petak, avgust 17, 2018

 

FELJTON: VREME SUTRA (6)

Nastanak oluje i kako je predvideti

Preovlađuje utisak da se oluje pojavljuju iznenada. Taj utisak je rezultat, pre svega, okolnosti da se često nalazimo u zatvorenim pro­storijama ili smo zaokuplje­ni nekom aktivnošću. Oluje se, međutim, ne javljaju toli­ko iznenadno da bi nas pri­nudile na brzopleta reago­vanja, pogotovo ne one koje su lokalnog karaktera. A one mogu da budu ponekad tako snažne da za izvesno vreme parališu život i rad. Više rariteta radi, nego po­trebe, da kažemo i to da se za vreme jedne oluje oslobo­di više stotina puta veća energija od one koju osloba­đa konvencionalna atomska bomba bačena na Hirošimu i Nagasaki.

Piše Jakov Lovrić

 

KONVEKTIVNA KRE­TANJA U ATMOSFERI

Sunčeva toplotna energija koja pada na Zemljinu povr­šinu ne može da prodire u dublje slojeve, već je upija samo tanki površinski sloj kopna. Zbog male specifične toplote kopno se brzo zagre­va danju u toploj polovini godine, ali isto tako brzo hladi noću. Okeani i mora, međutim, sporo se zagreva­ju ali se isto tako sporo i hla­de. Pored toga, sunčevi zraci prodiru i u dublje slojeve vode.

Oni koji su se kupali noću u moru znaju da se tempera­tura mora gotovo i ne razli­kuje od one u toku dana. Ta razlika jedva da iznosi 1-2°C. Ležanje na plaži na kamenu ili betonu usred dana nije nimalo prijatno zbog visokih temperatura. Ujutro, pak, ležanje na nji­ma bilo bi rizično zbog pre­hlade. Razlika u temperatu­ri betona izloženog suncu u 14 časova i ujutro može da dostigne i 50°C. Čelik se u toku dana još više zagreje nego beton.

Zbog nehomogenosti Zemljine površine, odnosno raznolikosti sastava Zemljinog tla i rastinja na njemu - stene, pesak, livade, šume, močvare, reke, jezera i ur­bane sredine - dolazi do ne­jednolikog zagrevanja tla čak i na malim rastojanjima. Tako dolazi i do razlika u za­grejanosti vazduha nepos­redno iznad Zemljine povr­šine. Pre nego što ukažemo do kakvih to posledica dovo­di, posmatrajmo, načas, je­dan prost ogled.

feljton8a

Sud od vatrostalnog stak­la, u koji smo usuli vodu i nešto praška u boji, postavimo na električni grejač čija je površina znatno manja od površine dna suda (slika gore). Nakon uključivanja grejača, posle izvesnog vremena, u stanju smo da posmatamo nastala kretanja tečnosti u sudu: iznad središnjeg dela razvijaju se uzlazna, a na pe­rifernim delovima suda si­lazna kretanja tečnosti. Ovakav tip kretanja materi­je u nekom fluidu, dakle, u tečnosti ili gasu, nazivamo KONVEKTIVNO KRETA­NJE.

Zbog razlika u zagrevanju nehomogone površine Zem­lje razvijaju se slična uzlaz­na i silazna kretanja vazdu­ha. Ovu pojavu nazivamo KONVEKCIJOM. Iznad onih delova Zemljine povr­šine koji se najviše zagreva­ju u odnosu na susedne de­love, konvekcija se razvija do najveće visine. Često je to upravo iznad urbanih sre­dina zbog prisustva velike količine betona, asfalta i če­lika. Utvrđeno je da se u uz­laznom kretanju vazduh za svakih 100 metara hladi za 1°C. Pri spuštanju, dolazi do isto tolikog porasta tempe­rature. O ovim procesima dizanja i spuštanja vazduha i pri tome hlađenja ili zagre­vanja, iz škole se sećamo kao o adijabatskim procesi­ma.

RAZVOJ GOMILASTIH OBLAKA

Pri uzdizanju vazduh se hladi i, ako je uzdizanje do­voljno visoko, dolazi do zasićenja vazduha vodenom pa­rom. Ovo se da jednostavno pokazati ako se opet posluži­mo istim primerom kao i pri objašnjenju kako nastaje magla. Neka je jednog let­njeg dana ujutro temperatura vazduha 20°C, a sadržina vodene pare u njemu 9 grama po kubnom metru. Sa porastom ugla pod kojim se sunce vidi, u toku prepodneva temperatura vazduh raste. Najviše će porasti iznad urbane sredine, nešto manje iznad peskovitog tla, a najmanje iznad jezera (slika dole). Time će se i vazduh uzdizati do najveće visine iznad urbane sredine, nešto manje iznad peskovitog tla a iznad relativno hladnih susednih površina jezera i šume razviće se silazna kretanja vazduha. Hladeći se za svakih 100 metara za 1°C, u uzdižućem vazduhu doći će do zasićenja na visini od 1.000 metara. Naime, temperatura vazduha u uzdižućem vazduhu na toj visini iznosiće 10°C, a pri toj temperatu­ri, kako smo videli, vazduh može da sadrži samo 9 gra­ma vodene pare na jedan kubni metar. Svako dalje di­zanje vazduha dovodi do da­ljeg opadanja temperature, a time i do pojave kondenza­cije vodene pare, tj. do stva­ranja karakterističkih obla­ka gomilaste forme koji liče na karfiol, Stručnjaci ih zovu oblaci VERTIKAL­NOG RAZVITKA ili KUMU­LUSI.

feljton9

Na kojoj visini će početi da se razvijaju gomilasti ob­laci zavisi od početnih uslova temperature i sadržine vodene pare u vazduhu. Pri visokim temperaturama i maloj vlažnosti vazduha obrazovanje ovih oblaka izos­taje. Pri tim uslovima bilo bi potrebno da se vazduh diže nekolko hiljada metara uvis da bi došlo do njegovog zasi­ćenja. U tome i leži glavni uzrok zašto leti može danima da vlada vedro vreme, mada zbog jakog dnevnog zagrevanja konvenktivna kretanja postoje.

OD GOMILASTOG OB­LAKA LEPOG VREME­NA DO OLUJNOG OB­LAKA

U početnoj fazi gomilasti oblaci su nešto više razvije­ni po horizontali nego po vertikali. Takve oblake nazivamo KUMULUSI lepog vremena (slika dole). Ovi oblaci pojavljaju se uglavnom leti kada je sadržina vodene pare u vazduhu mala. Kada je vazduh dovoljno vlažan, a dnevno zagrevanje veliko, tada od kumulusa lepog vre­mena, koji se obično pojav­ljuju oko 9 do 10 časova pre podne, mogu da se razviju "snažni" oblaci vertikalnog razvitka, odnosno JAKO RAZVIJENI KUMULUSI (slika dole desno). Pojedini od ovih ob­laka mogu da se razviju u oblake koji liče na ogromne planine - u olujne oblake, ili kako ih stručnjaci nazivaju KUMULONIMBUSE. Vrh olujnog oblaka često ima ka­rakterističan oblik nakov­nja.

feljton10 feljton11

U gomilastim oblacima le­pog vremena i jakim kumu­lusima razvijena su samodosta jaka uzlazna kretanja vazduha. Ovi oblaci sastav­ljeni su samo do sićušnih vodenih kapljica. Kod oluj­nog oblaka, u njegovom prednjem delu, razvijena su snažna uzlazna kretanja toplog vazduha. U zadnjem delu oblaka preovlađuju silazna kretanja hladnog vaz­duha sa pljuskovima kiše ili grada (slika dole). Vrh olujnog oblaka može da dostigne vi­sinu od 7.000 do 18.000 metara, a u našim krajevima od 9.000 do 13.000 metara. Zbog veoma niskih temperatura koje vladaju na tim visinama, gornji deo oblaka - nakovanj - sa­stavljen je od kristalića leda i zato vrhovi ovih oblaka imaju snežnobelu boju.

feljton13

U zoni pljuska kiše ili gra­da dolazi do znatnog hlađe­nja vazduha, tada on postaje teži, te se u toj zoni i razvi­jaju jaka silazna kretanja vazduha. Nailazeći na Zem­ljinu površinu, hladan vaz­duh se širi na sve strane, a naročito u onom pravcu u kojem se oluja kreće. Kao posledica toga, na nekoliko kilometara ispred olujnog oblaka, zato se i javlja karak­terističan UDAR VETRA koji nosi prašinu i lakše, a ponekad i teže predmete. Tek nakon nekoliko minuta posle ovog udara počinje pljusak ili grad, često pra­ćen sevanjem munja i udari­ma gromova.

Od jako razvijenog kumu­lusa može se u roku od pet do 15 minuta razviti olujni ob­lak. Izgled neba kada od ja­kog kumulusa treba očeki­vati razvoj oluje pokazuje (slika dole). Tipičan izgled olujnih oblaka jedan do drugoga u liniji može se često videti sa jadranske obale ili ostrva ako gledate u pravcu konti­nentalnog zaleđa.

feljton14

DA NAS OLUJA NE IZ­NENADI

Da nas oluja ne iznenadi pridržavajmo se nekoliko sledećih pravila:

Prvo, budimo uvek oba­vešteni o stvarnom stanju meteoroloških uslova i prognozi vremena. Izvori oba­veštenja su mediji a i punktovi kao što su aerodromi, neke pomorske luke i meteorološke ustano­ve.

Drugo, dok smo angažova­ni bilo kakvom aktivnošću ili se odmaramo na slobodnom prostoru, povremeno bacimo pogled na nebo. Jer, postoje samo dve mogućnos­ti: jedna je da se olujni oblak postepeno razvije u lokalnu oluju u rejonu koji pogle­dom možemo da kontroliše­mo, a druga, da oluja naiđe iz nekog pravca i zahvati našu stajnu tačku. U prvom slučaju potrebno je bar 10­ do 15 minuta da se iz nekog ja­čeg kumulusa razvije olujni oblak. U drugom slučaju, pre isto toliko vremena nebo se u nekom pravcu "za­tamni" i dobije nekakav "preteći" izgled. U svakom slučaju, 10 do 15 minuta uvek nam je na raspolaganju da preduzmemo odgovarajuće mere pre naleta jakog vetra.

Treće, u kojem pravcu će se kretati olujni oblak koji se razvije u rejonu, ili oluja koja se pojavi u daljini, zavi­si od pravca vetra na visini. Pred oluju, uvek se na nebu nalaze pojedinačni ili grupe gomilastih i nekih drugih oblaka. Određivanjem prav­ca njihovog kretanja dobiće­mo odgovor da li će olujni oblak zahvatiti mesto gde se nalazimo ili neće. Tako, na primer, ako se oblaci kreću sa jugozapada ka severoisto­ku, onda svaki olujni oblak koji osmotrimo u pravcu se­verozapada, severa, seve­roistoka, istoka i jugoistoka neće zahvatiti našu stajnu tačku.

Četvrto, imajmo u vidu da na našem prostoru najveći broj oluja nailazi sa zapad­nog kvadranta, tj. od jugoza­pada do severozapada. Po­red toga, najveći broj oluja javlja se između 15 i 18 časova.

Peto, noćne oluje su ređa pojava i ne nastaju kao re­zultat nejednakog zagrevanja površine tla. I o ovim olujama biće reči. I one su, po pravilu, praćene snaž­nim udarima vetra, pljusko­vima kiše ili grada. Ako nas ove oluje uhvate na spava­nju, kad kampujemo, posle­dice mogu da budu vrlo neu­godne. Najbolji način odbra­ne od ovakvih iznenađenja jeste preduzimanje mera, kako u pogledu izbora mesta zadržavanja, tako i u pogle­du preduzimanja preventiv­nih mera koje, u prvom redu, povećavaju izdržlji­vost šatora ili prikolica.

Mesto kampovanja treba da se nalazi iza prirodnih ili veštačkih zaklona koji zatva­raju pravce prema jugoza­padu, zapadu i severozapa­du. U šumi vetar toliko može da oslabi da ne pred­stavlja nikakvu opasnost za šatore i prikolice. Na brisa­nom prostoru, prikolice, pa i vozila, mogu da budu izlože­ni tako jakom vetru koji može da ih ispretura.

(U nastavku: Vetar)

.......

Natura Online (20.8.2009)