subota, novembar 25, 2017

 

O ZMIJAMA NAŠEG PODNEBLJA SA BRANISLAVOM VASILJEVIĆEM 

Kako uhvatiti poskoka

zmije-01

Da bi se ulovio poskok potrebno je, pre svega, znati neke stvari o njemu, ali i to koliko je taj postupak rizičan. No, da bismo ipak odagnali uobičajene stereotipe pa i zablude o toj zmiji-otrovnici zamolili smo našeg vrsnog stručnjaka za gmizavce i dugogodišnjeg profesionalnog lovca na njih, Branislava Vasiljeviće iz Svilajnca, da nam iz svog najpraktičnijeg ugla ispriča kako on to lovi najotrovnije zmije na Balkanu. Priča je više nego interesantna...

Piše Dušan Marinović, urednik

- Poskok je najveća i naj­jača balkanska otrovnica, a slobodno možemo reći i evrops­ka. Kada kažem "najjača" mis­lim pre svega na jačinu njegov­og otrova, a on je toliko jak da poskokov ujed često prouzro­kuje - smrt. Istina, pomoću protivotrova (seruma) une­srećeni se može relativno lako spasiti i preživeti. No, onaj koga je ujeo poskok nikada neće zaboraviti taj nemio događaj - počinje svoju priču Branislav Vasiljević, profe­sionalni lovac na zmije, poznat u svom Svilajncu i kao Bane Bagić.

Prema kazivanju iskusnog lovca na zmije ujed poskoka prate vrlo jaki bolovi, po­vraćanje, slepilo i još kojekakve tegobe, a mogu ostati i trajne posledice:

- Zato, ako me pitate, ja ne bih nikome savetovao da lovi tu našu izuzetno opasnu ali, moram da kažem, i lepu otro­vnicu... Ali, ako neko i pored izuzetnog rizika želi da se baš bavi lovom na poskoke, onda to ide ovako...

TAMO GDE SE ZMIJA KRIJE

- Poskoka treba tražiti tamo gde ga ima, a, naravno, nema ga svuda u nas. Obično ga možemo naći u planinsko­brdskim krajevima naše zemlje, pošto ga retko ima u niziji. Njegova staništa su kameniti obronci, ivice šuma, livada i to uvek ona koja se nalaze na sunčanoj strani. Pogrešno se veruje da poskok izlazi na jako sunce, recimo preko 25 stepeni Celzijusovih... To je za njega pretoplo pa se tokom takvih toplih i sunčanih dana poskok zavlači ili pod stenu ili kakav hlad tako da ga teško mogu pronaći, isterati na čistinu i uloviti - priča Bane i nastavlja:

- Najbolje vreme za lov je kada je umereno oblačno, a temperatura negde između 18 i 25 stepeni. Tada možemo najlakše pronaći ne samo poskoka već i sve druge naše vrste zmija, bilo u pokretu bilo u polusnu. Na primer, poskoka ćemo naći kako lenjo drema na nekim suvim granama, u travi, na kamenu, svuda tamo gde ima dovoljno toplote za njegovo telo... Jer, poskok nema stalnu temperaturu tela kao i ostale životinje...

No, šta onda?! Našli smo poskoka, ugledali ga... Da li je on primetio nas, hoće li nas napasti prvi?... Iskusni lovac na zmije veli:

- Prethodno se, a što je vrlo važno, moramo odgovara­juće i obući za ovaj lov. Pre svega, potrebno je da imamo duboku i trvdu kožnu rukavicu, štap sa rakljom na kraju, plat­nenu vrećicu ili neku kantu sa poklopcem i rupama da bi zmija imala vazduha. Na noga­ma moramo imati kožne ili gumene duboke čizme. Jer, šetajući po travi i kamenu nije retkost da poskoka i ne vidi­mo; možemo ga slučajno nagaziti, pa se lov može završiti za nas vrlo - tragično. Ali, da se vratimo samom lovu...

Kada smo ispunili sve prethod­no navedene uslove i našli poskoka, bez panike i straha jednostavno ga treba pritisnuti rakljom za vrat, ali ne jako da ga ne bismo povredili. Drugom rukom, koja je zaštićena ruikav­icom, poskoka treba uhvatiti za rep i oprezno staviti u vrećicu ili kantu i to dobro zatvoriti da zmija ne bi izašla.

OPREZ PRE SVEGA

Mnogi će se upitati, me­đutim, zašto prilikom hvatanja, poskoka ne uhvatimo za vrat?

- Po mom mišljenju, a i iz dugogodišnjeg iskustva, bolje je poskoka hvatati za rep jer njegovi otrovni zubi imaju u korenu zglob, pa su, na taj način, pokretni i mogu da ubodu prst iako su im usta skoro zatvorena. Treba znati i to da njegovi otrovni i oštri zubi sa lakoćom probijaju i kožnu rukavicu... Ali, ona treba da je široka tako da obično ublaži ujed, a nekada, kada ste srećni, zubi i ne dotaknu ruku već poskok pusti otrov u rukavicu - kaže Bane Bagić uz napomenu da, ipak,  bez preke potrebe sve to ne radimo jer i najmanji pogrešan korak može biti fatalan za nas.

Mogućnost da čoveka ili psa ujede zmija otrovnica, pogo­tovu tokom letnjih meseci, nije mala. To se često događa u toku lova u krajevima gde zmija ima u većem broju. Pas najčešće biva ugrizen za njušku ili nogu. Sam ujed izaziva odmah jak bol, a na mestu ujeda mogu se videti dve tačke koje obično krvare.

Posle ujeda pojavljuje se otok, boja kože postaje mod­rikasta ili mrkocrvena, a kod čoveka žlezde u okolini mesta ujeda otiču. Uz sve to kod ljudi se pojavljuje bledilo, drhtavica, slabost, vrtoglavica, teško dis­anje, povraćanje, proliv i nesvestica.

Kod pasa, od opštih pore­maćaja, zapaža se plavkasto obojene sluznice, ubrzan srčani rad, usporeno disanje, niska temperatura, jaka potištenost, teško kretanje i grčevi u mišićima. Posle neko­liko sati, a nekada i ranije, u zavisnosti od jačine i količine otrova, nastupa smrt zbog par­alize centra za disanje.

Šta u takvim situacijama činiti?

PRVA POMOĆ

Prva pomoć se sastoji u tome da iznad mesta ujeda, prema srcu, treba staviti povesku da otrov ne bi prodirao dalje. Na mestu ujeda, zatim, treba očistiti kožu. Sečivom nožića, na vatri opaljenom, na mestu ujeda treba učiniti unakrsne rezove na koži i pustiti da krv curi. Ujedno, mesto treba imo­bilisati i ozleđenog, što je pre moguće, preneti do lekara.

Ukoliko postoji mogućnost ranu treba isprati rastvorom sirćetne kiseline i soli i ubrizgati 0,25 postotni rastvor kalijevog per­manganata koji se smatra fik­satorom toksina. Takođe, treba podržavati rad srca i krvnih sudova davanjem kafe, čaja i injekcijama, ali, pre svega, treba ozleđenog prebaciti do lekara gde će on primeniti specifični terapijski serum.

U našim uslovima to je protivzmi­jski serum za čiju se proizvod­nju koristi samo otrov poskoka, koji se uspešno koristi i posle ujeda ostalih evropskih zmija otrovnica. Nije zgoreg ubrizgati i jedan deo seruma u blizinu rane, odnosno mesta ujeda, dok drugi deo treba dati u mišić.

Život sa zmijama

Branislav Vasiljević je još od detinjstva lovio zmije. Pasija se, zatim, pretvorila u posao da bi, pre nekih šest godina, Bane preživeo ujed - pet poskoka!

- Tada sam prvi put u životu primio serum i to da bih se brže oporavio. Već 25 godina lovim zmije i to uglavnom najotrovnije poskoke jer je njegov otrov najjači, pa je, istovremeno, i najpogodniji za spravljanje seruma - kaže iskusni lovac na zmije, Svilajnčanin neobičnog zanimanja.

Po Vasiljeviću, strah koji vlada od zmija je, uglavnom, bezrazložan jer na našim prostorima od svih zmija tek je 20 odsto otrovnica. Uostalom, kaže on, zmije napadaju čoveka tek u samoodbrani.

 

zmije-02 U kući Vasiljevića slobodno šetaju i dva američka žitna smuka. Naime, Branislav je, umesto kuce ili mace, svojim petogodišnjim ćerkicama, Jovani i Dijani, umesto uobičajenih kućnih ljubimaca, kupio za rođendan - zmije.

Tako su dva žitna smuka, sa šarama sličnim afričkim otrovnicama (a da to u stvari nisu) u početku plašili prijatelje Vasiljevića kad god bi došli u tu, inače, domaćinsku kuću. Vremenom i oni su se navikli na "kućne ljubimce" koji su sa fotelja i nameštaja puzali do gostiju.

- Smukove koji su zbilja bezopasni kućni ljubimci, a posebno moje dece, daleko su bolji lovci miševa od mačaka; ne koštaju mnogo i jedan miš dovoljan im je da prežive do pet meseci - kaže Bane i kategorički tvrdi:

- O zmijama, uopšte, kruže najrazličitije priče i to uglavnom laži i bajke. One su samo deo prirode i to onaj koristan jer se hrane pretežno štetoćinama pa, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga, ne treba ih smatrati našim neprijateljima. Ali, čoveku se u strahu velike oči i ubija ih gde god stigne. Poskok je delimično zaštićen zakonom, a šarka, koja to nije, gotovo je u našem kraju dovedena do ruba - istrebljenja.  

NAŠE OTROVNICE

U našoj zemlji postoji svega nekoliko otrovnih zmija. To su POSKOK (Vipera ammodytes), ŠARKA (Vipera berus), PLANINSKI ŠARGAN (Vipera mesocoronis), a u znatno manjem broju kod nas ima i STEPSKE ŠARKE (Vipera ursini). Njihove biološke osobine nisu iste, a količina i jačina otrova zavisi od više činilaca.

zmije-03 

Poskok je prepoznatljiv po tome što na vrhu njuške ima rogić; odozgo je siv, žut ili smeđ, sa tamnom cik-cak prugom. Mužjak je dugačak do 90 centimetara, a ženka je kraća.

U gornjoj čejusti ovih zmija su, kao uostalom i kod svih iz porodice Viperidae, dva pomična otrovna zuba; odozgo je na glavi pet velikih pločica, ili isključivo malenih, neravnomerno raspoređenih ljusaka. Oko dele od nadušnih pločica jedan do dva reda malih pločica.

Ova otrovnica rasprostranjena je na području zemalja bivše Jugoslavije, u severozapadnoj Italiji, jugo­istačnoj i južnoj Austriji i na celom Balkanu sve do Cnog mora.

Poskok voli suva i kamenita područja sa grmljem. Aktivan je uglavnom noću, ređe danju.

Voli toplotu, dobro se penje, čest je i uz naseja, pa zna da uđe i u kuće. Boravi stalno na istom mestu i kreće se polako.

Poskok se hrani uglavnom miševima i krtica­ma, povremeno jede i guštere, male ptice i zmije.

Spada u najotrovnije zmije ovog podneblja.

Sadržaj otrova

Poskok prosečno izlije pri ujedu oko 0,06 ml guste bezbojne ili žućkastozelene tečnosti, a šarka oko 0.022 ml otrova.

Hemijski sastav i farmakološko delovanje zmijskog otrova nisu potpuno ispitani zbog čega se i mehanizam štetnog delovanja zmijskg otrova i tumači na više načina.

Svi zmijski otrovi sadrže, uglavnom, hematotoksine i neurotoksine. U zavisnosti od toga koje od ovlh komponenti preovlađuju ispoljavaće se i klinički simptomi. Kod naših otrovnica preoulađuju hematotoksin. (Izvor: Enciklopedija lova, Beograd, 1971) 

 

Natura broj 5 (jun 1996)

Natura Online (11.6.2009) 

page counter