači, verni psi, pronalaze divljač i meni polazi za rukom da odstrelim ogromnog vepra. Naravno, sve to je zabeležila TV ekipa svojom kamerom pa smo imali jedan od najboljih priloga sa otvoranja lova u našem društvu. O tome se priča i dan-danas... Vepar je bio težak 200 kilograma ali nam je on ostao u sećanju i po tome što nam je povredio više pasa.
Može li se porediti lovstvo i kinologija kod nas i u Evropskoj uniji?
- Veoma je teško odgovoriti na to pitanje… Mi kasnimo za mnogim svetskim stvarima pa tako i u lovstvu i kinologiji. Međutim, uz malo truda i rada, mislim da možemo postići daleko više; raznim i stručnim kursevima možemo početi sa edukacijom ljudi iz te dve oblasti. Trenutna situacija u našem društvu, gde nas svakodnevno napušta znatan broj stanovnika, odrazila se, naravno, i na lovstvo i kinologiju… Jer, odlazeći "trbuhom za kruhom" narod se bori za goli život pa im je to u drugom planu. Nadamo se da će država preduzeti potrebne mere i radnje i da će, razvojem naše privrede i društva, i lovstvo i kinologija poći takođe uzlaznom putanjom. Jer, mi smo zemlja sa velikim prirodnim bogatstvima i lepotama pa bi to trebalo iskoristiti za razvoj turizam, posebno onog lovnog. Tako bismo se približili i EU i svetu. Međutim, mi još nemamo centralni registar pasa i, samim tim, mi iz BiH otežano putujemo u evropske i druge zemlje; otežane su nam i posete kinološkim manifestacijama i lovu u drugim zemljama. Za sada, granicu sa psima prelazimo uz izdate veterinarske sertifikate koji su veoma skupi i za većinu naših lovaca nedostižni. Iskreno se nadam da će se iznaći rešenje i za taj problem.
Izložbe pre Dub Dog Festa?
- Pre osnivanja Dub-Doga, Kozarska Dubica, pored smotri i izložbi, imala je radne ispite i utakmice po čemu smo bili pozanati na prostorima bivše Jugoslavije. U to vreme je održano 13 utakmica u radu na divlju svinju, više smotri pasa, dve republičke i dve CAC izložbe. Hronološkim redom gledano, odmah po završetku rata i formiranje Kinološkog saveza Republike Srpske (KSRS) počelo je da radi i kinološko društvo u Kozarskoj Dubici.
Kao i svugde, početak je bio težak jer smo mala sredina i sa malim brojem pasa, ali zahvaljujći našoj upornosti i entuzijazmu postligli smo mnogo. Veljko Puzavac, nažalost nije više među nama, bio je prvi predsednik kinološkog društva u Dubici. Uz njegovu nesebičnu pomoć, kao i mnogih drugih, napravljen je gater za obuku pasa na divlju svinju u selu Sreflije. Uz pomoć Dragana Slijepčevića, Velibora Lakobrije, Zelje Krnete, Milana Marinkovića i mnogih drugih utakmice su uspešno održavane. U toku rada gatera i održavanja kinoloških manefistacija posetile su nas eminentne kinološke sudije kao što su Nikola Selulić, Voja Brajević, Siniša Rančić, dr Ivica Bošković, Nenad Jagodić, Dražen Tulčić i drugi. Interesovanje za utakmice bilo je veoma veliko kako od strane takmičara tako i od posetilaca kojih je bilo, prema našim procenama, oko 3.000. Međutim, 2009. godine nadležno ministarstvo zabranilo nam je rad i organizovanje takvih manifestacija… i Društvo je počelo da se gasi.
Dub-Dog fest lovni deo?
- Pre pet godina, na inicijativu nekolicine ljudi, na čelu sa Zoranom Kosom, osnovano je, u Kozarskoj Dubici, novo kinološko društvo "Dub-Dog" i od tada sam aktivan član društva zadužen za lovni deo kinologije. Zanimljivo je da se Ti i ja, iako smo iz istog mesta, pre ovoga nismo poznavali ali nas je, eto, kinologija upoznala i zbližila…
Zajedno sa Anom Šebalj, predsednicom Kangal kluba EX YU i sa Tobom, predsednikom Dub-Doga, organizovali smo više CAC izložbi uz pomoć KSRS.
Kako sam ja zadužen za lovni deo kinologije na Dub-Dog festu, prošle godine, uz pomoć prijatelja, u 6 FCI grupi, imali smo 73 psa što je rekordan broj pasa za tu grupu na ovim prostorima. Od toga je bilo 23 slovačka kopova. Kinološki sudija Nenad Jagodić uspeo je uspešno da oceni toliki broj pasa što je za svaku pohvalu. Moram napomenuti da je Jagodić i veliki prijatelj našeg društva i da bez njegove pomoći to ne bi izgledalo tako.
U okviru ove manifestacija iz lovnog dela, dan pred izložbu, u velikoj sali Skupštine opštine, dr Ivica Bošković održao je vrlo posećeno predavanje na temu "Rad pasa na krvnom tragu".
Balkan je bogat sa kvalitetnim goničima domaćih rasa pasa. Koji su ciljevi kluba kopova?
- Ideja o osnivanju kluba postojala je dugo… Tražene su mogućnosti kako to uraditi kao i pomoć ljubitelja ove rase. Posle mnogo razgovora i pregovora usledila je odluka o osnivanju "Kluba slovačkih kopova u BiH" (KSKUB) što je i učinjeno 3. juna 2018. godine, na 55. godišnjicu priznavanja rase i 30. godišnjicu formiranja kluba u Slovačkoj. Saradnja sa matičnim klubom u Slovačkoj je izuzetno dobra i naš cilj je da ovu rasu što više približimo i predstavimo našim ljudima u BiH ali i šire. Naravno, svojim stručnim radom želimo i da ispravimo neke nastale greške u proteklom periodu.
Koji su naši ciljevi? Omasovljavanje članstva, animiranje odgajivača i vlasnika rase slovački kopov, pregled i prijava legala, vođenje evidencije, obeležavanje pasa i vođenje evidencije u skladu sa tim, saradnja sa srodnim organizacijama, rad na stručnom obrazovanju i edukaciji članstva, organizovanje predavanja, kurseva i seminara, izložbi i radnih ispita, pružanje kinoloških usluga članovima i drugim zainteresovanima kao i obezbeđenje finansijskih i materijalnih sredstava za rad Kluba.
U razvijenom svetu školovan pas je prioritet. A kod nas?
- Slovački kopov je prvenstveno radni pas. Zato je njegovo školovanje neophodno; od osnovne obuke, koja počinje od najranijih dana, pa do obuke zrelog psa.
Dakle, osnovna poslušnost psa mora biti prioritet jer je ona preduslov za sve ostale radnje koje se traže od ove rase. U obuci kopova zato treba ići postepeno, od osnovnih pa do najsloženijih zadataka kao što je, recimo, rad na krvnom tragu gde pas mora doslovno da bude sa vlasnikom u kontaktu 24 sata da bi svoje zadatke u potpunosti izvršio. Uostalom, što više vremena provedemo u radu sa svojim psom kasnije će nam i sam lov i njegovo izvođenje biti - pravo zadovoljstvo.
........
Natura Online (28.8.2018)