VETERINA
Parvovirusna infekcija pasa
Klinička manifestacija bolesti zabeležena je četiri do pet, ređe šest do osam dana po infekciji. Prvi simptomi bolesti su depresija, anoreksija i povraćanje koje je obično uporno i učestalo što za posledicu ima izraženu dehidraciju. Iz pomenutog razloga često postoji karakterističan anamnestički podatak tj, da se pas, od kada su se pojavili simptomi bolesti - “istopio”...
Pišu mr N. Andrić i dr V. Krstić ("Veterinar" broj 6)
ETIOLOGIJA
Parvovirus pasa je mali (20 do 25 nm), nekapsulirani, ikosaedralni dezoksiribonukleinski virus sa afinitetom prema ćelijama koje se brzo dele. Klasifikovan je u familiju Parvoviridae i antigenski je vrlo blizak sa feline panleukopenia virusom i virusom enteritisa lasica. Vrlo je otporan i u spoljašnjoj sredini preživljava ekstremne pH vrednosti i temperature. Preživljavanje virusa na okolnim predmetima, ljudskoj odeći, obući ili na rukama radnika koji su bili u kontaktu sa bolesnim psima predstavlja jedan od najvažnijih načina indirektnog širenja infekcije.
EPIZOOTIOLOGIJA
Feces ima primarnu ulogu u načinu širenja parvovirusne infekcije pasa. Smatra se da virus može biti izlučen i preko pljuvačke tokom akutne faze oboljenja mada je važnost ovakvog načina kao izvora infekcija verovatno minimalna. Izlučivanje virusa urinom tokom viremičnog perioda bolesti nije dokumentovano niti je virus bio izolovan iz bubrega tokom postviremičnog perioda. Direktni kontakt između pasa za nastajanje bolesti nije potreban zbog virusne stabilnosti.
Veliki broj pasa na malom prostoru, neadekvatna ishrana, slično (paralelno) oboljenje, rasna preosetljivost i starosna kategorija pod prirodnim okolnostima mogu biti predispozicioni faktori u nastajanju ove bolesti. Kada je u pitanju rasna preosetljivost postoje dokumentovane studije da rotvajler, doberman pinčer i pit bul terijer češće i teže oboljevaju od ostalih rasa. Pored ovih rasa crni labrador retriveri ovo oboljenje takođe teže podnose od drugih. Fon Vilenbrandova bolest kod dobermana i rotvajlera može biti važan faktor koji povećava njihovu podložnost ovoj bolesti.
PATOGENEZA
Posle oronazalnog unošenja u farinks virus se zadržava u tonzilama i regionalnim limfnim čvorovima gde se odvija primarna replikacija. Viremija koja nastaje posle primarne replikacije dovodi do širenja virusa u ćelije kripti tankog creva (distalni deo jejunuma i ileum) srce, koštanu srž i endotelijalne ćelije.
Patološke promene koje dovode do razvoja kliničke bolesti za posledicu imaju mukozalni kolaps. Crevne resice nisu primarno napadnute ali se ne obnavljaju jer su germinativne ćelije kripti oštećene što rezultira kriptnom degeneracijom, skraćenjem vila interstini i dijarejom koja nastaje zbog povećane propustljivosti i izmenjene resorpcije.
Težina interstinalnih oštećenja zavisi donekle od mitotične stope germinativnog epitela. Neonatalne životinje sa manjom količinom interstinalne flore i ograničenom stopom umnožavanja epitelnih ćelija imaju blaža oštećenja. Brojni konkurentni crevni patogeni kao što su Corona virus, Esherihia coli, Clostridium perfigens, Campylobakter fetus, Giardia, Coccidia i Toxocara mogu uticati na težinu parvoviralne infekcije.
Kod obolelih štenadi kod kojih se razvija multifokalna miokardijalna nekroza (starost < 8 nedelja) zapaža se aritmija.
Akutna smrt u agoniji obično nastaje usled poremećaja provodljivosti srčanog impulsa. Štenad koja prežive ovu fazu bolesti zadobijaju oštećenja na levoj srčanoj komori i razvija se pulmonalni edem kao posledica naknadne miokardijalne fibroze koja smanjuje miokardijalnu kontraktilnost.
Usled dejstva virusa na koštanu srž nastaje leukopenija koja se karakreriše prolaznom neutropenijom i izraženijom limfopenijom. Parvovirusom izazvani neurološki simptomi nastaju usled oštećenjima na vaskularnom endotelu mozga.
KLINIČKA SLIKA
Klinička manifestacija bolesti zabeležena je četiri do pet, ređe šest do osam dana po infekciji.
Prvi simptomi bolesti su depresija, anoreksija i povraćanje koje je obično uporno i učestalo što za posledicu ima izraženu dehidraciju. Iz pomenutog razloga često postoji karakterističan anamnestički podatak tj, da se pas od kada su se pojavili simptomi bolesti "istopio".
Na povraćanje se nadovezuje proliv koji je u početku žućkaste boje i sadrži dosta sluzi, a kasnije postaje krvav i smrdljiv. Sa pojavom proliva ukoliko se ne pristupi terapiji dehidracija postaje izraženija i zdravstveno stanje se drastično pogoršava. Temperatura varira tj. u inicijalnom stadijumu bolesti je obično povišena (39,50 - 41,50 oC) a posle toga se kreće u granicama normale, mada ne retko može biti zabeležena i hipotermija. Do ponovnog rasta temperature može doći usled viremije ili endotoksemije koja se u velikom broju slučajeva smatra uzrokom uginuća zbog čega joj se pridaje puno značaja u patogenezi ovog oboljenja.
Pored pomenutih simptoma mogu se zapaziti i neurološki poremećaji mada vrlo retko. Bolest u nekomplikovanim slučajevima traje pet do sedam dana, ređe nešto duže (8 -10 dana).
DIJAGNOZA
Nisu svi slučajevi krvavog proliva pasa sa i bez povraćanja uzrokovani parvovirusom. Nalaz leukopenije sa krvavim prolivom, osim kod parvoviroze, registrovan je kod štenećaka i infektivnog hepatitisa zbog čega postavljanje dijagnoze zahteva primenu specifičnih dijagnostičkih procedura kao što su izolacija uzročnika iz fecesa i detektovanje titra antiparvovirusnih antitela.
TERAPIJA
Lečenje parvovirusnog gastroenteritisa pasa podrazumeva simptomatsku i potpornu terapiju. Svakako najznačajniju ulogu ima nadoknada tečnosti i elektrolita koja se sprovodi uz prethodnu procenu stepena dehidracije.
Praktikuje se dvokratna dnevna infuziona terapija. Zbog postojanja upornih povraćanja na početku bolesti koriste se i antiemetici uglavnom sa centralnim dejstvom. Neresorptivni antibiotici dati per oralno smanjuju potencijal bakterijske flore i na taj način umanjuju mogućnost nastajanja septikemije. Pored per oralne primene antibiotici se mogu davati simultano i parenteralno. Jako korisnim u toku terapije pokazala se i primena adsorbenata i mucilagena.
PREVENTIVA
Preventiva podrazumeva vakcinaciju sa kojom se započinje u starosti sa šest do osam nedelja. Nakon vakcinacije štenad se revakcinišu dvokratno u intervalima od tri do četiri nedelje. Pored vakcinacije štenadi preporučuje se i vakcinacija skotnih kuja kao i godišnja revakcinacija odraslih pasa.
"Veterinar" broj 6 (List studenata Fakulteta veterinarske medicine u Beogradu) jun 2000.
Natura Online (2.7.2011)