petak, novembar 16, 2018

 

INTERVJU

ZORAN MILOVUKOVIĆ, ODGAJIVAČ ŠARPLANINACA IZ NJUJORKA

Odgajam pse samo sebi za dušu

zoranm 01 

Sa Zoranom Milovukovićem, našim čovekom, koji je sa beogradskog asfalta, pre tri decenije, otišao za Ameriku i tamo, u Njujorku, nastavio da gaji i voli svoje šarplanince, razgovarao sam, preko Skajpa, više od dva i po sata. Fascinanto zanimljiva priča o životu u današnjoj Americi, Titu, Hajle Selasiju i Niksonu, Zoranovim počecima i snalaženjima u Njujorku, Amerikancima i Srbima, njihovim sličnostima i razlikama, ali pre svega o šarplanincima i njegovoj odgajivačkoj upornosti i doslednosti da očuva rasu koju voli, teško da će ikoga ostaviti ravnodušnim. 

Razgovarao Dušan Marinović / Foto: arhiva Zorana Milovukovića

Zorana Milovukovića upoznao sam, sasvim slučajno, pre nekoliko godina, preko interneta. Sličnih godina i interesovanja, počeli smo da se dopisujemo, četujemo i razgovaramo preko Skajpa. Ponekad, ti naši kasnovečernji razgovori trajali su veoma dugo. 

Uskoro, kada je bila gotova, poslao sam mu svoju digitalnu knjigu "Šarplaninac - juče, danas, sutra?..." i zamolio ga za sud o njoj. Onda smo, naravno, i tim povodom, ponovo razgovarali o "šarcu"…

Prošle godine, sa suprugom, boravio sam u Arizoni. Međutim, šanse da se tada i lično upoznam sa Zoranom u Njujorku bile su veoma male, nikakve... Razdaljina je bila velika a naš program posete unapred isplaniran. Još tada sam rešio, u Arizoni, da ću sa Zoranom da napravim, po povratku u Srbiju, jedan dobar intervju…

Tako je i bilo. Poslao sam mu mejlom okvirna pitanja za razgovor; on se složio sa njima ali nije mogao, kako mi je rekao, zbog mnogih poslovnih obaveza, da pismeno odgovori na njih. I dogovorili smo se: razgovaraćemo preko Skajpa, ja ću tonski zabeležiti razgovor i polako početi da ga pretvaram u intervju. 

Pre nekoliko meseci, jedne tople beogradske noći, Zoran i ja razgovarali smo, preko Skajpa, više od dva i po sata. Razgovor je počeo, kao i obično, drugarskim ćaskanjem, neobavezno…

* * *

Znaš, kaže Zoran, problem sa nekim Amerikancima je u tome što oni, za dva i po sata, skupe toliko "znanja" što ja i ti nismo mogli za 25 godina. Oni kupe neke prosečne pse ali su ubeđeni, jer im je to prodavac tako rekao, da imaju fantastične šarplanince, "izvorne" kao… A moja žena mi kaže: što se, bre, nerviraš, pusti ih… I u pravu je! Jer, od ovoga što radim meni ne zavisi život; držim i gajim pse zato što to volim, što bez njih ne bih mogao da živim… A svako ko ima oči i hoće da ih otvori, može da vidi razliku između pasa…

zoranm 03 

• Zorane, da ljudima najpre razjasnimo: Ti već dugo živiš u Americi i ovde se baviš biznisom, a psi su ti hobi, ljubav... 

- Ja sam komercijalista. U prodaji sam dugo, od devedesete godine prošlog veka. Prodavao sam, ovde u Americi, sve živo: od igle do lokomotive. Sve osim - šarplaninaca! I nikad se nisam trudio da prodam svoje štene. Više me je zanimalo gde će i kod koga ono otići, kakve će uslove imati tamo gde ode… Pre nekog vremena, slatko sam se nasmejao i dao mojoj ćerki Milijani da i ona pročita šta jedan ovde, u Americi, piše na Fejsbuku. Kaže u svom postu: "Imate problem sa vukovima, kojotima? Ja imam rešenje za vaše probleme. Kupite kod mene šarplaninca!" Ha… ha…

Ne mogu da verujem kakvih sve gluposti ima na Netu… Tu osobu ne zanima kakvo predznanje o rasi ima neki eventualni kupac, ništa… Njega ne zanima da svoje potencijalne kupce podući kako da od šarplaninca dobiju ono najbolje, da unaprede uzgoj… nego samo kako da proda! Čoveče!

Ja jesam trgovac i od trgovine živim. Ali, ovde je reč o živom stvorenju a ne o predmetu. Od 1988. godine, kada sam došao u Ameriku, stvarno se trudim da sačuvam reputaciju šarplaninca a ne da bude kao kavkaski ovčar na "crnoj listi" pa, ako ga kupim ovde, u nekim državama, onda moram da platim i dodatno osiguranje za kuću…

• Zašto?

- Zato što je kavkazac, po američkim merilima, opasna rasa pasa… 

• Čuo sam da postoji neki porez na rasne pse u Nemačkoj, a u Americi?

- Ma, nije to ništa… I ja plaćam ovde, kako oni to kažu "dozvolu za čistokrvne pse", svake godine. Nije to tako puno… Za ovih mojih deset šarplaninaca godišnje plaćam 280 dolara. 

• A šta je razlog što to plaćaš? Obrazloženje?...

- Nemam pojima! Stvarno… Verovatno te pare idu za azile za napuštene pse… 

zoranm 02 Zor I Cal III otac i sin copy

• Znači i Amerikanci počeli da se ponašaju malo "socijalistički", kao ovi naši u Srbiji; uzimaju od građana koliko im treba?..

- Vidi… Kad sam napravio ovu kuću gde sada živimo, rešim ja, normalno, da napravim i kennel building (zgrada odgajivačnice - prim. aut)… Uvedem tu struju, klima-uređaj, a na drugoj strani sagradim i jedan mali kokošinjac. I sve to su mi odmah oporezovali! Pitam ih: pa, kakve to veze ima sa mojom kućom? O, kažu oni, kako da ne! Znate, to je unapređenje vašeg imanja i zato morate da platite dodatni porez… Neverovatno!!! Za svaku sitnicu te oporezuju; uvedeš centralnu klimu u kuću i porez ti odmah ide gore. Ogradiš imanje, isto! Ja sam četiri akre svog imanja (oko 1,6 naših hektara - prim. aut) ogradio i to su mi odmah oporezovali… Za svaku j….nu sitnicu dodatni porez! Šta da ti kažem?...

• I naša rođaka, koja živi u Arizoni, kaže da se Amerika, poslednjih decenija, puno promenila…

- Kako da ne! Sećam se, kad sam došao ovde 1988. godine, ama, ni jezik nisam znao, a bilo je posla za sve… Mogao si tada da zaradiš, u Njujorku, 100-150 dolara na dan. A sad?! Gledam ovu decu ovde: ubiše se od posla za 10 dolara na sat! A cene, u međuvremenu, otišle gore…

Nije više Amerika ono što je nekad bila, defintivno… Sada, za ovo što ja radim, klinci moraju da imaju završene master studije… Ja nisam studirao biznis, ali me je život tome naučio, uputio… Vidi, većina tih mladih ljudi ovde, koji rade, sada nemaju redovnu platu, već rade na procenat, od onog što uspeju da prodaju. U kompaniji gde radim, jedan mladi čovek, završio fakultet, počeo da radi kod nas… Međutim, on je, po završetku fakulteta, ostao 150.000 dolara dužan! Jer, kod njih školovanje nije za džabe kao kod nas…

zoranm 04

• Pa, visoko školovanje ni kod nas nije više tako besplatno…

- … I taj mladić sad "čupa kosu". Ne zna šta da radi, kako da vrati dug jer ne može da zaradi dovoljno da bi ga vratio… Znaš, ovaj moj posao nije lak. Pokušavam da pomognem tom mladiću savetima koliko mogu… Na sreću, moja kći Milijana, zahvaljujući odličnim ocenama iz srednje škole, sada je upisala veoma dobar koledž i ne moramo da joj  plaćamo skupu školarinu. Dobila je studije gotovo za džabe. Hvala Bogu.

• Dobro, reci mi, otkuda ti u Americi? I, što je posebno zanimljivo, otkuda sa tobom i naši šarplaninci?

- Sasvim slučajno se to dogodilo… Došao sam da vidim kako je ovde… U petak sam dobio vizu za Ameriku, a već u ponedeljak sam sleteo na FJK aerodrom u Njujorku. Sve je bilo neplanirano... Nit' sam znao jezik, nit' sam imao nekog ovde… I onda, šta ću, obiđem sva drveća ovde u Bruklinu i vidim, kako se pričalo kod nas, nema dolara na njima! Ha… ha…

• To je bilo 1988. godine?

- Da. Ja sam duže u Americi nego što sam bio u Srbiji i dobro je što još uopšte i govorim srpski… Nadam se da ga još uvek dobro govorim…

Imao sam američku vizu na godinu dana. Pa, odem na Floridu, pa u Ilinois. Da vidim kako je i tamo … Radio sam koješta, sve… Sipao sam benzin na benzinskim pumpama; za to mi nije bio potreban dobar engleski…

Ali, kad sam malo naučio engleski, počeo sam da radim sa nekim Grcima, na građevinama… Zamisli: ja i građevinarstvo?! U stvari, pre nego što sam došao u Ameriku, ja u Beogradu nisam imao, brate mili, potrebu ni da uzmem čekić u ruke, a kamoli da radim. Živeo sam vrlo lepo. Otac mi je bio vojno lice, ja studirao veterinu… Nisam imao šta da gradim…

Zoran ustaje od laptopa, lavež pasa nas prekida u razgovoru… U svom dvorištu je, pod krošnjom drveta. Umiruje pse. Kaže mi: ona tamo kuja samo što se nije oštenila…

zoranm 09 

• Znači, tvoj početak u Americi nije bio lak? 

- Ma kakvi, bre, lak! Jedva sam našao, u Njujorku, sećam se, za 320 dolara, nekakav stan, više u podrumu… Ali, meni je to bilo super po toj ceni. Radio sam, istovremeno, na tri benzinske pumpe, čoveče! Morao sam prvo da naučim jezik… I onda, posle skoro šest meseci u Americi, već sam radio sa Grcima na građevinama. Pitaju me oni hoću li da počnem sam, za svoj račun, da radim ovaj posao? Pitam ih: kako sam?... Hoću! 

Iznajme mi oni povoljno svoj kamiončić, "ven", sa svim potrebnim alatom i ja krenem… Što da ne?! Da probam… Jednog dana, radio sam na Long Ajlendu, sam i polako. Dođe mi komšija čoveka kome sam popravljao nešto na kući i pita me mogu li da mu dam ponudu za to i to. Razmišljam, izmerim, procenim, dam mu cenu za taj posao… A ja, iskreno da kažem, nikad to nisam radio pre… Ha… ha… Ali, ko me pita. 

Vrati se čovek posle dva sata, kaže, razgovarao sa ženom, hoće da im radim. Auuuu! Vratim se kući, nije bilo tada, te '89, mobilnih telefona, pa od kuće nazovem Grke i kažem im: ja ugovorio posao! 

Kako? Ispričam im šta je bilo. Iznenade se oni prijatno, uđemo zajedno u to, daju mi procenat, završimo taj posao… Pitaju me, hoćeš da radiš za nas to, da nam nalaziš posao? Hoću… I tako ugovorim drugi, treći, šesti posao… radim i ja ali dobijem od Grka i procenat.

• Krenulo na bolje?...

Da. Baš krenulo! Šta sam još radio? Odemo u neki kvart Njujorka, radimo kuće, a ja ne budem lenj pa napravim plakate i oblepim okolne ulice, ceo komšiluk. Kažem u plakatu: radimo to i to, građevinske radove, izvolite, dođite na tu i tu adresu, tu radimo, pitajte ako vam šta treba od ovih radova… I dok si rekao "keks", počeli ljudi da dolaze, da nas traže i raspituju se… I posao lepo krene. Vide Grci da je veća fajda od mene da im ja nabavljam poslove nego da im radim na građevini. 

Tako je sve to, zapravo, počelo. Tako sam ušao u prodaju i njome se, eto, do današnjeg dana, bavim. Mnogo toga sam prodavao, a danas se bavim prodajom vina.

zoranm 11 

• Otkuda u tvojoj životnoj priči, posebno u Americi, šarplaninci? Znam da si ih imao i dok si bio u Beogradu…

- Pa, vidi… ja sam šarplanince imao ceo svoj život! Negde početkom 1990, kada sam već znao da ću da ostanem u Americi, kažem ćaletu da mi ovde nedostaju šarplaninci. Bio sam, u tom svom početnom lutanju, i na Floridi, i u Kaliforniji… tamo sam video razne mastife, i leonbergere i kavkaske ovčare, sve te prelepe pse, ali meni je trebao moj šarplaninac! I kažem ćaletu: šalji mi, bre, šarplaninca. A on: gde me nađe sad? Pa pod sankcijama smo, kako da ti pošaljem štene, čoveče? Nemam pojima, kažem mu, samo ti pošalji, snađi se…

I on uzme Vuka, tog mog prvog šarplaninca, od kog je sve počelo; prošvercuje štene ispod sedišta auta u Mađarsku. I odande mi ga pošalje u Ameriku. Neverovanto! Ali istinito… Tako je Vuk došao kod mene. Meni je tada bilo samo važno da pored sebe imam šarplaninca. Nikakva odgajivačnica, ni odgoj nisu mi bili na pameti… I gde god da sam ga vodio sa sobom ljudi su me pitali, onako zadivljeni, šta je to? A ja im kažem: šarplaninac, bre! Nisu mogli Ameri, a ni sad, da pravilno izgovore to…

zoranm 05

Uskoro, kažem ćaletu: treba mi ženka. I da skratim priču, ode on kod pokojnog Neše Orašanina i uzme mi dva šteneta, muško i žensko. Pa mi, preko Londona do Njujorka, pošalje štenad…  

U međuvremenu, kupim u Arizoni, od našeg čoveka, ženku. Tog čoveka nisam, nažalost, nikada sreo jer je siroma', u međuvremenu, umro pa mi je njegova žena, koja je prodavala tu farmu gde su živeli, poslala pedigree oca i majke te ženke… Bili su to naši psi, sa FCI rodovnicima, jer u to vreme u Americi nije ni bilo tamošnjeg odgoja šarplaninaca.

Tu ženku sam upario sa jednim našim psom u Kvinsu, vlasnik je isto bio naš čovek, a da bih dobio štenad od druge linije… Od tog legla ostavim dve ženke i tako je to počelo da se "kotrlja"…

zoranm 06

• Ti tada još živiš u stanu, nemaš baš dobre uslove za držanje tako velikih pasa?...

- Ma, da… Muka! Radim svaki dan… Ali, ustanem u šest ujutru… Stan mi je bio pored parka u Kvinsu… Izvedem ih na dva sata, oni se dobro istrče, umore… Vratim ih kući, sednem u kola i odem na posao. Kad se vratim, oko pet-šest poslepodne, isto ih tako izvedem u park. Tad sam još bio momak; ponesem sendvič, sednem na klupu, oni trče… Bili su to izuzetno socijalizovani psi; kad ih pozovem odmah se vrate. Išli su sa mnom i na žurke! Odem jednom, na Menheten, na neku žurku sa dva svoja psa, sto ljudi tamo… Druže se oni sa tim svetom, ljudi zadivljeni, ne mogu da veruju... 

• Amerikanci se nisu uplašili tvojih pasa?

- Ma jok! Amerikanci su "šašavi" ljudi. Vole pse... Prilaze im, tepaju, hoće da ih odmah pomaze… Međutim, ta dva moja psa su stvarno bili socijalizovani "do daske"…

E, onda se desilo nešto interesantno. Jednog dana pozove me moj drug, inače dreser pasa, i pita me da li hoću da radim na Menhetnu kao obezbeđenje sa svojim psima. Začudim se tom predlogu jer to nikada nisam radio niti su moji psi bili obučeni za to. Kaže mi on: ma, ne trebaju njima agresivni već veliki psi koji izgledaju opasno… Idi i vidi šta ti nude.

Odem ja. Bila je to 1991. godina. Ponude mi 29 dolara na sat! I prihvatim. Radio sam svakoga dana po 10 sati. Naravno, morao sam, po njihovim pravilima, svaka tri sata da odmaram sa psom… Ali, više zbog psa, ne zbog mene! Znaš, ovde u Americi više vole kerove nego ljude ha… ha… Ako je leto, sat vremena odmora u klimatizovanom prostoru ili zimi tamo gde je zagrejano… 

• Znači, ti si imao tada, svakog dana, po 300 dolara, samo tako?...

- Baš tako, ali bruto! Od toga sam plaćao i porez, sve ostalo što treba državi… Ali sad ide ono najlepše o šarplanincima. Evo jedne zgode iz tog perioda, odnosno dokaza koliko su moji Vuk, Šiba i Kimba bili socijalizovani psi… Meni adrenalin skočii i sad kad se toga setim… a oni, kao da su bili dresirani u nekoj najboljoj policijskoj školi za pse… 

Da pojasnim: jednoga dana izbije opasna tuča tu gde sam radio sa svojim psima. Dvadesetak klinaca, sa bejzbol palicama i nekim lancima, nasrnu na nas… Počeli i mene i pse da udaraju. Ja sam imao samo neku malu palicu, kao pendrek, i pse...  

• Izbila opasna frka?!...

- Ma, opasna, žestoka… Prvih šest meseci mog rada na obezbeđenju, maltene svaki drugi dan, izbijala je tu neka frka, ali ne kao ova…

• Gde je to bilo, gde si tačno radio?

- To je bio World Wide Plaza Center, na Menhetnu. To je tada bio centar Microsofta pa su zato tako dobro i plaćali osoblje… Ali, da završim: moji šarplaninci su tada udarani i lancima i bejzbol palicama… Ali, ni jedan od mojih pasa se nije povukao ni za milimetar! Tada su se, zaista, pokazali kao neverovatno staloženi i hrabri psi. I na to sam izuzetno ponosan. 

Kasnije, a ova priča je trajala gotovo pune dve godine, sa firmom za obezbeđenje, za koju sam radio, raskinut je bio ugovor. Nudili su mi da nastavim ovaj posao za Centar ali sa njihovim nemačkim ovčarima. Ali, pravo da ti kažem, nisam mogao da pristanem na to. Više sam verovao svojim psima. 

U svakom slučaju, tada sam vrlo lepo zarađivao u Njujorku. Zahvaljujući tom poslu i finansijski sam se stabilizovao, mogao sam da počnem da razmišljam i na dužu stazu… Mislio sam da otvorim svoju aganciju za obezbeđenje objekata i ljudi ali sam, iz više razloga, na kraju, ipak odustao od toga i vratio se svojoj prodaji.

zoranm 08

• I onda si se, pretpostavljam, oženio?

- Desilo se! Ha… ha… Svoju ženu sreo sam u Grinič Vilidžu… Sećema se, restoran se zvao Laki Strajk… 

• U čuvenom umetničkom kvartu Njujorka?

- Da. Sve se dogodilo sasvim slučajno… Meni, inače, tada nije padalo na pamet da se ženim. A i pokojni otac mi je stalno prigovarao što se ne ženim. Međutim, eto, ona kao da je bacila neku afričku vudu magiju na mene, ha… ha… I ja se oženim!

• Tvoja supruga je iz Etiopije?

- Da, iz Adis Abebe.

• Mi smo bili tada, u ondašnjoj Jugoslaviji, veliki prijatelji sa Etiopijom. Tito se baš družio sa njihovim carem Hajle Selasijem…

- E, sad ću da ti ispričam jednu anegdotu… Naime, pričao mi to moj tast, Tito je toliko često dolazio u Etiopiju da je tamo imao i svoju vilu… I svaki put kad je Tito tamo dolazio, Hajle Selasije, njihov car, poređa silan narod uz put, da mu maše, pozdravlja, da uzvikuje "Tito, Tito"… Matorom maršalu je to bilo drago… Kad, prođe neko vreme, a u Adis Abebu doputuje tadašnji američki predsednik Nikson. I opet narod pošalju na doček, na ulice, zastavice… Ali, šta zna narod koga dočekuje, pa oni i ovoga puta počnu da skandiraju "Tito, Tito"… Našli se svi u čudu! I Amerikanci, i Nikson, i car Hajle Selasije… Ha… ha… Šou!

• Jednom si mi rekao da ti je tast bio diplomata?

- Da, bio je etiopski diplomata ovde u Njujorku, u Ujedinjenim nacijama. I onda, kad je na vlast u Etiopiji došao Hajle Marijam Mengistu, svrgnuvši Selasija, moj tast je izbegao u Ameriku i tu počeo da radi u Medgar Evers koledžu, u Bruklinu, kao profesor… Ali, slatko smo se svi smejali kad nam je on ispričao priču o Ričardu Niksonu kome je narod skandirao "Tito, Tito"... Ama, čudo je bio Tito…

• Za tebe sam čuo da si, iako hiljadama kilometara daleko od Srbije, čovek koji i dalje ima kvalitetne šarplanince. Neki kažu, zapravo, da si ti jedan od najboljih odgajivača ove rase… Kako komentarišeš te priče? Imaš li neku svoju tajnu za to?

- Nema tu nikakve tajne… I daleko od toga da sam najbolji. Imam dobre kerove, volim ih i ponosim se što sam uspeo, i posle toliko godina, da sačuvam sve ono što, po meni, na pravi način reprezentuje rasu. U stvari, znaš u čemu je fazon?... 

Kada sam imao oko 15 godina ja sam, u svojoj glavi, napravio sliku tog šarplaninca, čitajući standard profesora Pavlovića. I od tog vremena meni je bilo veoma važno da taj pas bude funkcionalan, da ima stabilnu narav… I nikada nisam pratio nikakvu modu!

zoranm 10

• Nisi se, kao neki, okrenuo "izvornim" šarplanincima? 

- Vidi, ne bih voleo da budem grub u izjavama ili bilo koga da uvredim ali, realno gledajući na tu celu stvar, pitam se i sâm: kako je moguće da iz rase, koja postoji zvanično priznata skoro sto godina, koja je registrovana, standardizovana, ocenjivana… i danas neki "izvlače" izvorne pse kojima se ne znaju ni majka ni otac, ni deda ni baba, ništa?... Kako je to moguće? Zato sam se ja držao podalje od tih "izvornih" pasa. 

Sećam se, gledao sam ovde na televiziji, 1999. godine, kad su nas bombardovali, američku TV reportažu sa Šare… Kad, snima Amerikanac, na Šari, uz tamošnje albanske borce, idu i psi. I na tom TV snimku, uz šarplanince vidim i bernardinca! Pravi! Šta će on tamo?! Verovatno im doneo štene bernardinca neki njihov gastarbajter, Albanac, iz Švajcarske, Nemačke… i oni ga pustili u planinu… A bernandinac nije kilav ker: mogao je on da se napari tamo. Pa, jesu li onda, iz tih kombinacija, i nastali ti takozvani "izvorni" šarplaninci? 

• Knjiga o šarplanincu koju sam pripremio i poslao ti, puna je različitih mišljenja o rasi. Generalno govoreći, u nas postoje dve osnove struje: ona koja je na stanovištu da šarplaninac treba da ostane i dalje tipski ujednačen i standardom jasno definisan pas, a kojeg obično nazivaju urbanim šarplanincem, i ona druga, tvrda, ortodoksna struja, koja tvrdi da to nisu više šarplaninci već da se treba vratiti onim još malobrojnim i retkim izvornim psima sa Šare. Iz tvog ugla dugogodišnjeg odgajivača, šta je tu glavni problem? I ko je u ovoj priči u pravu? Jesmo li svi ili, možda, niko od nas nije u pravu kada govorimo i pitamo se gde je danas naš šarplaninac? Kakvo je tvoje mišljenje o ovome?

- Pitao si me kako sam uspeo, posle toliko godina i daleko od otadžbine, da održim svoj dobar uzgoj šarplaninaca… Pa, selekcijom! 

Pre svega, u ovom odgajivačkom poslu, čovek mora da bude potpuno iskren sa samim sobom. Ako pas ima visoko usađen rep i savije ga k'o puževu kućicu, pa neka je sto puta tvoj omiljeni ker, to mora da se čisti, u svakoj liniji! Možeš da ga daš nekome, da mu nađeš novi i dobar dom, jer živo je stvorenje, ali, kad napuni dve godine, treba ga uštrojiti i izbaciti iz priploda. I to treba da bude kraj njegove priplodne i kinološke priče. 

• Ne puštati takve jedinke u priplod?

- Tačno! E, sad, koje su sve to priče koje sam čitao na internetu i zbog kojih sam ja i napustio sve te forume i diskusije o šarplanincu?... Koji, bre, izvorni šarplaninci?! Ko je ovde lud? Još i danas, 2018. godine?! 

Pa, mi smo imali toliko velikih odgajivača šarplaninaca i u Srbiji, i u Makedoniji, i u Bosni, i u Slavoniji… koji su ozbiljno radili baš na tome da se taj pas ujednači! I onda se pojavi tip na internetu koji kaže: ja imam psa od stare linije, od Memeda, od koga bilo, nema veze… Auuuu!

Pitaj odgajivače u Srbiji, mada ja to nikad nisam hteo da radim, jer je meni taj rizik bio preveliki, šta im se događalo u odgoju kad su ubacili u priplod takozvanog izvornog šarplaninca? Dobijali su generacije pasa bez nekih zuba, bez testisa, predgrizače… A tamo na planini niko ne mari da li mu pas ima testise ili ne, ima li zube, da li je slab… jer te nejake i slabe će i onako da pojedu vukovi. Međutim, u gradu će i takve pse neko da kupi misliće da ima nešto ekstra. Razumeš?...

Dakle, ja ne verujem u tu priču o izvornim šarplancima. A ko veruje, nemam ništa protiv da to veruje i dalje… 

Evo, sad treba da imamo leglo sa Stanom. A kad ću da prodam štence, uopšte me ne zanima!

zoranm 12 

• Čuo sam, od nekih, da ti uopšte i ne prodaješ svoju štenad?

- Ma, ja ih prodajem! I to za dobre pare! Ali ih, u suštini, i ne prodajem. Da objasnim…

Ja tražim od kupca garancije da moj pas tamo gde ide neće biti na lancu. Taj pas mora da bude član porodice. I uvek pitam potencijalne kupce koji bi to bio razlog da odustanu od psa, da ga napuste? Ako mi kažu da bi to moglo da bude to što im je, recimo, pas ujeo dete ili nekog drugog ili da ne mogu da ga više kontrolišu, onda ih dodatno pitam i koliko oni imaju znanja da bi mogli da odgoje jednog tako velikog psa, na pravi način? Imao sam svakakvih situacija sa kupcima ali to su, opet, posebne priče… 

• Na tvojim fotografijama i video-snimcima koje, s vremena na vreme, objavljuješ na društvenim mrežama, vidi se da su tvoji psi vrlo socijalizovani; oni slobodno borave na tvom velikom i ograđenom imanju, ali i u tvojoj kući, dnevnom boravku… Vidi se, nesumnjivo, da su svi oni baš članovi tvoje porodice. Kako si uspeo u tome, koja je to filozofija? 

- Ta filozofija je vrlo jednostavna. Naime, stotinama godinama taj pas je živeo sa čovekom, sa svojim stadom… Međutim, ja sam imao problem sa mnogim američkim farmerima i stočarima kojima je neko "prodao priču" da je dovoljno da uzmeš štene od tih tzv. čuvara stada, da ga staviš sa ovcama i da sve ostalo, bukvalno, zaboraviš. Kao, sve će on to sam da uradi… E, to nije istina! Jer, ako pogledaš na Šarplanini, na Kopaoniku, u Bugarskoj, u Rumuniji… gde god su ovce tu je i čobanin, a gde je čobanin tu su i kerovi. 

Znači, ti psi genetski jesu predodređeni da budu sa stadom i da budu u veoma tesnom kontaktu sa čovekom. Ti psi mogu, veoma često, da i sami donose određene odluke, ali njima je potreban čobanin. Da! Treba im čobanin. Bez njega ta priča ne funkcioniše. A ako nema njega, posle izvesnog vremena, pravi se neka druga hijerarhija…

Sa šarplanincima, dakle, treba i mora da se radi. Oni imaju tu predispoziciju… I na Šarplanini možeš da vidiš tamošnje čobane koji, sa dužim konopcem, vežbaju štenad; pa, kad se ono zaigra sa ovcama a on ga cimne kanapom. I oni znaju da mora da se radi sa psima.

Još u Beogradu imao sam, u kući, i nemačkog ovčara i šarpalninca. I ovi drugi su, bar u mom slučaju, bili bolji u stanu. Šarplaninci, zapravo, imaju baš onaj temeprament koji meni odgovara…

zoranm 13 

• Da li su šarplaninci izgubili nešto od svoje upotrebne vrednosti, s obzirom na činjenicu da nisu više u nikakvom odnosu sa stadom, ovcama?

- Baš mi je drago što si me to pitao. Svi moji psi su došli kod mene iz urbanih sredina. Zemun, Beograd, Sarajevo… Nikad nisu videli ni omirisali ovcu! 

Kada sam kupio ovo imanje 1997, odnosno kada sam napravio ovu kuću 2005, rešio sam da probam i kupim ovce. Žena mi se tada prekrstila jer zna da ja gotovo ništa ne znam o njima. I kupim ja deset šetland ovaca, doveze mi čovek. A moji psi, rođeni u Kvinsu i u Bruklinu, nikad videli ovce, druga generacija već… Nisu ih videli ni u Srbiji ni u Americi… 

Ja ogradio kao tor, smestio ih tamo, ima tih slika na netu, možda si video; a moji psi videli nešto novo, strano njima, jooooj… krenuli na onu ogradu, maltene, hoće da ih pojedu… Ja ih zaustavim, uđem u tor među ovce, hranim ih iz ruke. A moji psi seli okolo i gledaju. Ovo mi je uzelo dva dana. Posle toga, ja sam otvorio vrata ograde i svi psi su ušli kod ovaca kao da su odrasli zajedno. 

zoranm 14 

Šta je poenta ove priče? Pa, upravo to, da ako odgajaš šarplaninca koji ima temperament i narav kao što piše u standardu, nema problema. Jer, sve što je tvoje to je i njegovo! I, kad su oni videli da ja ovce hranim iz ruke, da su one moje, svi moji psi su ih, posle samo dva dana, prihvatili kao svoje. Kao da su sa njima rasli… 

Imam i koze, imaš i taj video na netu… Posle sedam dana, koliko je trebalo da se upoznaju, na otvorenom, na mom imanju, sada žive najnormalnije moji šarplaninci i te koze…  Znači, moraš da znaš šta je i kakav je temperament šarplaninca, da ga tako odgajaš… A kad vidim na netu da neki šutiraju boksove u kojima su šarplaninci, da ih razdražuju bez ikakve potrebe, da izazivaju četiri meseca stare pse… strašno! Ja bih voleo, iskreno da ti kažem, da neko uđe u moje dvorište, a da ja nisam tu, napolju… Ne znam kako bi taj prošao…

• Na Šarplanini se održavaju borbe šarplaninaca, gledao si, verujem, te video-trake? Neki kažu da je to potpuno u redu jer šarplaninac treba, ako zatreba, da se bori i sa vukom i medvedom, da tu nema ničeg čudnog i da te borbe traju kratko, da nisu surove… Drugi, opet, najoštrije osuđuju te borbe. Šta ti kažeš?

- Pravi odgajivači šarplaninaca odmah uoče, posmatrajuću govor tela svoje štenadi, kakav će koji pas biti: nesiguran, dominantan, agresivan…

Ja nikad ne bih pustio bilo kog od mojih pasa da se pobije sa drugim. Međutim, događalo se, ne mogu da lažem, tokom svih ovih godina, da sam ja napravio grešku… Pre tri godine, slučajno, žureći na posao, zaboravim da zatvorim druga vrata boksa i dva moja mužjaka, koja se nisu podnosila, pobiju se odmah. A sve bez ikakve potrebe ili, hajde, zbog moje trenutne nepažnje. Međutim, da su oni bili na bačilu, u planini, i da odmah pored njih nije bila ženka koja je u teranju, do te tuče ne bi ni došlo… Ovako, kad imaš dva mužjaka u punoj snazi i ženke u blizini, koje ulaze i izlaze iz teranja, ti si napravio dva rivala koji, kad se uhvate u koštac, neće da se povuku i podviju rep. Isto se događa i sa dominantnim ženkama.

Kada je reč o namernim i organizovanim borbama pasa, koje neki nazivaju i proverama hrabrosti, lično mislim da su one nepotrebne. Jer osim na Šarplanini, ta duga tradicija borbi ovih pastirskih pasa postoji i u Avganistanu, Rusiji…  Naravno, potpuno je druga priča ona u kojima su se ovi psi borili protiv pit bulova; to je kreiranje neke potpuno druge linije šarplaninaca i ja sam potpuno protiv toga.

zoranm 15

• Kruže, kinološkom čaršijom, priče da su neki naši poznati odgajivači, pa i sudije, parili svoje šarplanince sa sličnim rasama: kavkascima, anadolcima… Je li to istina i šta ti misliš o tome?

- O tome sam slušao i čitao… Ali, veoma je jednostavno prepoznati te mešance. Svi koji gaje šarplanince to znaju. Međutim, neki su to odveli u neku potpuno drugu krajnost. Pošto šarplaninac potiče sa Balkana, rođak mu je i karakačansko kuče, i ovčarski pas iz Bugarske, i ovčarski pas bukovina… Svi oni vrlo slično izgledaju i svi su oni "rođaci". Svi oni imaju planinski izgled, imaju slično došaplje, uglovanost… sve je to poprilično slično. 

E sad, kad vidiš da šarplaninac ima mačiju šapu umesto kašikastu i da mu je došaplje 90 stepeni umesto blago nagnuto, pa ti još kažu da je to izvorni šarplaninac, koji ima otvorene zadnje uglove jer se penje po brdima, da ima visoko usađen rep da bi ga tako bolje video čobanin… ma, mani me te priče! 

To su neke "nove" priče… Ranije su kinolozi pokušavali da te stvari isprave jer je sabljasti rep funkcionalno bolji jer ga pas koristi kao kormilo, kad trči, radi, bori se… 

zoranm 20

• Ali, može li sada, posle takvih višedecenijskih eksperimenata i ukrštanja sa drugim rasama, cela priča o šarplanincu da se vrati u svoju normalu?

- Kako da ne može, bre?!!! Dobijem kučku, kupim je, a rep nije bio kako sam se nadao… Ja se udarim u glavu, jaooo, šta su mi dali?...  Znaš, jedna je stvar kad vidiš psa na slici a druga kad ti dođe štene u kuću. Ali, hajde da vidim, da odraste. I sa njom sam imao jedno leglo, da vidim kakvi će štenci da ispadnu. 

Upariš sa psom tvoje krvne linije; uradiš linijsko parenje koje nije uopšte lako… Treba da budeš najiskreniji sa samim sobom i da odmah "škartiraš" sve ono što nije potpuno zdravo! 

• U redu je to… Ali, mislio sam, kad sam te malopre pitao, može li da se ispravi ta genetska situacija u kojoj su šarplaninci pareni i pomešani sa kavkascima? Prema nekim autorima, to je sad postala "genetski tempirana bomba", odnosno, kako oni kažu, da je već sada nemoguće, baš zbog te "genetske zbrke", vratiti našeg šarplaninca svojim pravim korenima. Šta ti kažeš na to?

- Ne, nije tako! To pričaju, po mom mišljenju, neki koji time hoće da produže onu priču o navodnoj neophodnosti vraćanja "izvornih šarplaninaca" u priplod. 

Rasa ne samo da nije izgubljena nego je sve to daleko od istine. OK!? Sa buranom, čuo sam, parili su šarplanice, sa nekim kavkascima iz Mađarske... i sve je to veoma poznata stvar. Naime, neki odgajivači su smatrali da u rasi postoji neka vrsta genetske depresije, odnosno neka vrsta međusobne krvne povezanosti, pa su zato "ubacili" kavkasca u priplod i dobili prvu generaciju tog "hibrida". I šta su dobili? Generaciju pasa koja je imala totalno nestabilan fenotip. Znači, jedni su izgledali ovako, drugi onako… 

E sad, to je urađeno jer su neki hteli i da dobiju malo većeg psa od šarplaninca… Mada, ja poznajem lično, ovde u Americi, neke odgajivače kavkaskog ovčara koji i dalje imaju originalne pse (bez primesa bernardinca) i koji su, kao i šarplaninac, iste veličine; u grebeni oni su visoki od 70 do 75 centimetara. Nema razlike! 

U principu, i kavkasci i šarplaninci imaju isti "opis radnih mesta", nastali su na gotovo istim nadmorskim visinama, izgledaju slično… Da skratim: sve je to gotovo isto i nema tu neke naročite mudrosti. Naravno, neki su nastavili da rade ono što ne valja jer su neki od tih kavkasaca imali baš otvorene uglove i mačije šape, bili kratkog gabarita i imali visoko usađene repove, uvrnute kao puževa kućica. I onda su se te loše osobine prenosile i na potomstvo.… E sad, za štence iz takvih kombinacija, a koji su nasledili visoko usađene repove, mačije šape i otvorene uglove, naši ljudi stalno traže razne izgovore i opravdanja zašto je to tako. 

• Šta kažu?

- Znaš i sam, čitaš… Kažu: to je zato što je to pas "izvorne linije", koji je rastao na planini pa zato "mora da ima otvorene uglove i da bude nadgrađen"… Gluposti, bre!!! Što "pirinejci" nisu nadgrađeni? Ha… ha… Pa to su sve funkcionalne greške za šarplaninca!

• Da objasnimo ljudima koji se ne razumeju mnogo u ovo… Šarplaninac, dakle, ne sme da ima zadnji deo tela nadgrađen, je li tako?

- Ako je uglovan kako treba, šarplaninac ne mora da bude nadgrađen, ni malo…

Meni, međutim, nije uopše cilj da ovde, ovo želim posebno da podvučem, ispadne da ja znam sve ili da najbolje poznajem šarplanince… Nije mi ni cilj da se sa bilo kim ubeđujem i svađam, upravo ono što se danas, nažalost, događa preko interneta a povodom šarplaninaca. To mi sve liči na ono kad se dve babe svađaju preko tarabe. I u tim svađama nema ama baš ničega što će da pomogne šarplanincu. Meni ne pada na pamet da se prepirem sa bilo kim na internetu, pogotovu oko nekih elementarnih stvari koji se tiču rase. Kaže mi jedan, nedavno, piše na internetu: Znaš, meni se ne sviđaju tvoji kerovi. I ja mu odgovorim: hvala. Šta drugo da mu odgovorim, kome treba da se pravdam?... 

• Po tebi, koliko je komercijalizovana cela ta priča sa šarplanicima? Odnosno, da li su, možda, pare pokvarile odgajivače pa se i zbog toga svađaju, omalovažavju jedni druge, i na netu i ovako?...

- Koje, bre, pare, Dule?!... Ej, gledam, po oglasima, za koje se pare prodaju štenci šarplaninca u Srbiji, Makedoniji, Bosni?…  Za 50, 100 evra! Tuga! A tebe bi koštalo, čoveče, 800 evra da ga samo doneseš do Amerike. 

Zove me jedan odavde iz Amerike, nedavno, i pita pošto mi je kuče. Ja mu kažem. Auuuu, kaže taj, pa ja mogu da kupim u Makedoniji kuče za 100 dolara. Idi, brate, kupi tamo, šta da mu drugo kažem? 

• Postoji li procena koliko ima ukupno šarplaninaca u Americi?

- Poslednjih godina ovde su šarplaninci dolazili uglavnom iz Makedonije, Srbije i nešt iz Bosne. Danas u Americi, najverovatnije, ima oko 20 američkih odgajivača šarplaninaca. 

zoranm 18

• Jesu li to Amerikanci ili naši ljudi koji žive u Americi?

- Uglavnom Amerikanci! Našim ljudima najpre preporučim da kupe psa u Srbiji. Međutim, kad te pozove Amerikanac da kupi psa, on ti odmah kaže da hoće ono najbolje… Ali, kako se posle obavezno ispostavi, on bi da kupi najboljeg psa ali, ako može, budzašto ha… ha… I, kad im kažem koliko košta moj pas, oni se preneraze, pitaju me zašto toliko? A ja im lepo kažem: ovo što ja imam je "mercedes", bre, nije "jugo" ha... ha…  

Međutim, oni ne razumeju da ja mogu da prodam svog psa samo onom u koga se uverim, gotovo 100 posto, da će šarplaninca da drži na pravi način, da će mu on biti kao član porodice… 

U prošlosti sam i ja pravio greške, pa sam od nesavesnih vlasnika uzimao svoje kerove nazad… Obećaju mi prethodno da će pas biti odgovarajuće socijalizovan i ja odem tamo, iznenada, i vidim: pas gotovo podivljao u kavezu, grize žicu… I naravno, odvedem psa nazad, vratim ga kući…

• Šta je sa suđenjem šarplaninaca? Može li se ono ujednačiti da to, ipak, ne bude stvar subjektivne ocene svakog pojedinačnog sudije? Imaš li neki predlog kako to prevazići, ujednačiti kriterijume?...

- To nije samo naš problem, on je prisutan svuda. Jedno je jasno: kad izvedeš psa na izložbu i oceni ga sudija, to je njegovo mišljenje o tvom psu, tog dana. E sad, problem je u nama odgajivačima koji izvodimo pse na izložbe… Duboko verujem da svako od nas odgajivača zna svaku grešku svog psa; ti ga voliš, obožavaš, odvedeš ga na ocenjivanje ali sudija dodeli titulu nekom drugom psu… Nema veze… Međutim, mene je odavno napustila želja da se takmičim, iskreno ti kažem… 

Pitali me neki, davno je to bilo, ko je meni najveći rival u odgoju, na kinološkim izložbama? I kažem im: ja ga svako jutro vidim. Kad se pogledam u ogledalo ujutru ja vidim tog svog rivala. Treba čovek, sam sa sobom, da bude iskren; nešto valja, nešto ne valja, nešto voliš ali znaš da to ne treba da pariš. I to onda ne pariš! Niko ne kaže baci ga ili ubi ga… Neka bude tu, ali pokušaj da uradiš sve što možeš da sledeća generacija tvojih pasa bude kako treba, bolja. 

zoranm 16

Moja kuja Stana sad već ima treće leglo. Upario sam je sad sa Vidom. A znaš što? Zbog njene velike genetičke vrednosti! Od nje sam ostavio Vatru, njenu ćerku… Imam i ugovore sa nekim ljudima, koji su od nje uzeli neke ženke, da bih kasnije mogao da dođem i do njih…  Šta hoću da ti kažem? Ma, Stana je fenomenalna ženka i što se spoljašnosti i naravi tiče. Ona se sama šteni. Znaš šta se dogodilo pre dve godine? U garaži gde je Stana bila sa četiri dana starim štencima, iz nekog razloga, otvorila je slavinu sa vrućom vodom… Moj sin Nikola, koji je sišao dole, kasno je bilo, da nešto uzme u kuhinji, čuo je neko šištanje i… imao je šta da vidi! Otvorio je garažu i video da je prostorija sva u pari! Kotilica sva u vodi… On, siroma, skoči, da zatvori, ispekao se… A Stana, zamisli, kad se to dogodilo, odnela je, jedno po jedno štene, u sasvim suprotan kraj garaže! I sve ih spasila! Kakva kučka! Neverovatno…

• Koliko si imao do sada legala?

- Nije bilo mnogo, mislim da je bilo oko 25, ali za 30 godina. Meni nikada nije bio važan kvantitet. I još nešto: ne možeš ti u Americi, a što ne žele ovde da shvate neki, ako iskreno voliš šarplanice i želiš svakom svom štenetu da nađeš pravi dom, a da sačuvaš reputaciju i kvalitet rase, ne možeš da ih masovno "proizvodiš"! Jer, iako ovde ima više od 300 miliona ljudi, prava je sreća ako godišnje nađeš 10 ili 15 ljudi koji razumeju rasu, koji hoće da rade sa njom… 

zoranm 17 

• Da li je problem izvesti šarplaninca na izložbu u Americi, imaju li oni kompetentne sudije za njih?

- Znaš li šta smo radili moja žena i ja? Od 1990. do negde 1996. godine, svaki put kad smo ih vodili na izložbe, pitam organizatora ko će suditi šarplanince. I kad mi kažu ko će da sudi ja im pošaljem originalni FCI standard šarplaninca na engleskom. Slao sam im, u ono vreme, najpre video-trake i kasete a kasnije i CD-ove sa evropskih izložbi šarplaninaca da bi mogli da vide i upoznaju se sa rasom… Moji psi osvajali su brojna priznanja, imamo mnogo šampionskih titula… 

Jednom prilikom, vodio sam svog psa Cala, koji je dobio ime po onom čuvenom vojnom psu, na izložbu. Bio je to zaista prelep pas, odličnog temperamenta i naravi, ali je i sâm znao i voleo da se pokazuje… Kad ga uvedem u ring a on se isprsi, podigne onu repinu kao sablju, izgleda sjajno, kao da kaže: hajde, bre, slikaj me! I gde god da ga izvedem uđe u Best in group, Best in show, svuda… 

Išli smo u Vašington DC, na Specijalnu i najveću izložbu retkih rasa pasa u Americi. Cale dobio 'ladno titulu Best in group i ulazimo na Best in show. Kad, čim smo ušli u ring, čujem sudiju, koji gleda netremice mog Caleta, kako kaže svojoj asistentkinji: O Bože, kako je ovo lep pas! Koja je ovo rasa?...

Jooooj, ja popizdim! 

Znači, on treba sad da mi oceni psa, a pita svoju asistentkinju koja je to rasa!!!? Ja se okrenuo, otišao do stola, tražio da mi vrate pare, ovo-ono, nisam hteo više da učestvujem na toj gluposti… Rusvaj sam im napravio! Ha… ha... Čoveče, pa ja prešao toliko stotina milja, putovao, iznajmio hotelsku sobu i potrošio toliko para… da mi neko da stručno mišljenje o mom psu a da taj neko, kome se čak veoma svideo moja pas, zapravo, ne zna, nema pojima, o kojoj je rasi radi?! Je…teee! 

Posle toga, da ti kažem, prestao sam da vodim svoje pse na izložbe…

zoranm 19

• Od kada ne vodiš svoje pse na izložbe?

- Pa, ima već deset godina. Niti me izložbe više interesuju…

• Mada, ljudi vole, kad dođu kod odagjivača, da vide u vitrini pehare sa izložbi, diplome, zahvalnice… Kako to sada funkcioniše kod tebe kad ne ideš više na izložbe?

- Onima koji se zanimaju za moje šarplanince samo kažem da su svi oni registrovani, sa pedigreima United Kennel Club-a (UKC) i da za sve pse koji izađu iz moje kuće ja garantujem! I kažem im: Vodi ga na izložbe! Ako moj pas ne bude u standardu, ako bude imao bilo koju diskvalifikacionu manu, vraćam ti pare. 

U stvari, to je sve tako jednostavno… Nemam ja više nikakvu potrebu da se nekome dokazujem. 

Viktor, pas koji je oštenjen ovde u Americi, treća generacija mojih pasa, od Cala i Gine, koji je bio kod Bratimira i Nebojše Bjelice, iz Velike Plane, napravio je mnogo dobrih i lepih pasa tamo po Srbiji… I meni je to veoma drago! Voleo bih, ako mi to pođe za rukom, da jednom izvedem i ja nekog svog psa na memorijal profesora Pavlovića ali još uvek ne znam kad ću to moći. 

• Koliko je šarplaninac danas poznat u Americi?

- Sad je već poznat, znaju ljudi za rasu… Međutim, ja njegovo ime pišem, zbog Amerikanaca, sa onim "sh" na početku pa mi to neki naši ljudi silno zameraju… Kao, ja nešto izvodim, izmišljam... Dobro, kažem: kad Amerikanci budu imali slovo "š" ja ću da ga tu i stavim a do tada, da bi oni znali da, koliko-toliko, pravilno izgovore ime rase, ja moram da to pišem upravo ovako za one koji govore samo engleski… E, nekima i to smeta…

zoranm 21

• Je li lakše biti odgajivač pasa, bez obzira na rasu, u Srbiji ili Americi?

- Isti đavo! Ljubomora, sujeta svuda, nelojalna konkurencija… Čak mislim da je ovde u Americi gore. 

• Znači, ni u Americi strasti ne miruju?...

- Jeste…  Ali, moram da kažem, ja sam ovde, u Americi i Kanadi, upoznao nekoliko vrsnih i velikih odgajivača. Svi smo mi potekli sa različitih kontinenata ali i svi mi imamo istu odgajivačku filozofiju. 

Pre svega, svi mi odgajamo pse isključivo sebi za dušu… Uživamo u tome. I zato sam zahvalan svom ćaletu što je uspeo da me zarazi baš takvom "bubom"… I drugo, ja svoje pse nameravam da ostavim u amanet svojoj deci i unucima, da imaju jedan lep i plemeniti hobi. A to da se ja sad nekome dokazujem, ubeđujem sa nekim ko je najbolji, ne pada mi na pamet… 

Znaš, lepota pasa je u očima posmatrača. Ukoliko je životinja zdrava i prava i mentalno čista, potpuno je svejedno ko je lepši. I ko je taj ultimativni sudija koji će da kaže da je to baš taj i taj pas? Hajde, kaži mi i ti iskreno, ko je taj?... I zašto je to toliko relevantno? Mislim da svi treba da se skoncentrišemo, pre svega, na to kako da napravimo što stabilnijeg i što zdravijeg psa, a čiji je lepši da bude manje važno. 

• Negde sam pročitao, nije to baš svež podatak ali sam ga dobro zapamtio, da se u Americi godišnje, za ljubimce, pre svega na pse, potroši 100 milijardi dolara. Od toga, samo u Sjedinjenim Državama, veterinari zarade godišnje oko 60, a za pseću hranu i ostalo Amerikanci potroše još 40 milijardi dolara. Je li to istina? 

- Potpuna istina! U onoj tuči, kada sam radio u obezbeđenju sa svojim psima, mom psu Vuku je neki idiot debelim lancem, tada, slomio tri rebra. Vuk mu nije ostao dužan… Odveli smo psa odmah potom kod veterinara… Tada sam, tih ranih devedesetih godina, platio veterinarima sanaciju te Vukove rane 4.500 dolara. Pa ti vidi… Na sreću, kompanija za koju sam radio, pokrila je svojim osiguranjem te troškove.

Mog Cala, video si možda i te moje slike na netu, u igri, udari koza i strašno mu povredi glavni ligament. Vodio sam ga čak u Ohajo i platio veterinarima 7.500 dolara. Ogromne pare, bre! I to bez garancije da će sve da bude OK. Pitam ih ja, kako bez garancije? Pa, kaže mi veterinar, oni će da urade sve što je u njihovoj moći ali da je sad stvar i u Božijim rukama. Vauuuu! Bože me sačuvaj! Doduše, viša ga to ne boli, ali videćemo još… 

• Gde vidiš šarplaninca sutra? Neki viču da nemamo više pravih šarplaninca, drugi kažu da je to šiptarski a ne srpski, a treći da je to samo makedonski pas? Čiji je, zapravo, šarplaninac? I može li on da bude nečiji? 

- To je čisto gubljenje vremena i energije. Bespotrebno… I sramota i greota! Jer, takva razmišljanja su posledica nezdravih politika koje se vode na Balkanu a sad se pokušava da se one uvuku i u kinologiju. 

Čiji je šarplaninac? Kako, bre, čiji je? Pa, čiji je pas dalmatinac? Engleski! Zašto? Pa, oni su najviše uradili na rasi iako mu geni potiču daleko od Velike Britanije… 

Ovi moji šarplaninci su samo moji!

Meni neki Makedonci, brate, a što me ponekad mogo zaboli, pošalju imejl pa mi u njemu psuju sve po spisku; kažu to je makedonski pas. Albanci, da ne pričam… Meni je Kosmet uvek bio i biće srpski. "Deltari Ilir" je sad neka njihova nova albanska priča. Ali, ja neću uopšte da mešam šarplaninca sa politikom! Uostalom, zašto ga ne bismo svi zvali Jugoslovenski ovčarski pas? Kažu, nema više Jugoslavije. Pa, nema više ni Rodezije ali je ostao rodezijski ridžbek! Je li tako?

Dakle, ako je ta neka Jugoslavija napravila šarplaninca, što da se ne zove jugoslovenski? Doduše, jedno vreme i ja sam, među nama rečeno, isprovociran tim silnim napadima i nacionalnim svojatanjima, tim novim imenima poput "deltari ilir" i "makedonsko ovčasrko kuče" za šarplaninca, na internetu i svuda drugde, šarplanincu dao ime: starosrpski ovčarski pas. I, šta se dogodilo?...

Najviše me napali moji Srbi! Kako starosrpski?! Pa, čoveče, kažem im, Makedonija, Kosovo, Metohija… sve je to bila Stara Srbija! I ako je to postojbina šarplaninca zašto se ne bi zvao starosrpski ovčarski pas? 

• A zašto bi ovo što si rekao trebalo da ostane među nama? Zar to nije dobar podatak, argumentovan predlog novog imena za rasu? 

- Pa, opet će da mi psuju sve po spisku… Ha… ha…

• Šta te briga?... Pa, i mene će da psuju što sam ovo objavio... Zar mi Srbi treba da se izvinjavamo drugima koji hoće, raznim falsifikatima, da našu kulturnu i svekoliku drugu nacionalnu baštinu preuzmu i nazovu je svojom, a da do pre nekog vremena, ne tako davnog, nisu znali ni ko su ni odakle su?...

- Ma razumem, ali me to baš i nervira… Albanci, kao, prave sad svoju rasu od šarplaninca, da se zove "deltari ilir". Hoće da šarplaninac bude 65 cm a da njihov pas ima 75 cm. Pa, ja nikada nisam imao šarplaninca, mužjaka, od 65, uvek je to bilo 70 i više santima… Šta je, bre, njima? Ha… ha… 

Moj cilj, međutim, nije da bilo kome solim pamet, da bilo koga omalovažim. Ja sam hiljadama kilometara daleko od svoje otadžbine ali držim i ovde svoje šarplanince samo zato što ih volim… Smatram da svako treba svojim radom da dokaže da li je u pravu ili ne. I ne volim uopšte da se ljutim, da polemišem, da se svađam "preko plota"…

• U redu je to. Ali danas živimo u vreme žestokog automarketinga i advertajzinga, sredstva se u tom poslu ne biraju…

- Znaš šta je fazon?... Ja sam ovde, sa ovim vinima sa kojima radim, u konkurenciji sa čak 680 drugih kompanija koje postoje i rade isto što i ja! 680 kompanija! Samo u Njujorku! Uprkos toj činjenici, moja vina se dobro prodaju ovde i nemam problema sa tim. Ali to je vino! Kupi flašu pa, ako hoćeš, i razbi je… Ne marim… Ali, šarplaninac je živo stvorenje, on je tvoj saborac, sa čobanima je vekovima bio drugar…

zoranm 22

• Kakvi su ti planovi? Kada misliš da dođeš u Srbiju?

- Baš bih voleo… Čuo sam se nedavno sa nekim našim vinarijama u Srbiji i Hercegovini jer i tamo ima veoma dobrih vina… Ove godine neću moći da dođem jer sam previše zauzet poslom; imam prezentacije vina, ovde u Njujorku, svakog petka i subote, pa čak i nedeljom. Zimus bih mogao, ali i kod vas je tada hladno… Ali, uskoro dolazim to je sigurno.

• Imaš li neku poruku našim odgajivačima i ljubiteljima rase?

- Svima u Srbiji želim sve najbolje. I voleo bih da naši odgajivači rade što bolje kada je reč o rasi. Ali i pametno! I da pokušaju da se slože. Znam da to nije baš lako kod nas, ali verujem da je to ipak moguće…

• Ti si, znači, optimista kada je reč o šarplanincu?

- Veliki sam optimista! Jer, ne može niko, ono što je priroda pravila i stvarala stolećima, da upropasti za 50 godina. Niko! 

A to, kako su neki, navodno, upropastili šarplaninca, ipak su samo priče za malu decu…

• Lepo smo se ispričali?...

- Lepo…

zoranm 23

Više o Zoranu Milovukoviću:

https://www.facebook.com/zoran.milovukovic.9

http://www.sharakennel.net/

......

Natura Online (19.10.2018)

 

 

 

dule rtv stara pazovaNaš urednik Dušan Marinović u radio-emisiji "Maksimalni nivo" RTV Stara Pazova govori o svojim knjigama. Voditelj Branko Petrović, 7.11.2014. Emisiju preuzmite ovde.

dule 1Dušan Marinović u radio-emisiji “Leksikon” Beograda 202, govori o novinarstvu nekad i danas. Voditeljka Ružica Zorkić Radičević, 14.4.2013. Emisiju preuzmite ovde.

Anketa 1

Da li su penzioneri?...

Anketa 2

Kupovina online za mene je...