Čovek i mačka
• Mačke se mogu vezivati za ljude jače nego za teritoriju, ukoliko je i prema njima čovek nežan. Uz to, iako mnogi misle da to nije tako, mačke se prilagođavaju navikama ljudi iz svoje sredine....
Piše Mirjana Krbavčević / Foto Dušan Stevanović
Čovek se mački čini kao rođak. U surovoj prirodi mladunci provode detinjstvo sa majkom koja je jaka i koja može da ih zaštiti, tako da se gubi potreba za održanjem putem borbe koja im predstoji. Mačke se pod čovekovim tutorstvom mogu osećati kao da su im deca. Sigurnost im obezbeđuje život u kući gde brane svoju teritoriju, pobeđuju svoje suparnike i zadovoljvaju svoju glad za lovom.
Kada se mačke, od najranijeg doba, privikavaju na kontakt sa čovekom, kada porastu, one sebe smatraju čovekovim partnerom. U svojim odnosima prema ljudima mačke su sasvim raspoložene za izgradnju drugarskih odnosa. Čoveku mačka sama iskazuje svoje raspoloženje brojnim načinima. Ona traži da je bliže čoveku, da se sa njim raspravlja pomoću pokreta, mimikom i "jezikom". Ona mu se poverava u situacijama vezanim za strah i bol.
Mačke koriste najizražajnija sredstva da bi pozdravile čoveka kome veruju. Izdignut rep, izvijena kičma, pokreti glave prema ruci koja je mazi, trenje o noge gospodara i pređenje - oblici su pokazivanja naklonosti i umiljavanja koje će nestati onda kada nestane radost kontaktiranja i koji će se produžiti posle prvih progutanih zalogaja.
Mačke se mogu vezivati za ljude jače nego za teritoriju, ukoliko je i prema njima čovek nežan. Uz to, mačke se prilagođavaju navikama ljudi iz svoje sredine.
Ljubopitljivost i izoštrena moć zapažanja omogućavaju im da posmatraju sitnice koje im pružaju "strategijska" preimućstva. Upornošću one postižu željeni cilj, a ljudske slabosti umeju da koriste. Mnoge mačke uspešno primenjuju metod psihološkog delovanja na svog gospodara. Rušenje raznih predmeta na pod, grebanje noktima po jastucima i slično može da ide na živce čoveku, koji će je tada pustiti napolje ili k sebi u, na primer - spavaću sobu!
Memorija mačke, u sprezi sa savršenim osećajem prostora i vremena, čini od nje biće koje je sposobno za mnoga dela. One čuvaju u pameti predmete, slučajeve, događaje i delovanja koja su na nju ostavila prijatan ili neprijatan utisak, tako da ponavljanjem tih događaja i delovanja kod nje iziziva određene reakcije.
Izlivi radosti pri susretu sa poznatim licem, posle dugog odsustvovanja vlasnika, kod mačke nisu tako spontani kao kod psa. Ona će pridošlicu posmatrati sa rastojanja i tek posle pažljivog proučavanja priznati. Na isti način će i neke predmete ili prostoriju podvrći vizuelnom i njuškajućim osmatranjima, posle čega će se odlučiti o svom ponašanju.
SVETE ŽIVOTINJE U STAROM EGIPTU
Domaća mačka je u starom Egiptu bila sveta životinja koju niko nije imao pravo da uznemirava. Ubistvo mačke kažnjavalo se smrću. Jedan događaj potvđuje dokle je išlo to strahopoštovanje.
Persijski kralj Kambiz ll opsedao je 525. g.p.n.e grad Peluzij. Pošto je preduzeo nakoliko bezuspešnih juriša, pribegao je lukavstvu. Naredio je svojim vojnicima da uhvate sve mačke koje mogu da pronađu. Onda je zapovedio svojoj vojsci da krene prema bedemima Peluzija, s tim da svaki vojnik u prvoj liniji drži uvis podignutu mačku.
Užasnuti i samom pomisli da bi mogli da rane neku od tih poštovanih životinja, branioci grada su odlučili da se predaju.
Natura broj 21, mart 1999.
Natura Online (17.11.2023)