subota, maj 25, 2019

 

EKOLOGIJA

Reciklaža u Srbiji – samo brojka ili?...

eko 01

Reciklaža predstavlja ponovnu upotrebu materijala što sprečava preterano iskorišćavanje neobnovljivih resursa i energije i smanjuje količinu otpada u prirodi. U današnje vreme retko ko ne zna šta pojam reciklaže znači, pa opet postavlja se pitanje: koliko građani Srbije recikliraju?

Piše Milica Ilić, master student na Biološkom fakultetu u Beogradu *

U Srbiji je Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu ("Sl. glasnik RS", br. 36/2009) koji obavezuje proizvođača da plati troškove upravljanja otpadom donet je tek 2009. godine, a 2010. i Pravilnik o obrascima izveštavanja o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom. Te godine šest preduzeća je dobilo dozvolu da upravljaju ambalažnim otpadom i postaju operateri sa funkcijom da redovno sakupljaju komunalnu i nekomunalnu ambalažu i obezbeđuju njeno ponovno iskorišćenje i reciklažu, a na kraju i deponovanje. Sva preduzeća koja plasiraju ambalažu na tržište su obavezana da šalju godišnje izveštaje o prometu ambalaže Agenciji za zaštitu životne sredine. 

Godine 2016. izveštaj je poslalo ukupno 2.048 preduzeća. Prema izveštaju na tržište je dospelo 352.939 tona ambalaže od čega je 46.3% reciklirano (papir - 85.6%, plastika - 25.2%, staklo 27.2%, metal 36.3% i drvo samo 2.44%) što je zapravo dobra brojka. Procenat recikliranog ambalažnog otpada u različitim članicama EU za 2014. godinu je iznosio 41-81%.

eko 02

.......

  • Još u 11. veku u Japanu je zabeležena ponovna upotreba otpadnog papira koji se pretvarao u pulpu, sušio i pretvarao u novi papir. 
  • Krajem 19. veka osnivaju se postrojenja za prikupljanje i sortiranje otpada. Sortira se i ponovno upotrebljava čak i konjska dlaka. 
  • 1904. se otvaraju prve fabrike za reciklažu aluminijumskih limenki u Klivlandu i Čikagu. Potreba za sakupljanjem otpada postaje još izraženija tokom Prvog i Drugog svetskog rata usled velikog nedostatka novih materijala.
  • 1971. u Oregonu se uvodi prvi povratni depozit na flaše od soka i piva kao podsticaj na reciklažu. 
  • 1983. otpočinje prvi projekat odvajanja reciklabilnog otpada u plave kante u Kanadi.
  • 1991. Nemačka donosi odluku da je proizvođač u potpunosti odgovoran za ambalažu proizvoda i da treba da plati za njeno dalje zbrinjavanje.
  • 1995. U Kaliforniji svako domaćinstvo dobija jednu kantu za suv reciklabilni otpad. 

......

Međutim, kako stojimo sa komunalnim otpadom?

Prema zvaničnim izvorima recikliramo samo 5% otpada iz domaćinstva, a oko 70% populacije Srbije ima dostupnu službu za prikupljanje otpada.

Srbija trenutno ima više od 3.500 divljih deponija od kojih se mnoge nalaze u koritima vodotokova. Samo u slivu Drine i Lima kao i slivu Save postoji 16 velikih smetlišta.

Otpad putem reka dospeva i iz susednih zemalja. Sagovornici iz Sektora za zaštitu životne sredine Privredne komore Srbije (PKS) govore da je to veliki problem i za hidroelektrane. Prošle godine je iz HE "Đerdap" izvađeno više od  6.000 m3 smeća. Uslov da se ovakvi ozbiljni problemi prevaziđu je deponijska taksa koju je uvela većina evropskih zemalja. To bi značilo da građani plaćaju odlaganje otpada na deponiju, a praksa je pokazala da udarac po džepu najviše boli, pa će građani i komunalne službe tražiti druge načine da smanje količinu otpada.

Iz PKS navode da je cilj cirkularne ekonomije korišćenje otpada kao sirovine što upravo rešava problem deponovanja. Sve ima upotrebnu vrednost. Otpad možemo iskoristiti ili za dobijanje novog proizvoda reciklažom ili energije spaljivanjem, samo je pitanje države koji će put odabrati. "Ono što je za Srbiju važno je da na jedno radno mesto u inceratoru dolazi devet radnih mesta iz reciklaže i zato mi zagovaramo da je reciklaža daleko korisniji vid ponovne upotrebe". 

Imala sam priliku da razgovaram sa Armandom Bernoudom, predsednikom francuske kompanije Maximum iz Pariza koja se bavi dizajniranjem nameštaja od industrijskog otpada. On navodi da u proizvodnji koriste različte vrste otpada (metal, plastiku, drvo), ali je bitno da je otpad u serijama da bi i oni mogli da naprave serije proizvoda. Nov materijal koriste samo kada je neophodno kao što su šrafovi na primer. Otpad dobijaju od industrija sa kojima su potpisali ugovore o saradnji. Na moje pitanje da li oni sami stvaraju otpad odgovorio je potvrdno. Njihov nameštaj ima rok trajanja nakon čega će, takođe, završiti kao otpad; oni nemaju opciju da ga ponovo upotrebe jer će delovi nakon naznačenog roka biti istrošeni. Iz PKS ukazuju da se u Srbiji stari nameštaj koristi za proizvodnju briketa, što je važno jer na taj način čuvamo šume. 

eko 03 Maximum Paris

Jedan važan projekat Maximum-a jeste izgradnja polica od karbonskih delova aviona. U konstrukciji aviona karbonska vlakna predstavljaju savršen materijal - čvrst i lagan kako bi avioni trošili što manje goriva. Ali postoji jedan problem. Ovaj material se kombinuje sa plastičnim polimerom resinom koji jako vezuje vlakna i teško se može ukloniti sa njih. Zbog toga se karbonski delovi aviona sve više gomilaju na deponijama i to velikom brzinom, jer avio kompanije menjaju delove koji su ogrebani radi poverenja mušterija. Maximum od odbačenih karbonskih delova pravi police.

Pitanje koje svi postavljamo jeste da li mi kao pojedinci, kao potrošači, možemo zapravo da utičemo na tržište i industriju?

U PKS misle da je bitna i održiva potrošnja pored održive proizvodnje. "Rast konzumerizma je doveo do toga da svi žele da proizvod bude lep, bude upakovan u ambalaži, a u ranijim generacijama se sve kupovalo u rinfuzi". S druge strane značajan je i eko-dizajn. Mi u Srbiji imamo samo jednog proizvođača koji svoje proizvode pakuje u PET boce teške 4 g, sve druge su teške 6 g. To se postiže stanjivanjem zidova flaše. Na ovaj način takođe smanjujemo količinu plastike na tržištu, što može biti još jedan način posmatranja stvari. A tu je i transport gde trošite manje goriva zbog manje težine tereta. Sve je bitno. Ambalaža postaje presudna i kompanije treba da se pozabave time, a građani treba da utiču. 

Možda je najveći problem u celoj priči to što država nije jasno definisala koji otpad želi primarno da selektuje. Stručnjaci koji se bave upravljanjem otpadom kažu da je možda najbolja opcija selekcija na mokri i suvi otpad (samo dve kante). Tako su počele i ostale zemlje pa su vremenom dodavale nove kante i vršile dodatnu selekciju. Neophodan je postepen napredak, korak po korak. Naš narod još uvek nije navikao da uopšte selektuje otpad i upravo jednostavan početak bi bio neophodan da ih uvede u proces. Trenutno nemamo jasno utvrđen sistem i možda je upravo to ono što odbija ljude. Ne možemo dozvoliti da svako komunalno preduzeće menja strategiju upravljanja otpadom sa promenom rukovodstva.

"Treba da radimo ono što je u skladu sa našim bruto dohotkom, da se fokusiramo na primarnu selekciju i motivisanje građana da osete neki benefit za to što rade - putem nagrade ili smanjivanja računa“. Ovo nije ništa novo, iste metode se koriste u svim razvijenim zemljama. Pritom je važno reći da se i kod njih proces razvijao sporo, barem desetak godina. 

Koji je stav građana?

Stručnjaci za upravljanje otpadom iz GIZ-a (Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju) su vršili ispitivanje stava građana na temu recikliranja i kažu da su zatekli pozitivan stav. Da bih to proverila postavila sam anonimni online upitnik o reciklaži u Srbiji koji je bio dostupan 84 sati na fejsbuk mreži.

Upitnik se, pre svega, bavio razlozima zašto građani ne recikliraju i njihovim mišljenjem da li je reciklaža dovoljno promovisana u medijima. Od 154 osoba 95 je odgovorilo da ne reciklira, a 59 reciklira. Najčešći razlog zašto ne recikliraju je zato što nemaju reciklažne kontejnere u blizini i apsolutno svi ispitanici su odgovorili da bi reciklirali da imaju kante u svom dvorištu i da im neko objasni kako da razvrstaju otpad. Kao dodatne razloge pojedinci su naveli da nemaju vremena ili im je razvrstavanje otpada suviše komplikovano. Postoje i osobe koje su probale, ali su videle da u reciklažne kontejnere ljudi bacaju svakakav otpad zbog čega su odustale. 

eko 04

Sa jednim izuzetkom svi ispitanici odgovorili su da reciklaža nije dovoljno promovisana u medijima, da bi rado reciklirali da im neko objasni kako da pravilno razvrstavaju otpad i da imaju kante za razvrstavanje otpada u svom dvorištu/zgradi.

Na kraju, upitnik je sadržao pitanja u vezi Eko-kesa JKP "Gradske čistoće"; 26% ispitanika je čulo za njih, ali niko ne smatra da su dovoljno promovisane. Štaviše, za Eko-kese u skorije vreme, uglavnom, možete čuti preko poznanika, to je mit koji se prenosi usmenim predanjem. Ideja je nastala u 2010. godini kada su kese mesečno dostavljali na kućnu adresu građana, najpre u par opština, ali kasnije u celom gradu. Sada morate otići u vama najbliži pogon da biste ih dobili. Tokom godina promenilo se još nešto. Od reklame u kojoj posebni kombiji sakupljaju Eko-kese u ugovoreno vreme, sada kese stoje pored kontejnera i više dana da bi ih radnici "Čistoće" ubacili u đubretarski kamion zajedno sa ostalim smećem. 

A postoje i ovakvi slučajevi:

eko 05 

Ipak, da li smo svi spremni da odgovorno upravljamo svojim otpadom je pravo pitanje.

........

* Autor ovoga teksta je Milica Ilić, master student na Biološkom fakultetu u Beogradu. U toku Green Fest-a 2018. organizovali smo i radionicu za mlade novinare - studente žurnalistike. Ovaj Miličin članak rezultat je te radionice.

Milica kaže da je oduvek bila naklonjena prirodi. U poslednje vreme, iz te naklonjenosti, kod nje se javila velika želja za akcijom na polju zaštite životne sredine. Smatra da je širenje svesti o stanju u našoj zemlji samo početni korak...

......

Natura Online (3.1.2019)